U četvrtak, 16. juna, oko četrdeset pet miliona britanskih glasača imaće priliku da se izjasni o sudbonosnom pitanju: da li Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske treba da ostane u Evropskoj uniji ili da je napusti. Za razliku od nekih referenduma koji su se sprovodili uoči raspada bivše Jugoslavije, britansko referendumsko pitanje je brutalno jasno formulisano, bez ikakvih "ali" ili "možda", baš kao u onoj besmrtnoj pesmi grupe "Kleš" iz osamdesetih. U trenutku kada ovaj tekst nastaje, najnovije ankete kažu da pobornici napuštanja EU vode sa 51 prema 49 odsto u odnosu na one koji žele da ostanu. Time postaje jasno da će nakon referenduma, ko god da pobedi, Britanija izaći kao duboko podeljena zemlja i da ništa neće biti isto kao pre glasanja. Ukoliko tanka većina gurne zemlju ka izlasku iz EU, čuju se upozorenja da će to imati teške i nesagledive posledice na samo za Britaniju i EU, već i za globalnu ekonomiju, ali ni prevaga glasova za ostanak ne znači da će pitanje biti skinuto sa dnevnog reda. Paradoks je u tome što je, po oceni mnogih, ova kriza potpuno nepotrebna i mogla se lako izbeći da su političari iz vladajuće Konzervativne stranke poveli malo više računa o dugoročnim nacionalnim interesima, a manje o svojim foteljama. Sada je, međutim, kasno, jer je duh odavno izašao iz boce. Kako su Britanci, koji važe za jedan od najrazboritijih naroda na svetu, doveli sebe i ostatak Evrope u ovu situaciju?

GAMBIT MARGARET TAČER: Za početak se treba podsetiti da ovo nije prvi britanski referendum na istu temu. Prvi je održan 1975. godine, u vreme vladavine Margaret Tačer koja je, šta god mislili o njoj, imala daleko jasniju viziju o položaju Britanije u svetu nego njeni naslednici. Tada se odlučivalo da li Britanija treba da ostane u Evropskoj ekonomskoj zajednici, a Tačer se, uprkos žestokim otporima iz sopstvene stranke, jasno založila za opstanak i čak se nije libila da se javno pojavljuje u bluzi sa dezenom od zastava svih zemalja članica. Pre toga je, međutim, uspela da u zamenu za taj stav ispregovara niz povlastica za Britaniju iz pravila koja važe za ostatak EU, pa je ostrvsko kraljevstvo zadržalo punu kontrolu nad svojom valutom i svojim granicama. Tada su Britanci sa ubedljivom većinom od 67 odsto glasali za ostanak, a ono što sada pokušava da uradi Dejvid Kameron, aktuelni premijer i vođa konzervativaca, u stvari je bled i bolno nespretan pokušaj da ponovi Tačerkin gambit. Kako stvari stoje, to će mu se olupati o glavu, jer postoji velika verovatnoća da će bez obzira na ishod referenduma izgubiti vlast i u državi i u stranci.

Stavljajući podanike Njenog veličanstva, koji su do pre neku godinu članstvo u EU doživljavali kao već rešeno pitanje, pred dilemu ili-ili, Kameron nije imao na umu samo "gvozdenu damu" Konzervativne stranke, nego sudbinu Džona Mejdžora, koji ju je nasledio, a zatim pao upravo na evropskom pitanju. Zaboravljajući da se jedan deo konzervativaca nikada nije pomirio sa ishodom referenduma, Mejdžor je 1993. podržao pristupanje Britanije Mastrihtskom sporazumu, nakon čega se tridesetak Torijevaca pobunilo i svrstalo uz opoziciju na glasanju o poverenju u Parlamentu. Mejdžorova vlada je pala, a konzervativcima je posle trebalo više od dve decenije da se vrate na vlast.

IZLAZAK DUHA IZ BOCE: Upravo da bi izbegao da mu se nešto slično desi, Kameron je u svoju izbornu kampanju dobrovoljno ugradio čvrsto obećanje da će pitanje ostanka u EU staviti na referendum na polovini svog drugog mandata i sada je prinuđen da ga održi. U vreme kada je to obećanje dao, EU je bila stabilnija i prosperitetnija nego danas, a solidna većina građana bila je za ostanak. Međutim, umesto da okonča potencijalnu pobunu u stranci, mogućnost referenduma imala je isti efekat kao mahanje krvavom šniclom pred kavezom sa divljim zverima. Strasti su se probudile, ne samo među konzervativcima već i u ostalim strankama, a talas izbeglica i finansijska kriza su poslužile za širenje straha od svega što nije autohtono i želju za povratkom u idilično doba opisano u kostimiranim serijama kao što je "Opatija Daunton". To što taj svet dobrodušnih plemića, poštenih seljaka i vrednih radnika koji u smiraj dana uz ugodno ćaskanje ispijaju zasluženu čašu šerija u zamku, odnosno kriglu piva u pabu, nikada nije postojao u stvarnosti, sada je sasvim irelevantno.

Ispostavilo se, naime, da laburisti nisu ništa manje podeljeni od konzervativaca kada je reč o EU, samo iz drugih razloga. Dok konzervativci vide EU kao pretnju britanskom suverenitetu, tradicijama i načinu života, levo krilo laburista je vidi kao kapitalistički projekat koji ima za cilj da radnicima oduzme teško stečena prava i trajno ih stavi pod jaram nadnacionalnih korporacija. Vođa laburista Džeremi Korbin, kome ovaj stav nije stran, mlako je podržao ostanak u EU, ali mu se tokom nedavnog govora omaklo toliko evroskeptičnih opaski da su ga evroentuzijasti zamolili da im više ne pomaže. Kada je reč o ostalim strankama, Liberalno demokratska partija je takođe podeljena, pa tako oko 60 odsto podržava ostanak, dok je Ukip Najdžela Faraža, predvidljivo, gotovo ceo za odlazak.

Referendumska kampanja bila je duga i prljava i po broju izrečenih laži, preterivanja i tonu sličnija američkim predsedničkim izborima nego uljudnom britanskom stilu. Bivši gradonačelnik Londona Boris Džonson i Kameronov glavni rival u stranci stavio se na čelo pokreta za napuštanje EU i obilazi zemlju "borbenim autobusom", iz koga sa montiranih zvučnika trešte antievropske parole. Osim što je otvoreno lagao o ceni (u funtama po glavi stanovnika) koju Britanci Briselu plaćaju kao članarinu, Džonson je nedavno uporedio EU sa Hitlerovim i Napoleonovim projektima porobljavanja Britanije u okviru nasilno ujedinjene Evrope, što mu je donelo mnogo kritika, ali i dosta potencijalnih glasova. Ni tvrdnje Kamerona i nekih drugih pobornika ostanka da bi izlazak iz EU doveo do totalnog finansijskog sloma Britanije i odmah potom do Trećeg svetskog rata nisu pomogle da se diskusija vrati u razumne okvire.

"VARVARI" PRED LAMANŠOM: Stvari su krenule od zla nagore nakon što su gotovo svi ugledni ekonomski eksperti i institucije glatko odbacili tvrdnje Džonsona i ostalih lidera kampanje za izlazak da bi Britanija privredno procvetala van EU i da bi zadržala sve beneficije koje pruža pristup zajedničkom evropskom tržištu, ali bez briselskih okova. Videvši da gube trku, pobornici izlaska su u poslednjoj fazi kampanje prebacili težište na migrante i opasnost od doseljavanja desetina miliona Turaka, Srba, Albanaca i ostalih "divljih" naroda čim se njihove zemlje učlane u EU.

Iako je blizu pameti da neće baš svi Turci i ostali odmah nagrnuti preko Lamanša i što nijedna od pobrojanih zemalja nema šansu da u bliskoj budućnosti dođe do članstva, pa i to što će i tada za građane novih članica niz godina važiti ograničenja za doseljavanje i rad u Britaniji (za Hrvate ta ograničenja još važe, uprkos članstvu), to se ispostavilo kao nebitan argument. Kampanja širenja straha je uspela preko svake mere, i pobornici izlaska su zahvaljujući njoj za poslednjih nekoliko nedelja najpre poništili značajnu prednost pristalica ostanka, a zatim poveli.

Šta će se stvarno dogoditi ukoliko se većina građana UK odluči za izlazak, teško je sa sigurnošću predvideti. Prema najgorem scenariju, potom će se Škotska čiji građani ogromnom većinom žele da ostanu u EU, vrlo brzo otcepiti od Britanije, a Severna Irska će se ujediniti sa Republikom Irskom. Istovremeno će, po ugledu na Britance, Holandija, Austrija i još nekoliko zemalja raspisati referendume za izlazak, što će u konačnoj varijanti dovesti do raspada EU, a ubrzo potom i NATO-a, ostavljajući Evropu na milost i nemilost nacionalista i Rusije koja već vreba bivše članice Varšavskog pakta. Taj scenario je, otprilike, ono što je Kameron imao na umu kada je pominjao Treći svetski rat.

Manje dramatični ishod bio bi da se EU posle kraćeg perioda nestabilnosti konsoliduje i da se zatim, oslobođena večite britanske opstrukcije, još čvršće ujedini oko nemačko-francuske osovine i zajedničke valute, što nije baš verovatno, ali nije ni nemoguće. A postoji i mogućnost da Britanija odluči da ostane, ali da populisti u kontinentalnom delu Evrope ipak organizuju referendume za izlazak, pa da se EU ionako raspadne. Kao u onoj pesmi Džoa Stramera pomenutoj na početku teksta: "Biće nevolja ako odem/ a biće ih duplo ako ne odem." To što konačni ishod ove zaista sudbonosne dileme trenutno zavisi od svega nekoliko desetina hiljada glasača, samo za sebe govori dokle mogu da dovedu ambicije i

kratkovidost političara.