Za "Vreme" iz Kaira

Jedne noći u neviđenoj gužvi na trgu Tahrir u Kairu, u razdraganoj gomili, na pitanje čemu se veseli, jedan od revolucionara domaće proizvodnje i budući demokrata odgovara: "Parama!" Te iste noći, malo ranije, neko je u masu pustio buvu "…da su domaće banke pune para koje su nakrali rais (predsednik) i njegova familija, ministri i raznorazni poslovni ljudi i da će te pare da se dele narodu čim se revolucija završi. "Za neki dan odeš pred revolucionarnu komisiju pred kojom izjaviš da si demokrata, a oni te nakon toga pošalju u banku gde kažeš koliko ti para treba i oni ti odmah isplate", pričao je jedan od demonstranata.

Tako je ovde reč demokratija postala šifra za novac, pa Egipćani i dalje svakoga dana demonstriraju po Kairu i širom zemlje tražeći da se Mubarak i njegovi što pre izvedu pred sud, jer "što vreme više prolazi, para je sve manje", gotovo da ih već i nema, jer otkako je počela "revolucija" ovde niko živ ne radi. Kako kaže moj prijatelj stomatolog Adel: "Moji zemljaci nikako neće da shvate da i u demokratiji treba da se radi."

Ima i dosta onih koji brane Mubaraka uz parolu "Egipatska omladino, probudi se! Hosni Mubarak ti je kao otac!" Oni se sa protivnicima najčešće sreću na "bojnom polju" ispred kairske televizije i tu prvo ukrštaju verbalna koplja, a onda se prelazi i na tuču. Jedan od nusproizvoda ove revolucije na egipatski način je i to da stranci mesecima čekaju na rezidens vizu i radnu dozvolu, jer je služba državne bezbednosti raspuštena. Usled toga su procvetali zločini, kriminal i razbojništva. Kako piše kairska štampa, svakodnevno biva ubijeno najmanje desetak ljudi, dok su krađe brojne. Lopovi operišu i po nekim boljim kairskim kvartovima. Pucnjava se čuje svake noći.

Preko dana je ovog toplog "demokratskog" proleća sve mirno. Odlazak kolima iz Kaira se, međutim, ne preporučuje, jer bande haraju drumovima, pljačkaju, čak i ubijaju putnike. Ne treba se tome čuditi: prvih "revolucionarnih dana" iz ovdašnjih zatvora pobeglo je na desetine hiljada najgorih kriminalaca i ubica.

"Uplovili smo u nepoznato, a isplovili smo uz nešto batina i donekle raspolućeni. Ali, sve je to deo igre. Ne možete da imate rođenje, a da pre toga ne prođete kroz zbrkani posao porađanja", kaže jedan egipatski stari novinar i dodaje: "Od sada pa nadalje, naš glavni zadatak treba da bude uspostavljanje reda na ulici i da pritom budemo sigurni da je policija ponovo na svome poslu i to u punoj snazi i sa pristojnom platom. Moramo da budemo strpljivi, ali smo spremni da čekamo, jer će se na kraju isplatiti."

Da u tom čekanju ne bi mnogo dangubili, egipatski ministar finansija Samir Radvan i njegovi savetnici su trknuli do Vašingtona, odakle su se obratili "bogatoj sedmorici" i od njih zatražili ni manje ni više nego 10 milijardi dolara kako bi nadoknadili troškove, jer revolucija i demokratija "su mnogo koštale", a para niotkuda – em niko ne radi, em nema turista koji su punili državni budžet. "Od sada pa do kraja juna meni će biti potrebno dve milijarde dolara, a za sledeću fiskalnu godinu treba mi još osam milijardi", rekao je Radvan partnerima u Vašingtonu.

MUSLIMANSKA I DRUGA BRAĆA: U međuvremenu, iz mraka "radikalnog islama" na svetlo dana izašli su do sada gotovo nepoznati Salafisti, koji udaraju po svemu dobrom što su do sada uradili pre svega mladi pobornici promena u ovoj zemlji, a kako su loše organizovani najčešće pribegavaju sili i nasilju kada krenu da "polemišu" sa protivnicima uključujući i Muslimansku braću. Mnogi ih se plaše, ali najviše Kopti (hrišćani), liberalni Egipćani, pa čak i druge islamske frakcije koje odbijaju da prihvate radikalno rasuđivanje Salafi grupa. One su u prošlosti iznedrile brojne militantne grupe koje su koristile nasilje da bi nametnule svoje principe. Rastući salafizam je vidljiv na svakom koraku u Kairu. Valja pogledati samo kako su prolaznici obučeni: žene nose nikabe, haljine koje ih pokrivaju od glave do pete, pa im se vide samo oči, dok muškarci imaju obavezne brade ali briju brkove, imitirajući Proroka Mohameda. Takvi kakvi su, do sada su uspeli da formiraju sedam političkih stranaka koje sve odreda imaju jak salafistički bekgraund, a njihov predstavnik u Aleksandriji Abdel Moneim el Šahat demantujući glasine o njihovoj ratobornosti poručuje: "Mi predlažemo da se svi faraonski spomenici premažu voskom, pa tako nećemo morati da ih rušimo!"

Muslimanska braća sada zaogrnuta drugim plaštom, veoma miroljubivim i demokratskim, zabrinuta su zbog pojave Salafista na domaćoj sceni i izjavljuju: "Nažalost, posle godina i godina protivljenja politici, neke vođe Salafista sada žele da miniraju revoluciju tako što zloupotrebljavaju demokratiju i koriste prednosti slobode za koju su se Egipćani borili i ginuli, a sve u želji da nametnu svoju ideologiju. Otuda Braća pozivaju sve grupe, institucije građanskog društva, vojsku i vladu da ostanu ujedinjene kako bi spasle revoluciju i odbranile egipatske slobode tako što će jednom i zauvek stati na kraj (salafističkim) neodgovornim akcijama i izvesti pred lice zakona sve one koji su za tako nešto odgovorni.

Po onoj narodnoj, da "vuk dlaku menja, ali ćud ne", eventualni dolazak Muslimanske braće na vlast, ili pak nekakve "islamske koalicije", značio bi ne samo islamizaciju ove zemlje i veliki korak unazad, već i mogućnost jednog novog rata u ovom delu sveta. Dodatnu opasnost predstavlja činjenica da je ovde sve isto kao pre i da brojnim zahtevima demonstranata nije udovoljeno, osim što je sklonjen predsednik Mubarak koji je, iako teško bolestan i rezigniran, uspeo da povuče mudar i dalekometan potez: svojim prijateljima iz vojnoga vrha ostavio je da upravljaju zemljom nekom vrstom vojnog kolektivnog predsedništva koji se zvanično zove Viši savet oružanih snaga (HCAF). Jednoga dana na vojsku i taj savet osipa se drvlje i kamenje, drugoga dana štampa je prepuna hvale za vojsku i njenu ulogu "pre i posle" i "saradnje vojske i revolucionara". Bilo kako bilo, sreća je za Egipat kao zemlju, a i za strance koji ovde žive i rade, što vojska drži uzde i budnim okom motri na sve ono što se zbiva, od ulice pa do parlamenta.

U međuvremenu, Muslimanska braća spremaju se da izađu na predstojeće izbore – parlamentarne za šest i predsedničke za osamnaest meseci – pod imenom Stranka slobode i pravde, zagovarajući jednakost svih građana bez obzira na biološko poreklo ili veru. Valja ih uzeti veoma ozbiljno, jer Braća su najbolje organizovana i sa dubokim korenima jednog političkog pokreta u Egiptu. Oni su godinama koristili religiju uz politiku kako bi kultivisali svoju popularnost. Osim toga oni kontrolišu sve strukovne sindikate u zemlji, dok advokat Ahmed Seif el Bana, najstariji sin Hasana el Bane, učitelja iz delte Nila i utemeljivača Muslimanske braće sa početka prošloga veka, važi za najboljeg egipatskog i arapskog pravnika, koji je branio čak i najstarijeg Naserovog sina i kumića Josipa Broza Tita, kada je, pre 20 godina, pobegao pred zakonom u Beograd i smestio se u sobi broj 115 u hotelu "Interkontinental".

NA KRILIMA ORLA: Sećamo se Egipćana kada su u jesen 1970. godine plačući sahranjivali predsednika Gamala Abdela Nasera. Plakao je čitav jedan narod. Sećamo se Egipćana kada su gotovo ravnodušno sahranjivali Anvara el Sadata u jesen 1981. godine. Valjda zato što su oni ubili Sadata koji je u tom trenutku držao ispod miške maršalsku palicu nemačkog feldmaršala Edvina Romela, a to je bio poklon Romelove udovice koja je znala za prijateljstvo njih dvojice još iz Drugog svetskog rata. I, evo sada gledamo Egipćane kako dojučerašnjem raisu Mubaraku pokušavaju da doakaju i dođu glave, iako je Mubarak takoreći jednom nogom u grobu i nije u stanju da se brani. Razlog nije mržnja, iako ga optužuju za sve i svašta što tek treba da se dokaže pred sudom, već su u pitanju navodne Mubarakove pare koje u milijardama drži u bankama. E, te pare je neko od ovdašnjih revolucionara, a možda i neko od njihovih protivnika, obećao masama uz objašnjenje "…da kada dođe demokratija ništa neće morati da rade, već će samo otići u banku i reći koliko im treba".

U svojoj autobiografiji Na krilima orla, nekadašnji komandant izraelskog ratnog vazduhoplovstva i potonji šef države Ezer Vajcman, sa kojim sam najviše voleo da pričam o tome kako je svojevremeno iz Čeških Buđejovica švercovao nemačke "meseršmite" i sletao na aerodrom u ondašnjem Titogradu da bi tankovao gorivo, posvećuje Mubaraku jedno poglavlje i opisuje ga "kao veoma časnog čoveka, poštenog i sposobnog" i "poštenog protivnika". Beležim i ove reči, jer predsednik apelacionog suda Zakarija Šalaš, koji prati "slučaj Mubarak", tvrdi "da bi Mubarak mogao da dobije i smrtnu kaznu na suđenju koje će trajati najmanje godinu dana". Naravno, sudija je smetnuo s uma da bi bivši rais mogao da živi još samo nekoliko dana i da nijedna od krivica koje mu se stavljaju na dušu još nije dokazana. Ali šta da se radi? Tako to ide ovde u dolini Nila.