Uganda
Ovi ljudi moraju da umru
U severnoj Ugandi rat traje 18 godina: hiljade ljudi i dece je ubijeno, dva miliona je raseljeno, preživeli strepe da će stradati od pobunjeničkih snaga predvođnih Džozefom Konijem, koji poručuje da mu "duh naređuje da ubija"
Specijalno za "Vreme" iz Kitguma, severna Uganda
Svake večeri oko 45.000 dece slije se u gradiće Pader, Kitgum i Gulu. Njih nazivaju "noćnim putnicima". Žive na rubovima ovih gradova, ali su u tolikom strahu od otmica pobunjenika iz redova Božije vojske otpora (BVO) da često hodaju satima pre nego što nađu koliko-toliko sigurno mesto za spavanje. Gužvaju se po podovima bolnica, škola, skloništa, po ulicama…
Stanovnici severne Ugande žive u smrtnom strahu od kada je 1986. na vlast došao predsednik Joveri Museveni. Od tada je nasilje čas jačalo, čas jenjavalo. Pre tri godine se zbog rata broj raseljenih popeo na pola miliona. Danas ih je blizu dva miliona, znači koliko i stanovnika Kosova, ili skoro tri puta više nego što je stanovnika Crne Gore.
Ogromna većina raseljenih živi u bednim uslovima u izbegličkim logorima, gde ih u životu održavaju sledovanja od Svetskog programa za hranu UN-a, Crvenog krsta i sličnih organizacija. Ujedinjene nacije su za ovu godinu zatražile 112 miliona dolara za svoje operacije na severu Ugande, ali su prikupile svega trećinu od ove sume. Svetski program za hranu trenutno ima zaliha hrane za još oko dva meseca, a pošto kišna sezona kasni već mesec i po dana, suši se i ono malo useva žitarica.
Vođa Božije vojske otpora je izvesni Džozef Koni. Reč je pre o kultu nego o klasičnom gerilskom pokretu. On kaže da hoće da vlada Ugandom po deset božijih zapovesti. Nedavno se iz ove vojske odmetnuo kapetan Vinsent Okelo Pakorom, i sada se nalazi u Guluu. On kaže da je najopakiji od duhova koji govori kroz Konija duh "Ko Si Ti". Ne, nije greška. To je ime duha. Pakorom kaže da je "duh poreklom iz Konga i da naređuje ubistva i masakre, i da kaže: ‘Ovi ljudi moraju umreti.’"
KANIBALIZAM: Praktično od nastanka, BVO je pomagala vlada Sudana iz Kartuma. Ona je naoružala pobunjenike da bi se borili protiv secesionista u južnom Sudanu, a i zbog toga što je Uganda pomagala ovaj secesionistički pokret.
Još jedan dezerter, Tomas Kopkulu, preselio se u grad Kitgum, a nekada je komandovao grupom od oko 100 ljudi. On kaže da se BVO pre četiri godine borio na strani islamističke vlade u Sudanu, u ratu Kartuma protiv pobunjenika na jugu zemlje. Koni je naređivao šta da se radi sa zarobljenim civilima. Pošto su devetorica pogubljena, ostale meštane je primorao da leševe iseku na komadiće. Potom su te ostatke stavili u veliki kotao, posolili i skuvali. "Kada su seljake naterali da to pojedu, sve smo ih pobili." Upitan zašto je to radio, odgovorio je: "Niko nije postavljao pitanja. Samo smo sledili naređenja koja su nam duhovi slali preko Konija."
Sudanske vlasti su 2002. godine, pod međunarodnim pritiskom, pristale da dozvole Vojsci Ugande da uđe u južni Sudan i protera pobunjenike. Međutim, mnogi pobunjenici su tada prebegli u severnu Ugandu, usput ubijajući i masakrirajući stanovništvo. Tada su ugandske vlasti predložile lokalnom stanovništvu da pobegnu iz sela i da se smeste u logorima gde će biti bezbedniji. Od tada su logori pod neprekidnim napadima BVO-a zbog hrane jer više niko ne obrađuje zemlju.
DECA ROBOVI: Ali, pobunjenike ne zanima samo hrana. Oni svakodnevno otimaju ljude, a najčešće decu. U poslednjih nekoliko godina oteto je na hiljade odraslih i dece, koji su sada robovi pobunjenika. Devojke im služe za seksualno iživljavanje, a momci za ratovanje. Što su mlađi, lakše im je isprati mozak i strahom ih naterati na poslušnost.
U Kitgumu sam sreo Ričarda Abongu, dečaka od 12 godina. Upravo je uspeo da pobegne pobunjenicima kod kojih je proveo skoro pet godina. Kao i većina njegovih sapatnika, uglavnom je za pobunjenike nosio teške terete ukradene hrane. Kada im se jedan dečak od samo 11 godina požalio da je umoran i da ne može da nosi teret, naređeno mu je da spusti džak a drugoj deci da ga opkole. "Zatim su mu srpom sekli stopala, jedan vojnik jedno, drugi drugo, a zatim su mu odsekli šake, isekli su mu kapke brijačem, a potom mu ruke vezali za leđa. Još je bio pri svesti. Zatim su ga obesili za drvo, sa glavom nadole, pa su nam naredili da ga na smrt izudaramo u glavu. Bilo nas je 19."
Nasan Opijo, takođe od 12 godina, proveo je u zarobljeništvu nešto više od godinu dana. Ispričao je kako mu je bilo naređeno da ubije jednog dečaka od deset godina koji je pokušao da pobegne. "Kada sam ga ubio, naredili su mi da mu pustim krv i da je popijem, što sam i učinio. Rekli su mi da će me ubiti ako ne poslušam." Pobunjenici su skupljali krv pomoću velikih listova, i drugu decu takođe terali da piju. "Rekli su nam da će nas, ako probamo da pobegnemo, duh tog dečaka proganjati sve dok nas ne nađe i ne ubije."
Među zarobljenicima i borcima BVO-a je 90 odsto dece. To je jedan od razloga što je borba protiv njih teška. Kao što kaže biskup Bejker Očola iz Kitguma, problem sa vojnim rešenjem je taj što većinu vojnika čine oteta deca, i kada ih vladine snage ubiju, onda izjave da su "ubili pobunjenike, a kada pobegnu ili ih zarobe, onda kažu da su uspešno oslobodili otete".
"VLADAMO SITUACIJOM": Rat traje već 18 godina i do sada je odneo 30.000 života. Ali, ima i onih koji tvrde da mu se vidi kraj. Krajem jula je Vojska Ugande saopštila da je zamalo uhapsila Konija u napadu na jedan od logora u Sudanu, a zarobila je trinaestoro njegove dece i četiri žene.
Mnogi Uganđani smatraju da nade ima ukoliko se održi mirovni sporazum za južni Sudan. Ali, ako zbog pritisaka SAD ili drugih na Sudan zbog Darfura sporazum propadne, Sudan može lako ponovo naoružati Konija. Toga je sasvim svestan i general Čarls Vold, zamenik komande SAD za Evropu, koji je zadužen za Afriku. On je 14. jula bio u Guluu i tamo razgovarao sa vojnim zvaničnicima. "Vladamo situacijom", izjavio je dan nakon susreta sa američkim generalom generalpukovnik Aronda Njakairima, prvi čovek Vojske Ugande. "Nameravamo da očistimo severnu Ugandu, što će se odraziti na južni Sudan. Već se jasno vidi svetlo na kraju tunela." Ali, pošto rat traje već toliko dugo, mnogi u Ugandi u ove reči još ne mogu da poveruju.
Ratni zločini: "Samo smo sledili naređenja"
Luis Moreno Okampo, tužilac novog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, najavio je 29. jula da je zvanično započeo istragu o ratnim zločinima u severnoj Ugandi. Ukoliko sud odluči da podigne optužnice, a verovatno hoće, optužnice za zločine u Ugandi mogle bi biti prvi slučaj za Međunarodni sud.
Za razliku od Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, Međunarodni krivični sud nisu osnovale Ujedinjene nacije, a ne treba ga ni mešati sa Međunarodnim sudom pravde u Hagu gde se na optuženičkoj klupi nalaze države, a ne pojedinci. Međunarodni krivični sud osnovan je sporazumom koji su do sada ratifikovale 94 države, uključujući i Srbiju i Crnu Goru. Bušova administracija pokušava da podrije važnost i rad ovog suda jer strahuje da bi mogao biti upotrebljen u političke svrhe.
Prošlog decembra je predsednik Ugande Joveri Museveni zatražio od MKS-a da ispita slučaj Džozefa Konija i njegove Božije vojske otpora, što znači da je Uganda odlučila da slučaj prepusti MKS-u. Tužilaštvo je od tada slučaj ispitivalo nezvanično, a saopštenje od 29. jula znači da je istraga ozvaničena.
Uprkos prepuštanju ovog slučaja, ne bi se reklo da Uganda ima jasnu politiku prema ratnim zločinima. Parlament Ugande je 2000. godine doneo zakon o amnestiji, prema kome svi borci BVO-a uživaju imunitet, bez obzira na razmeru ratnih zločina. Amnestiju su snažno podržali svi crkveni velikodostojnici severnog plemena Ačoli koji su se odavno zalagali da se sukob reši mirnim putem. Amnestija je samo delimično uspela. Od 2000. godine zatražilo ju je oko 6000 vojnika BVO-a, a rat još nije okončan.
Sada se javlja nekoliko problema. Prvo, tužilaštvo MKS-a je izjavilo da će prilikom istrage o ratnim zločinima u severnoj Ugandi biti "neutralno". To znači da neće istraživati samo one zločine koje je počinio BVO. Do sada niko nije optužio Vojsku Ugande da je počinila toliko sravične zločine kao što su ih činili pripadnici BVO-a, ali to ne znači da zvanična vojska nije ozbiljno kršila ljudska prava. Čini se da vojni i politički zvaničnici Ugande ovog problema nisu svesni.
Drugo, nejasno je šta će se dogoditi ukoliko MKS podigne optužnice za one borce koji su već pod amnestijom na osnovu zakona iz 2000. I konačno, vođe plemena Ačoli i crkveni zvaničnici oštro se suprotstavljaju mešanju MKS-a. "MKS će usporiti mirovni proces i amnestiju koja je počela da daje rezultate jer su se visoki oficiri BVO-a već predali vlastima i zatražili amnestiju", kaže Zakari Olum, poslanik u parlamentu iz redova plemena Ačoli
Zvaničnici MKS-a ne žele da komentarišu slučaj Ugande. Razlog je veoma jednostavan, kako objašnjava izvor blizak tužilaštvu: "Ne žele da se oko toga diže velika buka u strahu od Konijevog odgovora. Da ga slučajno ne nađu na ceduljici, zakačenoj na gomili leševa."
