"To sa mnom neće moći." Već dve godine ovo je odgovor kancelarke Nemačke Angele Merkel na mnoga pitanja koja se rešavaju u Briselu. Bilo da je reč o kreditima za Grčku i zaštiti potrošača, ili obeležavanju nezdravih namirnica, obaveznom ograničenju potrošnje goriva koje bi važilo za proizvođače automobila, ili merama protiv koncentracije medija – lista odbijanja Berlina je, u međuvremenu, postala podugačka. Merkelova pri tom rado nastupa u duetu sa predsednikom Francuske Nikolom Sarkozijem. Ovaj nemačko-francuski par iz snova u poslednje vreme više je kočnica nego motor Evropske unije, i kao takav deluje veoma sinhronizovano. Turska kao članica EU? Nikada – jamais. Uloge ovog dvojca su podeljene: s jedne strane Sarkozijev san o privrednoj vladi EU, s druge zanošenje ka "hrišćanskoj Evropi" Merkelove. Pri čemu Francuska kao neto-primalac i Nemačka kao neto-platilac imaju sasvim drugačija očekivanja od Evropske unije.

Nekada navodni uzorni učenici Evrope Žana Monea, Roberta Šumana, Žaka Delora i Helmuta Kola, nemački političari se od propasti Ustava EU sve više ukopavaju iza prava na veto i njihove navodne uloge evropskog platiše, te bi zbog toga, po njima, trebalo da imaju neko neformalno posebno pravo na razumevanje svih ostalih.

HOROR VIZIJA: Evropskoj uniji nije uvek lako u Nemačkoj. Vodeći mediji u stvaranju javnog mnjenja u horu upozoravaju na navodno besnu težnju ka nametanju propisa u Briselu – ali to rade samo kada to šteti nemačkoj izvoznoj industriji. Još je Gerhard Šreder kao samozvani "kancelar automobilske industrije" štitio interese Mercedesa, BMV-a, Folksvagena i Audija pre svega od prevelikih nameta zbog zaštite čovekove okoline, koji su stizali iz Brisela. Angela Merkel je nastavila tim putem, pa ga je i proširila: dokaziva jednakost među polovima i nacionalnih manjina, dosledna zaštita potrošača, kazneni porezi na SUV-ove koji gutaju gorivo u Briselu su propali, to jest razvodnjeni.

U pojedinim slučajevima svakako postoje razumni argumenti za posebne nemačke stranputice: garancije lokalnih vlasti za rizike nacionalnih štedionica omogućile su privredi srednjeg sloja da dobije kredite, koji bi u privatnim bankama bili skuplji ili čak ne bi bili odobreni. I te kako bi se isplatilo na tom polju malo više izazvati Barozovu Evropu slobodnog tržišta, ali ne pod nacionalnim predznakom.

Samoshvatanje Nemaca, naročito nemačkih političara, izgleda da im u dogledno vreme otežava svaku panevropsku perspektivu. Užasavajuća pomisao na birokratskog monstruma i grobnice od milijarde evra teških dugova – što je germanska horor vizija EU – preti, kako to Nemci doživljavaju, da zemlju povuče u "vrtlog južne Evrope koja tone". To je groteskna vizija, kada pogledate reviju konjskih snaga na autoputevima Nemačke.

STARI KLIŠEI: Na površinu izbijaju stari klišei: lukavi Italijan, korumpirani Grk, ponosni Španac, uspavani Portugalac, aljkav istočni Evropljanin (svejedno da li je Letonac, Mađar ili Čeh). A sve plaća Nemačka – Nemac kao žrtva i platiša, tako Nemci sami sebe rado vide. Sa parolama protiv EU dobijaju se izbori. Partije, kao što su vladajući liberali FDP-a, koji baš i nisu na sebe skretali pažnju kao merodavni za pitanja EU, poslali su svog kandidata na evropske izbore sa programom koji treba da ponovo saseče nadležnosti i finansije Brisela. Pri tome je Nemačka najviše od svih zemalja članica dobila jedinstvenim evropskim tržištem i proširenjem Unije. Simensova postrojenja za telefonske mreže, postrojenja za proizvodnju Gildemajstera i Foita, namirnice Metroa ili Aldija, a kamoli statusni simboli sa mnogo konjskih snaga za više slojeve – Jugoistočna Evropa bi bez nemačkih proizvoda drugačije izgledala.

Takvo shvatanje će da potvrdi i svaki predstavnik privredne i industrijske komore u Nemačkoj, te će da naglasi kako je privržen Evropskoj uniji. Pomeranje ka naciji, a dalje od Evrope, dolazi, međutim, do izražaja u onoj naknadnoj rečenici: "To je u našem interesu." Naravno da se od nekog predstavnika privrede ne očekuje vatrena privrženost idealima Evrope. Ali, pogled na Evropu kao mesto za plasman robe i kapitala oslobođeno svih zajedničkih vrednosti postao je u međuvremenu dominantan u nemačkom političkom miljeu. Zemlja Evropsku uniju vidi, pre svega, kao platformu za zastupanje sopstvenih interesa. Od "evropske nacije" su se oprostili. "Evropu nacija", koju su pre jedne decenije suprotstavljali blagoj federalističkoj viziji tadašnjeg ministra spoljnih poslova Nemačke Joške Fišera, pre svega vide kao tržište (koje omogućava konkurentsku prednost sopstvenoj industriji) i alijansi moći (koja je nemačku lansirala u svetsku politiku). Vrednosti? Da, kada ništa ne koštaju. Demokratija? Da, ako "ispravno" odlučuje. Solidarnost? Da, ako je korisna.

Treba primetiti da tim putem nije pošla samo Nemačka. Za Veliku Britaniju takva shvatanja su stara stvar, Francuska je u senci svoje vatrene privrženosti Evropskoj uniji uvek uspešno štitila nacionalnu industriju, svoje nacionalne "šampione".

OKRETANJE K SEBI: Ne treba misliti da su teme kao politički azil, socijalna pravda, kultura, manjinska prava i zaštita čovekove sredine u Nemačkoj bolje pohranjene, nego u mnogim drugim zemljama EU. Takođe, ponovno okretanje naciji u Nemačkoj ni u kom slučaju ne znači vaskrsavanje nacističkih tonova. Baš nikako, Nemačka je valjda jedna od najčvršćih demokratija u Evropi. Takođe, saradnja Nemačke na razvoju Jugoistočne Evrope, Kavkaza i Severne Afrike je izuzetna. Ali, čak i tu se nazire promena paradigme: Razvojna saradnja se u novije vreme preispituje na neposrednu korist nacionalnim interesima, etablirani nemački političari dopuštaju da se socijalni diskurs mržnje uvuče u svakodnevni život, građanstvo svoju decu ponovo šalje u privatne škole. I ka spolja i ka iznutra stvara se atmosfera okretanja samom sebi, novo shvatanje moći u Nemačkoj nameće se pored ranijeg traganja za društvenim konsenzusom (i konsenzusom između evropskih društava), čemu su se često podsmevali u Briselu. To ide toliko daleko da je Nemačka prihvatila dramatično opterećivanje odnosa sa Poljskom kako bi ojačala interese udruženja nemačkih preduzeća iz Drugog svetskog rata. To nemačko okretanje nacionalnom sumnjičavo posmatraju i u Holandiji, Češkoj i Jugoistočnoj Evropi, gde su patnje iz Drugog svetskog rata tek izbledele.

Tačno je: Nacionalni poker moći oduvek se igrao u Briselu, EU nikada nije bila galerija lepih duhova. Osnovna ideja EU u duhu Monea i Šumana i jeste bila da se sasvim pragmatično, kroz privrednu saradnju, obezbedi mir. Međutim, poseban prizvuk ima signal kada navodni motor integracije i privredna sila broj jedan u Evropi ponovo osedlava konja zvanog "nacija" (a pri tom zna da su privredni uspesi na njenoj strani).

ALTERNATIVA: Za Jugoistočnu Evropu to može samo da znači da će proces pristupanja Evropskoj uniji biti komplikovan. On neće zavisiti samo od toga koliko će brzo zemlje koje apliciraju na članstvo ispuniti standarde EU već i kako će se razvijati spoljnopolitički balans moći i unutarpolitičko stanje, pre svega u Nemačkoj. Zvuči groteskno: Izborna borba u Nemačkoj može da ima većeg uticaja na prihvatanje novih članica EU od, na primer, uredne privatizacije u Hrvatskoj ili postojane kontrole inflacije u Srbiji. Ne mora se biti prorok da bi se proreklo da Jugoistočna Evropa svoje nade ne treba previše da vezuje za Berlin.

Alternativa? Primer su Severna Evropa i Baltičke zemlje: Privredna zona Dunav-jugoistok, izgradnja infrastrukture, pre svega u saradnji sa susednim zemljama, podsticanje prekogranične saradnje i pre svega zajednički nastup u Briselu. Blagi gestovi novog predsednika Hrvatske Ive Josipovića u tom smeru ulivaju nadu.

Nacionalna država je svakako teška, stara poznanica. Insistiranje na Evropi nacija i "ponovno otkrivanje" etničkog pitanja identiteta Jugoistočnu Evropu sa njenim šarenim tepihom satkanim od novih država neće odvesti dalje, za to je već umrlo previše ljudi. Ali, regija Dunav-jugoistok impresionirala bi čak i Nemačku.