Lošeg, nadobudnog šerifa u Beloj kući zamenio je dobar, simpatičan borac za pravdu, jednakost i promene. To je mišljenje koje preovladava u zemljama Evropske unije. To je slika koju je izborni tim Baraka Obame slao u svet: s jedne strane, Džordž V. Buš i njegovo ružno, omraženo veće belih staraca čiju je politiku trebalo da nasledi Džon Mekejn, s druge, zgodni, simpatični momak koji se stvorio niotkud i obećava promene, naravno sa lepom ženom i slatkim ćerkama kojima je obećao psa ako se presele u Belu kuću. Da je sve to holivudski film, kritičari bi ga svrstali u sapunicu u kojoj se crno-belo predstavlja borba između dobra i zla. U stvarnom Holivudu crnog predsednika SAD barem je glumio Morgan Friman, a ne Denzel Vašington, da ne bi baš bilo: em crn, em dobar pa još i lep.

Sve u svemu, Evropa je oduševljeno prihvatila Baraka Obamu koji je preko noći promenio imidž Amerike. Amerika Majkla Mura je sa Obamom ponovo postala Amerika Kenedija i Martina Lutera Kinga. Amerika je u Evropi ponovo in, Amerika je cool, novi DJ je ušao u Belu kuću, koja će umesto otrcanih hitova početi konačno opet da emituje modernu muziku i inspiriše čitav svet. Evropljanima je bilo dosta Bušove arogancije, jednostranih podela sveta na dobro i zlo, politike saopštavanja, a ne konsultacija. Stoga je razumljivo neobuzdano oduševljenje "istorijskom pobedom Obame", kako reče kancelarka Nemačke Angela Merkel, i čvrsta nada da promene u Beloj kući neće biti samo vizuelne, već suštinske. Francuski predsednik Nikola Sarkozi govorio je o "otvorenoj, solidarnoj i jakoj" Americi.

LISTA ŽELJA: Evropska unija je novom predsedniku SAD odmah predala listu svojih želja i stavila do znanja da ne očekuje od njega da bude lider slobodnog sveta, već jak partner u rešavanju zajedničkih problema. Dok je u spoljnopolitički nemoćnoj Evropskoj uniji devedesetih godina važilo geslo "nama su potrebne SAD" da bismo rešili sopstvene, evropske probleme – kao što su ratovi u bivšoj Jugoslaviji – sada ministar spoljnih poslova Francuske kaže: "Obami smo potrebni mi, Evropa." Tome se priključuje i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo koji poručuje: "Nije samo Evropskoj uniji potrebna Amerika, i Americi je potrebna Evropa sa svojim tržištem i pola milijarde stanovnika." EU hoće da igra glavnu ulogu, bar u sopstvenom predvorju. EU hoće da preuzme odgovornost u Bosni te izražava želju da visokog međunarodnog predstavnika treba da zameni predstavnik EU. Isto je i sa misijom EU na Kosovo Euleks koja treba da pokaže da je Brisel u stanju da se sam nosi sa evropskim problemima. Ni Bosna ni Kosovo više nisu prioritet spoljne politike SAD. Novo partnerstvo EU i SAD trebalo bi da dođe do izražaja već 15. novembra, kada je u Vašingtonu zakazan privredni sastanak na vrhu dvadeset privredno najrazvijenijih zemalja sveta posvećen prevazilaženju finansijske krize. Sastanak će doduše još da vodi Buš, ali svakako uz prisustvo i poslednju reč Obaminih savetnika za privredu.

Problem sa novootkrivenom samouverenošću EU, proizašlom iz duboke privredne krize u Americi i njene trenutne slabosti jeste što ona zavisi od dobre volje predsednika SAD i što ravnopravan partnerski odnos sa najmoćnijom zemljom "slobodnog sveta" ima svoju cenu. Obama će svakako od EU tražiti više para i više trupa u Avganistanu, što je misija prema kojoj su Evropljani veoma sumnjičavi. I oko Irana bi veliko oduševljenje Obamom moglo ubrzo da splasne, jer može se očekivati da novi predsednik Amerika pozove Evropu na zajednički front i tvrde sankcije protiv Irana. I oko trgovinskih odnosa mogu da se očekuju nesuglasice: SAD su, na primer, najveći svetski proizvođač genetski modifikovanih prehrambenih artikala i verovatno je da će Vašington nastaviti pritisak da se evropsko tržište otvori za njih. S druge strane, agrarne subvencije u EU nimalo nisu u duhu Amerike. Obamina najava da bi određenim protekcionističkim merama mogao da zaštiti uzdrmanu američku privredu od konkurencije nimalo nije obradovala proizvođače u EU, a kamoli u Japanu ili Kini.

Svakako je "obamanija" očarala Evropu koja najednom u Ameriku ponovo gleda kao u simbol nade, a ne destrukcije. Šarmantni i harizmatični Obama neće ponoviti grešku svog prethodnika i vodiće računa o formalnom ophođenju prema Evropi kojoj je toliko stalo do poštovanja Bele kuće, ma koliko ona bila razjedinjena po mnogim pitanjima i ma koliko je spoljna politika EU sporovozna i neefikasna, jer stalno moraju da se usaglašavaju stavovi svih dvadeset sedam zemalja članica. U suštini, Barak Obama će naravno da vodi računa o interesima SAD, pa ako se oni poklapaju sa listom želja EU, utoliko bolje.