Masovna egzaltacija koja je u ponedeljak 16. januara zahvatila sve italijanske medije ticala se događaja koji je, s punim pravom, okvalifikovan kao epohalan. U prepodnevnim satima tog dana, pripadnici Jedinice za specijalne operacije italijanskih karabinijera prišli su sredovečnom gospodinu koji je stajao pred jednom od ordinacija klinike Madalena u Palermu kako bi uradio test na kovid, neophodan za prijem u dnevnu bolnicu. Primetivši ih, on je pokušao da se skloni u obližnji bolnički bar, ali mu to nije pomoglo. Priveden je bez pružanja otpora i na osnovu ličnih dokumenata identifikovan kao Andrea Bonafede, ali su karabinijeri odlično znali da im se u rukama našao šezdesetogodišnji “kapo dei kapi” sicilijanske Koza nostre, begunac broj jedan koji je već trideset godina živeo u potpunoj ilegali. Nekoliko trenutaka kasnije on je to i priznao rekavši: “Da, ja sam Mateo Mesina Denaro.”

Da bi vest što hitnije doprla do ušiju javnosti, neki italijanski TV kanali su prekidali svoje redovne emisije kako bi je saopštili publici. Televizijske stanice i internet portali utrkivali su se ko će objaviti što svežije informacije. Tako smo saznali da je najtraženiji italijanski odmetnik prebačen u posebno odeljenje zatvora u Akvili, gde su odmah upućeni i medicinski uređaji kojima bi mogla da bude nastavljena njegova hemoterapija. Objavljeno je i da uhapšenik od pre tri godine boluje od raka na debelom crevu, što ga je, kako je priznao lekarima prilikom prvog pregleda u zatvoru, “veoma iznenadilo”. Rekao je da je vodio zdrav život i da je svakoga dana znao da pretrči i po pet kilometara. Zatvor u Akvili odabran je iz još jednog razloga: najbliži je koji raspolaže posebnim odeljenjem pogodnim za primenu člana 41-bis Krivičnog zakonika. Taj član, rezervisan za osumnjičene ili izvršioce najtežih krivičnih dela, podrazumeva, bez ikakvog izuzetka, potpunu izolaciju tokom izdržavanja kazne ili pritvora.

Ubrzo su stigle vesti i o tome da su u mestu Kampobelo di Mazara otkrivena čak tri njegova staništa, od kojih je jedno bilo i skrovište gde je držao dragocenosti i neka dokumenta. Živeo je na visokoj nozi, raspolagao odećom vrhunskog kvaliteta (uočeni su i modeli najskupljih sportskih patika), pa se saznalo i da je na zidovima nekih soba držao portrete Marlona Branda i Al Paćina, snimljenih u kostimima za uloge u filmu Kum 1 i 2. Pronađen je i njegov automobil registrovan na već pomenuto ime Andrea Bonafede, tačnije na njegovu majku. I Bonafede i Mateov vozač su smesta uhapšeni. Nije bolje prošao ni porodični lekar Mesine Denara, sedamdesetogodišnji Alfonso Tumbarelo, koji je u početku tvrdio da pojma nije imao ko se krije iza prezimena Bonafede iako je u kartoteci, osim ovog lažnog, imao i pacijenta čije je to bilo pravo ime i kome se već pridružio u pritvoru.

Ni hirurzi bolnice Madalena u Palermu nisu navodno znali koga su pre dve godine operisali od tumora na kolonu. Za njih je to bio pacijent imenom Andrea Bonafede, a hirurška ekipa, kao što se zna, ne proverava identitet pacijenta. Publici je ostalo da se pita da li zaista niti jedan od hirurga nije pre operacije pozvan telefonom i zamoljen da povede računa da mu slučajno ne bi zadrhtala ruka.

Istrazi će tokom narednih dana i nedelja biti veoma zanimljivo da utvrdi odakle Mesini Denaru “originalna” lična karta na tuđe ime izdata od državnog organa, zdravstvena knjižica i zdravstveni karton i da li su u jednom malom mestu kao što je Kampobelo di Mazara baš svi toliko poremećeni kao što se prave da jesu. “Nemanje pojma” je omiljena sicilijanska disciplina kada je mafija u pitanju: zakon omerte i paranoičan strah od bezobzirne osvete već više od stoleća opredeljuju način javnog opštenje na ovom, inače čarobnom ostrvu: zatvoriti oči, zapušiti uši, zagristi jezik i tako izbeći eventualne probleme. Oni koji su pre tridesetak godina pokušali da razbude uspavanu savest Sicilijanaca, pobijeni su početkom devedesetih u više spektakularnih atentata (videti “Vreme” broj 1639). Ali, žrtva nije bila uzaludna: deo građana je ipak nastavio da se bori, antimafijski pokret je sve veći i sve glasniji. Na snimcima hapšenja velikog bosa čuli su se uzvici odobravanja i podrške karabinijerima – specijalcima. Ali bilo je i drugih glasova. TV izveštači su sa nemalim ogorčenjem ulazili u dijalog s građanima, koji su ostavljali utisak upravo preživljenog “pada s kruške”: “Ma kakvi, otkud on?”, “Pojma nemam, nikada čuo”, “Viđao sam gospodina, bili smo na ‘dobar dan, dobro veče’”, “Mnogo fin čovek”, “Ne, nikako, to hapšenje je jedna velika greška”, “Hajde ti tamo, ne zajebavaj, imamo mi i pametnija posla” i tome slično.

SELJACI PROTIV SVILENIH

Sa prebogate trpeze policijskih otkrića, tokom protekle nedelje medijima je dobacivana i pokoja mrvica. Tako je pomenuta i knjiga o Vladimiru Putinu, nađena u jednom od stanova, od čega je jedan od ustreptalih žurnalista pokušao da insinuira nekakav zaključak, ali bez uspeha. Mafijaši, pa čak i oni visokog ranga, ne spadaju u pasionirane čitače, a njihove političke ambicije, bar kada je reč o Koza nostri, sežu najdalje do Rima. Osim toga, Mateo Mesina Denaro je, poput svojih prethodnika Tota Rine i Bernarda Provencana, poticao iz Klana Korleoneza koje su suparnici, “gospodičići” iz Palerma (Klan Palermitani), smatrali za sirovine, odnosno “seljobere”, kako su ih zvali. Bernardo Provencano, na čelu “Firme” od 1995. do hapšenja 2006. godine, poznatiji pod nadimkom Svinja (“U Porcu”), nije uspeo da okonča čak ni treći razred osnovne škole.

Da ova podela uopšte nije bila šaljiva kao što izgleda, svedoči i događaj u italijanskim policijskim krugovima nazvan Drugi mafijaški rat (1981–1984), vođen između “seljaka” iz Korleonea i “mlakonja” iz Palerma, okončan pobedom ovih prvih i ustoličenjem Tota Rine na mesto neprikosnovenog vođe. Rat je odneo između 400 (evidentiranih) i 600 (pretpostavljenih) žrtava na obe strane i označio prekretnicu u odnosima mafije i države. Odbačena je “meka” strategija Palermitana zasnovana na infiltraciji u državne institucije uz pomoć korupcije i ucena, a prihvaćen nasilni, bombaški stil koji će proizvesti niz atentata na sudije, policijske starešine, političare, ali i na potpuno nevine građane. Bombe koje su tokom 1992. i naredne godine eksplodirale u Rimu, Firenci i Milanu odnele su živote nevinih ljudi među kojima je bilo i dece, i nanele teške štete umetničkom i arhitektonskom nasleđu ovih gradova. Ekipa na vrhu Koza nostre planirala je i rušenje Krivog tornja u Pizi, kao i razaranje velelepnih antičkih hramova na Siciliji uz što više kolateralnih žrtava, što bi trebalo da pojača efekat i ukaže na bezobzirnost organizatora. Do toga bi sigurno i došlo da nakon atentata na sudije Borselina i Falkonea, kada je “dara prevršila meru” energičnom akcijom vlasti, ključni eksponenti ove terorističke strategije nisu bili pohapšeni, a logistički lanci pokidani. U zatvoru je završio i Toto Rina, kapo dei kapi, tako da je Mateu Mesini Denaru bio otvoren put ka vrhu.

U to vreme on je za vratom već imao sedam presuda na doživotni zatvor, što je potvrđeno još 2000. godine, tokom velikog procesa pod imenom Omega, vođenog u Trapaniju protiv 79 pripadnika Koza nostre, kada je Mesini Denaru suđeno u odsustvu. Okrivljeni su odgovarali za smrt preko stotinu ljudi pobijenih tokom dvadeset godina, dok se Mesina Denaro mogao pohvaliti i organizovanjem atentata na sudije Falkonea i Borselina, kada su poginuli Falkoneova supruga i devetorica njihovih telohranitelja. Njegovo ime je vezano i za zločin jedinstven u novijoj italijanskoj istoriji, kada je 1993. ekipa kriminalaca otela desetogodišnjeg Đuzepea de Matea sa ciljem da ućutkaju njegovog oca, takođe pripadnika Koza nostre, osumnjičenog za saradnju sa policijom. Dečaka su držali zatočenog skoro dve godine, a potom ga zadavili i njegov leš rastvorili u kiselini. Mesina Denaro nije bio neposredni izvršilac ovog gnusnog zločina, ali je bio i poručilac i organizator.

I evo ga, posle svega, na čelu Koza nostre: promišljen, oprezan, ali sklon luksuzu, provodu, ženama… Kreće se po proverenim stazama, ali se pojavljuje i na javnim mestima: u gradiću Kampobelo di Mazara umeo je da sam izađe u piceriju, a otkako se razboleo, kada mu je konstatovan rak debelog creva, odlazio je u Palermo na redovnu hemoterapiju. Tokom tih trideset godina, dogodilo se mnogo toga. Mateo je rukovodio svojom mafijaškom firmom na način kako bosovi obično rade: preko kruga odabranih ljudi slao je “mazete”, ceduljice sa kraćim porukama o tome šta bi i kako valjalo činiti. On lično nije stajao iza svakog posla, pošto je Koza nostra u stvari koalicija više klanova koji svaki za sebe ima svoju teritoriju i svoj poslovni prostor, ali je kapo bivao o svemu obavešten i za sve pitan.

MAFIJA U STRUKTURAMA VLASTI

Ono što bi neupućenog čitaoca moglo da zbuni jeste pitanje kako je moguće da neko u jednoj ovakvoj državi trideset godina proživi kao begunac od zakona? Odgovor leži u samom pitanju: mafija je postala to što jeste, a njeni članovi prerasli nivo običnih kradljivaca stoke u onom trenutku kada su potporu našli u strukturama vlasti. Počelo se od lokalne policije i lokalnih političara, postavljanjem svojih ljudi u organe ili na čelo opština, a onda su se forme “saradnje” i proširile i produbile: infiltracija u policijske i vojne strukture, obezbeđivanje otvorene ili prećutne podrške korupcijom, ucenom ili efikasnim metodama pribavljanja izbornih glasova. Uoči redovnih parlamentarnih ili lokalnih izbora, susreti između političkih kandidata i mafijaških šefova su i česti i veoma srdačni: tu se pregovara, utvrđuju cene i definišu usluge, što je već poslovičan, odnosno tradicionalan ritual u okvirima predizbornih kampanja.

Mateo Mesina Denaro je od svog pokojnog tate Frančeska, takođe mafijaškog bosa koji je živeo i umro kao odmetnik, nasledio veoma korisnu vezu sa familijom De Alì, koja je u svojim rukama držala najpoznatiju sicilijansku monetarnu ustanovu, Banku Sikulo iz Trapanija. Naslednik porodice bio je Tonino d’ Alì, koji je na izborima s početka devedesetih ubedljivom većinom obezbedio mesto u italijanskom Senatu kao kandidat Berluskonijeve stranke “Forca Italija”, koja u celini uopšte nije bila gadljiva na mafijašku podršku. I sam Silvio Berluskoni je među svojim bliskim saradnicima imao čoveka za vezu sa mafijom, što se ni tada nije krilo. Dve optužbe podignute tokom devedesetih godina protiv senatora Tonina, a u vezi sa kontaktima sa mafijom, neslavno su završile: jedna zbog zastarelosti, a druga zbog nedostatka dokaza. Ovaj gospodin je i pored toga uspeo da svoje mesto u Senatu zameni ugodnom pozicijom u Ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je bio na funkciji podsekretara od 2001. do 2006. godine. Tek 2017. godine Prokura u Trapaniju uspeva da za bivšeg senatora i podsekretara izdejstvuje kućni pritvor. Sud koji je to odredio je konstatovao da je reč o političaru koji je bio na direktnoj usluzi Mateu Mesini Denaru.

SELEKTIVNI LOV

Trideset godina odmetništva je relativan pojam. Prvo, punih dvadeset godina niko ga nije ni tražio. Kada policija za nekim traga, onda je to prvenstveno broj jedan, tek onda dolaze na red sledeći. Tako je potraga za Mesinom Denarom intenzivirana tek kada je uhapšen Bernardo Provencano, u aprilu 2006. Sa druge strane, kako kaže pisac Roberto Savijano, lov na odmetnute mafijaške bosove predstavlja visok izdatak za državnu kasu. Prikupljanje dokaza u okolnostima kada sudska veća, i sama izložena pritiscima i ucenama, gledaju na svaki, pa i najmanji detalj jeste dugo, neizvesno i veoma skupo. Veliki novac odlazi na podmićivanje saradnika, njihovu zaštitu i obezbeđenje, dotacije su ograničene, a njihovo planiranje gotovo nemoguće. Ljudstvo mora biti veoma dobro obučeno i specijalizovano, a povrh svega krajnje pouzdano. Curenje informacija je rak rana svih velikih istraga ove vrste, pošto mafija ima skoro neograničena sredstva za podmićivanje državnih službenika i isto tako neograničenu moć zarad njihovog zastrašivanja.

Posebna priča su mafijaške veze u samim državnim organizacijama (policiji, vojsci, lokalnoj upravi), odakle stižu pravovremena obaveštenja o planiranim akcijama ili prikupljenim dokazima. Svemogući bosovi, kao što je slučaj sa Mesinom Denarom, uvek imaju na raspolaganju po nekoliko stalnih skrovišta, a po potrebi mogu da obezbede i više od toga, zavisno od nastalih potreba. Njihov osnovni limit je vezanost za rodno tlo. Kao obični, priprosti ljudi oni ne samo da teško napuštaju Siciliju već se kriju pre svega u okolini svog užeg zavičaja. Pitanje bi moglo glasiti: zbog čega policija traga samo za odmetnicima, a ne i za ostalim mafijaškim šefovima? Odgovor je: zato što odmetnici već imaju za vratom pravosnažne presude, dok su ovi ostali pristojni građani koji ni mrava ne bi zgazili.

I poslednja vest: “Sve mi se čini da je ovo hapšenje zapravo njegova lična predaja, a ne pobeda države”, rekao je u programu na kanalu La7 u nedelju uveče Salvatore Bajardo, glasoviti mafijaški jatak koji je godinama štitio braću Gravijano, dodajući da je “Mateo Mesina Denaro bio jako bolestan i da je njegovo hapšenje bilo ‘zgodan mali poklon’ koji je uspeo da sebi priušti”. Ono što Bajardo nije rekao, a što se zna, jeste da bi smena vlasti u Rimu mogla da otvori procese izvesnog provetravanja birokratskog aparata, kako bi se našlo uhljebljenje za nove poklonike. Dokumenti, papiri i papirići iz skrovišta Mesine Denara mogli bi biti od ne male pomoći.