Vlada Republike Poljske je 27. januara, na dan koji su Ujedinjene nacije proglasile Danom sećanja na Holokaust, donela novi zakon čiji najbitniji paragraf glasi: "Ko god javno, a protivno činjenicama, poljsku naciju ili poljsku državu nazove odgovornom ili suodgovornom za zločine koje je učinio Treći nemački rajh, kazniće se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do tri godine. To jednako važi za zločine protiv humanosti i mira, kao i za ratne zločine."

Kada su najavljivali ovaj zakon, predstavnici poljske vlade bili su još oštriji zapretivši zatvorskom kaznom svakome ko bi logore smrti u Poljskoj nazvao "poljskim logorima", pošto su njima upravljale nemačke esesovske jedinice. U toku diskusije u poljskom parlamentu o nacrtu ovog zakona čulo se i da je njegova svrha da "štiti dobar glas Poljske".

U vreme kada nastaje ovaj tekst, 5. februara, predsednik Poljske Andžej Duda još nije bio potpisao zakon i teoretski još može da ga vrati parlamentu, mada se to čini malo verovatnim.

NEPOTREBNO I GLUPO: Ja lično ne bih potpao pod udar novog poljskog zakona jer mi nikada na pamet nije padalo da Aušvic, Aušvic-Birkenau, Treblinku, Sobibor, Geto u Varšavi i slična mučilišta u Poljskoj nazovem "poljskim". Uvek sam insistirao na tome da kada pišem ili kažem Aušvic, mislim na koncentracione logore kojima su pod tim zajedničkim imenom rukovodili Nemci, preciznije esesovci, a ne na poljski grad Osvjećim i Poljake.

Uprkos tome mislim da je taj zakon nepotreban, štaviše glup i kontraproduktivan. Jer, nikakve poljske vlasti nisu podržavale ili učestvovale u osnivanju i održavanju tih koncentracionih logora – za razliku od zemalja poput Norveške pod Vidkunom Kvislingom, Francuske pod maršalom Filipom Petenom, Hrvatske pod Antom Pavelićem ili Srbije pod "vladom nacionalnog spasa" generala Milana Nedića, nacistička Nemačka nije ni pokušala da postavi marionetsku vlast u Poljskoj, nju su nazivali i tretirali kao "generalni guverneman".

Ovim zakonom današnja poljska vlada samo skreće pažnju i na antisemitizam i na pogrom Jevreja u svojoj zemlji, koji su i te kako postojali i pre i za vreme i posle nemačke (i ruske) okupacije Poljske, ali nisu uzročno povezani sa nemačkim logorima smrti.

Ne bih se zadržavao na upoređivanju aktuelnog poljskog slučaja sa ponašanjem trenutne vlade u Hrvatskoj u vezi s izložbom o logoru Jasenovac u zgradi Ujedinjenih naroda u Njujorku, jer je o tome bilo dosta reči. Tek, glupost je očigledno zajednička osobina nacionalističkih vlada širom sveta.

PROTEST IZRAELA: Nije nimalo iznenađujuće što je smesta došlo do reakcije iz Izraela. Ambasadorka Izraela u Poljskoj Ana Azari na brzinu je promenila svoj govor, koji je održala istog dana u Aušvicu-Birkenau, i zahtevala da se sporni zakon promeni, jer u ovom obliku može da pogodi i same žrtve, svedoke onog vremena.

Predsednik vlade Izraela Benjamin Netanjahu je tim povodom izjavio: "Ovom zakonu nedostaje utemeljenje. Ja sam odlučno protiv njega. Istorija ne može da se promeni, Holokaust ne sme da se negira." Dodao bih tome da Netanjahu voli da preteruje, jer zakon ne negira Holokaust, samo odbija poljsku odgovornost za njega.

A Jad Vašem, najvažniji memorijalni centar koji proučava genocid nad Jevrejima, poručuje da bi Poljska na probleme trebalo da reaguje jačim obrazovnim merama, a da novi zakon "predstavlja opasnost za slobodnu i otvorenu diskusiju". U sličnom tonu govorili su svi imalo značajni Izraelci.

POSTOJBINA EŠKENAZA: Istorijski gledano, jevrejska zajednica u Poljskoj, kao i u Ukrajini, u zapadnom delu Rusije i u Belorusiji, bila je veoma jaka, postojbina jevrejskog plemena Eškenaza. Nastala je snažna književnost na jeziku kojim su govorili, na jidišu; snažni su bili i prilozi takozvanih velikih "čudotvorećih" rabina judaističkoj teologiji.

Kao zakleti beletrista, ja se ne bih toliko osvrnuo na istoriju, koliko na jedan od najboljih mjuzikala Violinista na krovu, koji je napravljen u Americi na osnovu priče koju je Šolem Alehem na jidišu napisao u Poljskoj, koja je tada bila pod ruskom vlašću. U Pozorištu na Terazijama svojevremeno se igrala veoma uspešna predstava Violiniste na krovu. Nedavno je u Beogradu gostovala novosadska predstava tog mjuzikla. O odnosu između Rusa i Poljaka prema Jevrejima, o suštini tamošnjeg antisemitizma, pogromima, užasima zbog kojih na kraju komada stanovnici malog mesta Anatevka moraju da beže iz svoje postojbine. Za dva sata sjajne muzike i nezaboravnih pesama može da se sazna više nego na mnogo stotina stranica naučnih knjiga. Ko želi, može na Jutjubu da pogleda američki film; naročito treba obratiti pažnju na scenu pretećeg, zlokobnog nadigravanja Jevreja i Rusa u zajedničkoj krčmi; mnogo toga može da se shvati, a da se nasluti gotovo sve.

Jidiš se dobrim delom oslanja na prevaziđeni, stari nemački jezik sa dodatkom ruskih, hebrejskih, aramejskih i reči romanskog porekla, ali piše se hebrejskim slovima. Najslavniji pisac na jidišu bio je Isak Baševis Singer, koji je 1978. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

POGROM: Pojam "pogrom" počeo je da se koristi u drugoj polovini 19. veka. Poreklo same reči pokazuje i gde je sve to nastalo: na ruskom jeziku "pogrom" znači nešto posle udara groma, "gromič" – kao na srpskom zgromiti – znači uništavanje nečega. Mislilo se pritom na paljevinu zgrada, prebijanje i ubijanje Jevreja u njihovim naseljima, koja su na jidišu nazivali "štetl". Do toga je dolazilo sve više posle ubistva ruskog cara Aleksandra II 1881. godine, jer se atentat na njega neopravdano povezivao sa Jevrejima. Poljska, Ukrajina i Belorusija tada su bile deo Ruskog carstva. U odgovarajućoj literaturi posebno se pominje pogrom u Bjalistoku 1905. godine, kada je istoga dana ubijeno više od stotinu Jevreja.

Ja za te prve užasne, ali ipak pojedinačne i lokalne napade imam sociološko tumačenje. Većina ljudi živela je kao najamna radna snaga pod nepodnošljivo teškim uslovima na velikim gazdinstvima. Vlasnici su bili aristokrate, posebno u Poljskoj, ali upravnici imanja najčešće Jevreji. Namučeni seljak nije video nikakvu vezu sa gospodinom grofom, ali jeste sa upraviteljem i mrzeo je njega i njegovu sortu. Međutim, nema sumnje da je početkom 20. veka na pogrome dobronamerno gledala i delimično ih podjarivala ruska carska tajna služba Ohrana. Tek mnogo kasnije reč "pogrom" počela se koristiti i za napade ne samo na Jevreje.

Poseban, ali ne i jedinstven slučaj, jeste pogrom od 10. jula 1941. godine u gradiću Jedvabne na severoistoku Poljske. On je posle podele zemlje između Nemačke i SSSR prvo pao pod sovjetsku upravu. Po naređenju iz Moskve, većina Jevreja iz tog kraja prebačena je u Sibir. O tome mi je pričao moj pokojni prijatelj Gabriel Laub, koji je bio jedan od njih. Oni su formalno bili slobodni, ali najbliža autobuska stanica je od njihovog logora bila udaljena pedesetak kilometara, do nje se moglo stići samo pešice kroz sneg i led. Nemci su Jedvabne zauzeli 23. juna. Poljski građani su samoinicijativno saterali oko 300 preostalih Jevreja na glavni trg i počeli da ih ubijaju, zatim ih odveli u jednu štalu na rubu grada i žive spalili. Uzrok je bila ničim dokazana glasina da su Jevreji kidnapovali jedno hrišćansko dete. Prisutni esesovci su sve to snimali, ali nisu se mešali. To je nesumnjiv pogrom koji su počinili Poljaci još i pre nego što je počelo masovno uništavanje Jevreja na osnovu naređenja iz Berlina.

Navešću samo još jedan pogrom u Poljskoj i to posle završetka Drugog svetskog rata u mestu Kielce 4. jula 1946. godine. Kielce je grad 180 kilometara južno od Varšave. Ubijeno je četrdesetak, a prebijeno još osamdesetak Jevreja i dva Poljaka, koji su hteli da spasu svoje jevrejske sugrađane. Komunističke vlasti su posle toga devetoricu poljskih krvnika osudili na smrt i pogubili.

Poljski istoričar Marcin Zaremba je aprila 2017. godine u Muzeju istorije poljskih Jevreja održao predavanje u kome je ustanovio da su od oktobra 1939. do leta 1944. godine Poljaci ubili mnogo više Jevreja nego Nemaca: prema podacima do kojih je on došao, ubijeno je 1300 Nemaca i 10.000 Jevreja.

Kao zaključak bih izvukao da je pogroma Jevreja u Poljskoj bilo, da su u njima učestvovali i Poljaci, ali nikada nije bilo nikakve zvanične odluke neke poljske instance da se to učini, da se Jevreji proteraju ili pobiju. Kroz sve te decenije ima mnogo strašnih slučajeva, ali oni su pojedinačni. Ne treba da se prećute, ali ni da se na osnovu njih izvlače opšti zaključci. Mnogi su Poljaci spasavali Jevreje, neki jer su bili velikodušni, drugi, jer im je za to plaćeno. Primer za to je filmski reditelj Roman Polanski.

Atmosfera pogroma može da se oseti i kod Danila Kiša, ili kod austrijskog pisca Jozefa Rota u romanu Ispovest jednog ubice koji, koliko znam, kod nas nije preveden.

NOVI RASIZAM: Antisemitizam je po mom mišljenju danas manje opasan od drugih pojava rasizma, jer Jevreji imaju veoma glasnog i medijski prilično snažnog branioca, državu Izrael, iza koje stoje Sjedinjene Američke Države. Imaju kuda da idu i da se spasu ako se osećaju ugroženim, a jevrejska država ih usrdno poziva da dođu. To je važna činjenica bez obzira na kritički pogled koji mnogi, pa i ja, imamo na politiku današnje vlade Izraela koja ima običaj da političku kritiku predstavlja kao antisemitizam.

Za mene je strašno da strašnije ne može biti kada čitam da i u Nemačkoj, jednoj uređenoj, demokratskoj, evropskoj državi, na ulici premlaćuju osobe koje izgledaju arapski ili azijatski i pale kuće u kojima stanuju stranci, kada jedna politička partija, koja takva nedela ne podržava direktno, ali stvara atmosferu u kojoj do njih dolazi, Alternativa za Nemačku, kao treća najjača stranka, ulazi u parlament. Nije daleko od toga ni politika aktuelnog predsednika SAD Donalda Trampa. Pažnju svih nas, koji smo užasnuti takvim novim pojavama nasilja i pretnji smrću, usmerio bih pre svega u tom danas aktuelnom pravcu.

Važnije od ukazivanja na tuđe primere, naravno, uvek je čišćenje praga pred sopstvenom kućom. Ne smemo od trnja u tuđem da ne zapazimo balvan u sopstvenom oku.