Koliko je to milion miliona? Amerikanci će reći trilon, Evropljani bilion. Kako god ga zvali, običnim ljudima je teško da pojme broj sa 12 nula, a kamoli da vrednost ove sume, izraženu u dolarima, prevedu u svakodnevni život. A i kako bi, kada se od ove sume i milijarderima zavrti u glavi, jer je to polovina imetka koju poseduju svi najbogatiji ljudi na svetu. Magazin "Forbs" je prošle godine prebrojao da u svetu ima 793 milijardera, i da njihovo ukupno bogatstvo iznosi 2,6 biliona dolara. Među njima je i dalje na visokom prvom mestu Bil Gejts, čije je bogatsvo procenjeno na 50 milijardi dolara. Ni milijarderima, dakle, nije lako da se snađu sa ovolikim nulama.

Međutim, zahvaljujući računici nekolicine uglednih ekonomista, među njima i Džozefa Štiglica, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, suma od "milion miliona" dolara danas je nešto opipljivija. Toliko, naime, košta rat u Iraku. Preciznije, toliko rat u Iraku košta Sjedinjene Američke Države. Cenovnik se razlikuje od studije do studije, ali su se svi ekonomisti koji su se latili poduhvata da preračunaju ekonomske posledice rata u Iraku brzo složili da je cena neuporedivo veća od početne procene.

NIJE SE SITNIČARILO: Istini za volju, u jeku ratnih priprema za invaziju na Irak pre pet godina, za cenu rata i ekonomsku računicu malo je ko mario u redovima ratoborne administracije. Tada je bilo važno ubediti naciju i svet da od Sadamovog režima prete brojne opasnosti. Prema zvaničnim tvrdnjama, Sadamov režim ne samo što neguje tesne veze sa Al kaidom već u potaji pravi oružje za masovno uništenje, uključujući i ono nuklearno. Suočena sa ovakvom opasnošću, jedina supersila na svetu ne sitničari oko cene kada su njena bezbednost i bezbednost celog sveta u pitanju. Dobit je tada bila u prvom planu, a o troškovim i gubicima je malo ko razmišljao. Kako to biva i drugde u svetu kad patriotska retorika uzme maha, ekonomisti sede po strani. Bušovi republikanci, tada u većini i u Kongresu i u Senatu, pobrinuli su se da u raspravama o ratu u Iraku bude što manje ekonomske računice. Kongres idejom nije bio oduševljen, ali je Senat zdušno podržao Bušov ratni pohod.

Izuzetak je bio ispad člana ekonomskog savetnika Bele kuće Lorensa Lindzija šest meseci pre početka rata. On je u intervjuu "Vol strit džornalu", septembra 2002. godine, izneo procenu da bi rat mogao da košta između 100 i 200 milijardi dolara. Bela kuća se ubrzo ogradila od ovog mišljenja, a nedugo potom Lindzi je najuren iz Bele kuće.

Zato ne čudi što je studija Vilijama Nordhausa, profesora ekonomije na Univerzitetu Jejl i člana Američke akademije nauka i umetnosti, tada ostala nezapažena izvan akademskih krugova, kao ni to da danas, pet godina kasnije, za nju postoji veće interesovanje, iako bi mnogi voleli da je bilo obrnuto. On je još pre početka rata predvideo da bi rat protiv Iraka mogao da košta 100 milijardi dolara, ali i dvadeset puta više, u zavisnosti od trajanja rata, njegove težine, trajanja okupacije i uticaja na cenu nafte.

PODCENJIVANJE: Što je još interesantnije, profesor Nordhaus je pokazao da su ekonomske posledice rata po pravilu podcenjene. Građanski rat je, podseća Nordhaus, koštao trinaest puta više nego što je bilo predviđeno. U pogrešnim procenama u ovom smislu prednjači Pentagon, jer je u prirodi vojne logike da se nada da će rat trajati što je kraće moguće. Pentagon je, na primer, predvideo da će Vijetnamski rat trajati godinu dana i da će koštati oko deset milijardi dolara. To je manje od deset odsto ukupne cene koju je Amerika platila, a i danas plaća za odštetu i rehabilitaciju invalida ratnih veterana. Bivši sekretar za odbranu Donald Ramsfeld tvrdio je u januaru 2003, u praskozorje invazije na Irak, da će ratni poduhvat koštati "oko 50 milijardi dolara, verovatno i manje", što nije ni osmina onoga što je već potrošeno. U računici nije uzeto u obzir da je u to vreme cena nafte na svestkom tržištu bila oko 30 dolara po barelu. Ona je udvostručena tokom većeg dela trajanja rata u Iraku, a i danas je visoka, ako se ima u vidu da barel košta više od 50 dolara. Istini za volju, ekonomisti ovaj skok ne pripisuju isključivo ratu u Iraku, ali jedan deo cene svakako ide na teret ratnog stanja.

Ratna magla, očigledno, ne nadvija se samo nad bojnim poljima, već zamagljuje političke procene i odluke. Zbog toga uvek valja imati na umu savet čuvenog britanskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa, koji je rekao da je bolje biti makar delimično u pravu nego omanuti sto posto.

Prema proceni kancelarije za budžet pri Kongresu, telu nezavisnom od dnevne politike i rasporeda političkih snaga, SAD na rat troše oko šest milijardi mesečno. Drugim rečima, SAD u roku od dva meseca na rat u Iraku i Avganistanu spiskaju celokupan iznos deviznih rezervi Srbije, ili godišnji prihod koji Južnoafrička Republika ubere od turizma.

DIREKTNO I INDIREKTNO: Ima i radikalnijih procena. Među njima je ona koju su izneli nobelovac Džozef Štiglic i Linda Blajms, profesorka na Harvardu, koji su prošle godine izračunali da je cena rata oko bilion dolara. U komentaru u "Los Anđeles tajmsu" od prošle nedelje, Štiglic i Blajms priznaju da su pogrešili, i da bi rat mogao da košta čak dvostruko nego što su oni procenili prošle godine. Osim direktnih troškova, poput opreme, oružja, benzina, plata vojnicima i ostalih opipljivih parametara, Štiglic i Blajms su pokušali šire da sagledaju makroekonomske troškove, koje je teško izmeriti. Primera radi, jedan borbeni helikopter "crni jastreb" košta oko šest miliona dolara. U Iraku su samo u poslednjih desetak dana oborena dva takva helikoptera. No, Štiglic i Blajms polaze i od toga da i veliko učešće pripadnika Nacionalne garde u ratu u Iraku (koji čine oko 40 odsto snaga) ima teške ekonomske posledice, jer oni, dok su u uniformi, u proseku zarađuju manje nego na svojim redovnim poslovima. Takođe, njihovo prisustvo kod kuće ponekad može da bude dragocenije. Da je oko 7000 pripadnika Nacionalne garde Lujzijane i Misisipija umesto u Iraku bilo kod kuće u vreme uragana Katrine, šteta bi sigurno bila manja. Da je rat u Iraku zaslužan za skok cene nafte makar za pet dolara, do sada se od toga nakupilo više od 150 milijardi (a na radost Rusije, Irana i Venecuele, čiji se interesi ne poklapaju sa američkim). Takođe, autori su u obzir uzeli i ekonomsku cenu ljudskih (američkih) života, uz priznanje da su takve procene uvek nezahvalne, čak i neumesne. Ali, po standardnoj računici ekonomista (koja se, između ostalog, zasniva i na proceni koliko su ljudi spremni da plate da izbegnu neki rizik), ljudski život u Americi vredi oko šest miliona dolara. Od početka rata u Iraku je poginulo 3000 američkih vojnika, dok ih je povređeno više od 17.000; među njima je mnogo onih koji su pretrpeli teške povrede i neće više nikada biti u stanju da normalno obavljaju svoje poslove. I to ulazi u cenu rata, smatraju američki ekonomsiti.

PRIKRAĆENI: Svrgavanje Sadama Huseina Amerikancima još nije počelo da donosi dividende. Uz to, više para za vojsku automatski znači i manje novca za brojne domaće probleme, kao što su zdravstvo, školstvo i naučna istraživanja – najveće žrtve Bušove administracije. Prema tome, bilion dolara ne mora samo da se zamišlja kroz rat u Iraku, kroz vojnu opremu, oborene helikoptere, cenu nafte i slične stvari. Za mesec dana rata Amerika potroši godišnji budžet Nacionalnog centra za rak, najznačajnije institucije u zemlji koja se bori protiv ove opake bolesti. Skoro svaki šesti stanovnik Amerike nema nikakvu socijalnu i zdravstvenu zaštitu, a to je blizu 50 miliona odraslih i dece. Guverner Kalifornije Arnold Švarceneger najavio je krajem prošle godine da će uvesti obaveznu zdravstvenu zaštitu u državi, a pre njega to je učinila jedino država Masačusets. Nešto od para koje danas idu na rat moglo bi da se iskoristi da se sprovedu preporuke Komisije o 11. septembru, koje uključuju savremeniju kontrolu robe u lukama i na američkim brodovima. Od ove sume ovajdio bi se i Nju Orleans i žrtve devastirajućeg uragana Katrine. Država bi mogla da bude i velikodušnija u vakcinaciji miliona dece u Africi protiv malarije i boginja, čime bi i Bil Gejts nešto uštedeo, ili bi ušteđena sredstva preusmerio na druge dobrotvorne projekte.

Ova računica za sada ostavlja prilično ravnodušnim predsednika Buša, iako nijedan predsednik od Niksona naovamo nije imao tako nizak rejting. No, ako neće da posluša otrežnjujuće analize ekonomista, za savet može da se okrene prethodnicima iz sopstvene partije, koji su naglas razmišljali na ovu temu: "Svaka napravljena puška, svaki vojni brod upućen u misiju, svaka ispaljena raketa, u krajnjoj liniji jeste otimanje od gladnih, golih i bosih. U naoružavanju sveta ne troši se samo novac. Troši se i znoj radnika, i um naučnika koji na tome rade, troši se nada dece", rekao je pre više od pola veka američki predsednik Dvajt Ajzenhauer.