Priča o modernoj Rusiji ne može se ispričati a da se ne pomene Roman Abramovič. Ruski milijarder sigurno spada u malu grupu ljudi o kojima se u Rusiji najviše govori i piše, ponekad pogrdno, a sve češće sa uvažavanjem. Sa svojih 39 godina, Abramovič je ostvario mnogo toga: postao je najbogatiji Rus, uspešan gubernator, popularni vlasnik fudbalskih klubova Čelzi i CSK Moskva, ali pre svega milijarder i kontoroverzna ličnost. U Rusiji je pokazao da biznis i politika ipak mogu da idu zajedno, ukoliko ste na pravoj strani, kao i da je politika za njega pre svega biznis. Njegova biografija spada u filmske, sa (bar do sada) srećnim krajem, a cela priča počinje ovako:

Roman Arkadijevič Abramovič rođen je u Saratovu 24. oktobra 1966. Imao je nesrećno detinjstvo; u trećoj godini ostao je bez oba roditelja. Usvojio ga je stric Leb Abramovič, sa kojim je živeo do svoje osme godine u gradu Uhti, na severu Rusije. U osmoj godini ponovo se seli i prihvataju ga baka i drugi stric Abram. Podaci o njegovom detinjstvu dosta su šktri, ali je poznato da je mali Roman bio ljubimac školskog učitelja, kao i da nikada nije zaboravio svoju osnovnu školu, koju je kasnije opremio modernom fiskulturnom salom i kabinetom za informatiku.

Imao je mnogo sreće da služi vojsku u perodu između dva rata, avganistanskog i čečenskog. To je takođe bio prelazni period između komunizma i perestrojke, pa se u novim okolnostima snašao veoma brzo i otvorio malu fabriku lutaka.

Njegov uspon počinje tek sa raspadom Sovjetskog Saveza i dolaskom Borisa Jeljcina na vlast. Roman Abramovič bio je jedan od prvih koji su shvatili ogromne mogućnosti biznisa sa naftom. U to vreme bilo je dovoljno nabaviti dozvolu za izvoz, kupiti naftu bilo gde u Rusiji po jako niskim cenama, pa je preprodati u inostranstvo, po svetskim. Mladi Abramovič je do kraja iskoristio tu mogućnost, tako da se već do 1994. solidno obogatio. U tom periodu imao je i sukobe sa zakonom i bio je optužen za krađu 55 cisterni sa gorivom, ali su sve optužbe protiv njega odbačene.

Put ka sadašnjem položaju otvorio mu je ruski oligarh Boris Berezovski, koga je Abramovič upoznao polovinom devedesetih na jednoj zabavi. Prema rečima ruskog novinara Alekseja Vendiktova, Berezovski je za Abramoviča govorio da je "najtalentovaniji mladić u Rusiji", što je ovaj kasnije opovrgavao. Bilo to istina ili ne, ipak je Berezovski taj koji je Abramoviča povezao sa ruskim političkim i finansijskim vrhom. Abramovič je ušao u tzv. Familiju (grupu milijardera koja je imala veliki uticaj na ruska politička kretanja u vreme Jeljcina) i postao jedan od njenih najistaknutijih članova. Bio je jako blizak sa Tatijanom Djačenko, kćerkom ruskog predsednika Borisa Jeljcina, tako da je njegov uticaj u Familiji stalno rastao. Političke veze otvorile su nove, neslućene mogućnosti za biznis i brzo bogaćenje. Naftna kompanija Sibnjeft, peta po veličini u Rusiji, koju je Abramovič nedavno prodao državnom Gaspromu za 13 milijardi dolara, bila je zajednički projekat Abramoviča i Berezovskog.

Ipak, kako svakoj priči jednom dođe kraj, to se desilo i sa Familijom kada je Vladimir Putin došao na vlast. Za razliku od svojih ranijih partnera, Berezovskog, Gusinskog i Mihaila Hodorkovskog, koji su mislili da imaju dovoljno para i uticaja da i pod novim predsednikom Rusije mogu da nastave po starom, Abramovič ne bi bio tu gde je sada da na vreme nije uočio odakle vetar duva. Vladimir Putin je brzo svima stavio do znanja da će on biti taj koji će donositi najvažnije odluke u zemlji. Rezultat je poznat: Berezovski i Gusinski su pobegli iz Rusije, koja traži njihovo izručenje, dok su Mihail Hodorkovski i Platon Lebedev u zatvoru zbog optužbi za finansijske malverzacije i utaju poreza. Abramovič se u celoj priči nalazi negde između sadašnjih ruskih vlasti i optuženih milijardera.

Na ovom mestu bi bilo zgodno preneti tvrdnje britanskih novinara Krisa Hačinsa i Dominika Midžlija, autora njegove (za sada jedine) biografije, da Abramovič nikada nije bio zainteresovan da se aktivno bavi politikom, jer je pre svega biznismen. Naravno, moguće je tvrditi i suprotno, jer je Abramovič ove godine počeo drugi mandat kao gubernator Čuhotke, ali njihov stav nije bez osnova. O povezanosti Abramoviča i Putinove vrhuške ne govori se mnogo. Poznato je da je Abramovič bio jedan od glavnih finansijera Jedinstvene Rusije, partije koja podržava Vladimira Putina i ima dvotrećinsku većinu u Dumi. Kada se ruski predsednik sukobio sa tajkunima, Abramovič je stao na njegovu stranu i pokazao spremnost da se povinuje novim pravilima. Izgleda da je i prodaja Sibnjefta, u kome je Abramovič bio većinski vlasnik, išla dosta glatko. Sa trinaest milijardi dolara dobijenih od tog posla, Abramovič je postao najbogatiji Rus, "težak" oko 15 milijardi dolara. Gde će uložiti toliki novac, još nije poznato. U ruskim medijima se često može čuti da namerava da iznese svoje bogatstvo iz zemlje, mada ih je on demantovao najavom da će izgraditi novi stadion vredan 300 miliona evra, za moskovski CSK, čiji je delom, vlasnik. Englezi znaju da kažu da sa tolikim parama može kupiti celu Premijer ligu, ne samo Čelzi.

Može se reći da je njegovo bavljenje politikom do sada bilo uspešno, naravno, zahvaljujući i ogromnom bogatstvu, čiji je deo uložio i na Čuhotki. Tamo još uvek poseduje nekoliko firmi, od čijeg poreza se puni 80 procenata budžeta sibirske provincije. Sa njegovim dolaskom na mesto gubernatora 1999, Čuhotka je postala jedan od najperspektivnijih ruskih regiona! Primera radi, prosečna plata u toj udaljenoj ruskoj provinciji iznosi oko 600 dolara, četiri puta više od proseka u državi. Naravno, ni Abramovič ne bi otišao tamo da nije imao interesa. Nedugo pošto je došao na čelo provincije, tamo je otkriveno nalazište nafte, koje su, podrazumeva se, eksploatisale njegove firme. Zato, ako se uzmu u obzir njegovi još uvek dobri odnosi sa ruskim vlastima, ne treba da čudi da je veoma lako krajem oktobra dobio još jedan petogodišnji mandat. Jedino što mu stanovništvo Čuhotke može prebaciti jeste da gotovo nikada nije na radnom mestu.

Ako je suditi po utakmicama Čelzija, Abramovič većinu vremena provodi u Londonu. Ranije je često izjavljivao da je oduvek želeo da ima fudbalski klub, što je i ostvario kupovinom londonskog premijerligaša 2002. Kada je za 450 miliona funti kupio Čelzi, Englezi na to nisu gledali blagonaklono. U lokalnoj štampi se moglo pročitati da će to biti još jedna skupa igračka prebogatog Rusa, da je to skandal, itd. Ipak, Abramovič ih je brzo razuverio, i dokazao da veoma ozbiljno gleda na svoju investiciju. Sa više od 150 miliona funti uloženih u pojačanja, Čelzi je od osrednjeg kluba doveo do evropskog vrha. Stamford-Bridžom se mesecima posle svake utakmice orila Kaljinka, a Abramovič je znatno popravio svoj imidž u Engleskoj.

Vlasnik je i više luksuznih vila i apartmana širom Evrope. Poseduje pravu flotu luksuznih jahti od kojih su tri najvrednije dugačke više od sto metara, kao i nekoliko aviona, od kojih je najpoznatiji boing 767–300, sa bezbednosnim uređajima sličnim letelici A-1, u kojoj se vozi američki predsednik.

O Romanu Abramoviču se mnogo govori i piše, i u Rusiji i širom Evrope, ali su mišljenja o njemu podeljena. Dobar deo ruske javnosti smatra da se on obogatio na njihovoj nesreći, dok ostali, opet, tvrde suprotno, da je on sposoban biznismen, koji zna kako treba ulagati novac. I jedni i drugi su verovatno u pravu. Ko zna, da se Abramovič rodio, na primer, negde u Americi postigao to što je postigao, možda bi se o njemu pričalo da je ostvario "američki san". Ovako, deli imidž onih koji su u Rusiji do para došli na sličan način kao i on. Za ruske vlasti on je sada tačno tamo gde treba da bude, ni blizu ni daleko od njih, a da li će se u budućnosti nešto promeniti, zavisiće od okolnosti.