Referendum o izbrisanima
Parada šovinizma
U nedelju 4. aprila sprovedeno je najkontroverznije ispitivanje volje građana od nastanka samostalne Slovenije. Tog dana je oko milion i po državljana imalo pravo da glasa o posebnom zakonu kojim bi se građanima drugih republika nekadašnje SFRJ, nezakonito izbrisanima 26. 2.1992. iz registra stalnog stanovništva Slovenije, vratilo pravo na stalni boravak (sa statusom stranca) – retroaktivno
"Tehnički zakon" stvoren je pre oko godinu dana, posle odluke Ustavnog suda da izbrisanima treba odmah vratiti njihova prava. U slovenačkom parlamentu i među pravnicima tako nastaju dva fronta, dve "škole mišljenja". Jedni tvrde da je odluku Ustavnog suda nemoguće sprovesti u praksi bez posebnog zakona, dok retki pravnici upozoravaju da je u izuzetnim slučajevima, poput ovog, to nužno. A slučaj jeste izuzetan, pošto se radi o ljudima koji su izbrisani iz državnih registara bez obaveštenja i bez mogućnosti žalbe. Ministarstvo unutrašnjih poslova (ministar Rado Bohinc) tada lansira tzv. "tehnički zakon o izvršenju 8. tačke odluke Ustavnog suda".
HAOS: Ubrzo se iskazalo da zakon neće biti puko izvršenje reči Ustavnog suda, već da bi zbog rigidnog tumačenja ustavne odluke od strane policijske vrhuške imao teške posledice po izbrisane, kojima bi posle svih muka uzrokovao novu nepravdu. Jer umesto da odmah vrati sva prava za oko 12.000 izbrisanih, "tehnički zakon" bi vratio boravište tek oko 4000 lica. Uprkos otporu opozicije i upozorenjima Matevža Krivica, zastupnika izbrisanih, parlament rečeni zakon usvaja.
Opoziciji, sa Janezom Janšom na čelu, ispravljanje čak i 4000 nepravdi izgleda previše, pa započinje akciju prikupljanja potpisa za obaranje tehničkog zakona na tzv. zakonodavnom referendumu, za koji je dovoljno skupiti 30 ornih poslanika ili 40.000 glasova birača. Zanimljivo je da su bili presudni poslanici, od kojih neki pripadaju vladajućoj koaliciji premijera Ropa. Prvi put posle jedne decenije malo glasnije istupaju partije s levice, koje su zatražile da se o problemu ponovo izjasni Ustavni sud, koji donosi solomonsku odluku – referendum o već usvojenom zakonu nije neustavan, ali njegovi dometi neće imati nikakve posledice po izbrisane, pošto im vlast mora vratiti sva prava odmah, po osnovu prethodne odluke Ustavnog suda.
To nije sprečilo kampanju desnih partija za uništenje tehničkog zakona, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova poslednju odluku Ustavnog suda razume kao naredjenje da počne sa izdavanjem potvrda o stalnom boravku izbrisanima. Referendum je tako izgubio smisao, ali ne i opozicija koja je proizvela krivca u obliku ministra Bohinca, protiv koga pokreće neuspelu interpelaciju.
Redjaju se razlozi, debate, tribine… na kojima najglasniji pobornici desnice snižavaju raspravu o pitanju izbrisanih na najniži mogući nivo. Poslednjih meseci ne samo Janša već i mnogi glumci, literate i profesori zasipaju narod pokličima da će biti vraćena prava "agresorima" i "jugo-oficirima", iako u poslednjoj od vlade priznatoj brojci od 18.305 izbrisanih (od prvobitnih tridesetak hiljada, od kojih se trećina dobrovoljno odselila što iz života, što u druge države) ima svega 350 penzionisanih oficira i službenika bivše JNA. Čulo se da treba "sprečiti rasprodaju Slovenije", kao i iscrpljivanje države zbog "milijardi teških" odšteta, da su svi koji simpatišu izbrisane bezmalo izdajnici i "za Beograd", u udarnim terminima su padale šovinističke opaske ko je veći a ko manji patriota, ko bolje govori slovenački, i slično.
I BEZUMljE: Vrhunac kampanje bili su plaćeni propagandni spotovi sa anti-južnjačkim porukama u najudarnijim terminima slovenačke televizije, tik uoči izborne tišine. Izrazito negativnoj kampanji odupirali su se pripadnici različitih civilnih društava, predsednik PEN kluba Boris A. Novak (koji je u duelu s predstavnikom naroda na TV-u izjavio da će, ukoliko rezultati referenduma budu takvi – kakvi danas jesu – "razmisliti hoću li želeti da živim s takvim ljudima", misleći na svoje sunarodnjake), nekadašnji ustavni sudija Matevž Krivic i šaka komentatora po medijima. Levica je u poslednjem trenutku pozvala na bojkot referenduma, bivši predsednik Milan Kučan, a potom i aktuelni predsednik Drnovšek izjavili su da neće izaći na birališta, a posredno bojkot pozdravlja i premijer Rop.
Rezultat referenduma (do Uskrsa još nezvanični) jeste poražavajući – od 31,45 odsto onih koji su izašli na referendum, 94,68 odsto se izjasnilo protiv vraćanja prava izbrisanima, dok je 3,82 odsto birača glasalo za. Što će reći da je, uz namernu apstinenciju ogromnog dela glasačkog tela, praktično trećina birača odlučila da nepravdu izbrisanima ne treba popravljati. Tako protekli referendum nije odlučio ni o vraćanju niti o zaštiti ljudskih prava u državi, već je predstavljao javno izjašnjavanje o mržnji prema pripadnicima drugih naroda sa tla biše SFRJ. Komentatori se slažu da smo bili svedoci – neviđene, bar što se Slovenije tiče – nacionalističke erupcije protiv svega što je "s juga", ali i protiv Ropove vlade i ideje jednakosti pred zakonom.
Rezultati referenduma su upravo pogubni po ugled Slovenije tik pred ulazak u Evropsku uniju (1. maj), jer su o šokantnom rezultatu glasanja o vraćanju prava tokom osamostaljenja Slovenije oštećenoj narodnoj manjini izveštavali svi veći svetski mediji. Paradoks cele te šarade jeste da su svi oni koji su zaslepljeni željom da spreče ispravljanje nepravdi pripadnicima drugih naroda glasali "protiv" tehničkog zakona i tako minirali zakon koji nije odgovarao ni izbrisanima, pa su time broj onih, koji će sada bi u prilici da dobiju potvrdu o stalnom boravku – povećali bar za tri puta! Kolateralna posledica odlučivanja 4. aprila jeste raspad "velike koalicije", odnosno Ropove vlade. Slovenačka narodnjačka partija (brat Podobnik) glasala je prilikom interpelacije protiv ministra unutrašnjih poslova (i ministra zdravlja) "protiv", što će reći protiv ministara svoje vlade. Premijer Tone Rop je zbog kršenja koalicionog sporazuma upravo isključio narodnjake iz vlade.
Jasno je da problem izbrisanih još dugo neće biti rešen, kao i da će to pitanje svakog dana biti "na tapetu", ako ni zbog čega drugog, onda kao moneta pred domaće parlamentarne izbore na jesen, kao i do prvih izbora za evropski parlament 13. juna.
Druga pratilja mis YU
Izbrisana lepota
Vesna Musić je rođenjem ostala Beograđanka, a tik pred raspad bivše države dobija oreol najlepše među Slovenkama. Godinu i po dana kasnije našla se među dvadesetak hiljada nesrećnika poreklom sa prostora tadašnje SFRJ, koji su u novonastaloj državi administrativno izbrisani iz svih baza podataka. U Velenju, Slovenija
Vesna 1990. godine navršava dvadesetu i postaje mis Slovenije. Ceo svoj život pamti u Sloveniji, u rudarskom Velenju, tada još Titovom, gde se njena porodica preselila kada je Vesna imala pet godina. Nije to klasična "južnjačka priča", trbuhom za kruhom, nego malo drugačija. Glava porodice udružuje rad u građevinskom preduzeću Vegrad iz Velenja, koje je imalo sedište u Beogradu. Ubrzo dobija premeštaj na novo radno mesto. Jasno, Velenje. Nije bilo dileme, ubrzo se Vesninom tati pridružuje ostatak porodice, njene dve sestre i majka. Pošto je Vesna od obdaništa učila slovenački jezik kao maternji, razgovaramo za "Vreme" na ovdašnjem "balkanskom esperantu" – malo srpski, više slovenački. Jer, tako Vesni prija.
Slovenija je još bila deo Jugoslavije, što je, pokazaće se ni godinu dana kasnije, za Vesnu bio svojevrstan hendikep. "Da je to takmičenje bilo samo malo kasnije, ili da se Slovenija osamostalila ranije, onda bih kao pobednica iz Slovenije išla direktno na svetsko takmičenje za Mis sveta", setna je Vesna, četrnaest godina kasnije. Mnogo puta je radila i kao hostesa, bila je prijatan dekor uz stroge i umorne funkcionere, kada su potpisivali ugovore pa čak i međudržavne sporazume. Voli da se pohvali da je bila u pratnji i bivšeg i sadašnjeg predsednika – Milana Kučana i Janeza Drnovšeka. "Lično sam ih upoznala i rukovala se s njima", ponosna je Vesna Musić. U živom sećanju su joj i otvaranje Đira d’ Italija i slovenačko-italijanski susreti, upriličeni tim povodom. Činilo se da je čeka blistava karijera i da je lepota neprolazna.
Vesna je tada već živela svoje snove – radila je u inostranstvu, revije, snimanja, sve u krug. Roditelji su joj zabrinuto javili da bi možda trebalo da proveri državljanstvo, baš kad je bila usred posla, u Nemačkoj, snimajući "kalendare sa brzim automobilima".
"Država nas je loše informisala o tome šta znači zahtev za primanje državljanstva i naročito kakve će biti posledice ukoliko neko ne zamoli za slovenačko državljanstvo u predviđenom roku. Da su jasno obavestili ljude da nemaju uređen status i objasnili da će bez državljanstva ostati bez zdravstvenog osiguranja, bez socijalnih prava, dokumenata, pa čak i posla, mnogi bi pohrlili, uprkos ratu, uprkos moratorijumu, da srede papire. Tako sam sve to saznala mnogo kasnije, kad je bilo prekasno. Posledice sam osetila odmah."
U februaru 1992. godine Vesna ostaje bez pasoša, lične karte i svih drugih prava. Da je nešto naopako, shvatila je kad zbog "pogrešnog" pasoša (crvenog, onog starog jugoslovenskog) nije mogla na snimanje velikog modnog kataloga u Milanu. Posao je propao. I ne samo taj. Da bi uopšte mogla da putuje, rođaci nose njene dokumente u najbliži jugoslovenski konzulat u Gracu (Austrija), da joj produže pasoš SFRJ. Na osnovu njega je slovenačkoj ambasadi pisala molbe, za višemesečnu vizu. Da može da opstane, da zadrži bar minimum poslova na revijama izvan Slovenije. Da je ne deportuju, izvan Slovenije, u zemlju porekla. A problemi su se nizali – dešavalo se da je usred snimanja morala da prekine sesiju i otputuje nazad, kući, da produži vizu.
Imala je sreću da joj je porodica pomogla. Otac, majka i najmlađa, tada maloletna sestra, uspeli su na vreme da urede papire. Srednja sestra, tada medicinska sestra u Ljubljani, uzdala se u svoju slavnu Vesnu, da će joj pomoći oko papirologije, pa je uredno izbrisana, kad i Vesna. Obe su u Sloveniji ostale bez svih dokumenata: "U opštini su uvek bili izuzetno arogantni. Znala sam da me neki ne podnose, posebno kad sam izabrana za mis, uostalom već posle izbora je izašao tekst da je ‘mis Slovenije južnjakinja’. Naravno da te to povredi, iako odlično znam da Slovenci ‘južnjake’ vole. Srećom da sam bila dovoljno samouverena i ponosna da takve i slične uvrede nisam shvatala tragično."
Vesna je u međuvremenu uspela da uredi svoj status u Sloveniji. Neugasla lepota i ona godina slave u ulozi slovenačke misice ipak nije bila mačji kašalj, pa su se u upravi našli takvi koji su bili dovoljno visoko a solidnog pamćenja, da su joj pomogli. Ali ne i Vesninoj sestri, sada bivšoj medicinskoj sestri. Ona ni dan danas nema slovenačko niti drugo državljanstvo. Vesna se u međuvremenu zaposlila, daleko od modnih pista – u Komori privatnih privrednika u Žalcu, godine 1995. Kod kuće tu i tamo snima reklame za poznate slovenačke firme, pokazuje isečak iz novina, desno Vesna, reklamira najlon-čarape, levo veliki tekst o slavnom olimpioniku, Leonu Štruklju, slikano 1997. Niko tada nije pisao da je ta devojka sa slike, bivša mis, izbrisana, u državi nepostojeća, da je drčna službenica u velenjskoj opštini rekla njenom ocu da nema zapis da je Vesna ikada postojala. Srećom da svedoče bar školska svedočanstva.
"Jesam uvređena zato što sam bila ‘izbrisana’. Najzad, bila sam mis Slovenije, svet me je poznavao, svuda sam ponosno predstavljala Sloveniju i o njoj lepo govorila u inostranstvu. Ne sumnjam da sam i sama mnogo doprinela promociji Slovenije. A onda su mi priredili takvo poniženje. Kad su me izbrisali, ja sam faktički prestala da postojim."
Kada je osnovano Društvo izbrisanih, Vesna je postala član. Da bi pomogla drugima, da bi za sebe i druge izborila sva prava za period u kome država Slovenija nije priznavala njeno postojanje. I dan-danas se bavi manekenstvom, snima kataloge u Nemačkoj i Hrvatskoj. Njena lepota je bila njen životni adut, njena prednost, godine u kojima je bila izbrisana uništile su, nepovratno, mnoge šanse koje su bile na dohvat ruke, a nedostižne. Zato Vesna tvrdi da joj je društvo "brisanjem" zadalo veliku štetu, koja je nemerljiva, svakako nepopravljiva. I vređaju je izjave slovenačkih političara koji na sve načine pokušavaju da spreče pravično rešenje problema izbrisanih: "Sve to je sramotno i bespotrebno, napori ovdašnjih lidera da zakoče ispravljanje nepravdi koje su nanete izbrisanima, sve to šteti ugledu Slovenije. Ono što je nama uradila Slovenija, to nije učinila ni jedna druga država koja je nastala na području Jugoslavije. Ni Srbija, niti Hrvatska, na primer, nisu’ izbrisale’ državljane Slovenije koji tamo žive. Od svega mi najviše gorčine ostavlja spoznaja da je ‘brisanje’, koje nam se desilo 1992. godine – bilo baš tako planirano."
Svetlana Vasović–Mekina
