U bolnici na Petoj aveniji u Njujorku 4. decembra 1923. rođena je neželjena kći grčkih emigranata Marija Ana Sofija Sesilija Kalogeropulos. To će “ružno pače” postati operska diva Marija Kalas, najveća ikona opere 20. veka posle Karuza i Šaljapina. Njen otac Jorgos/Džordž, Grk po rođenju, odlučio je da se preseli u Novi svet samo nekoliko meseci nakon što je njegov sin Vasilije umro od tifusa. Njena majka Evangelija – koja je pre polaska u Novi svet bila trudna i u žalosti za izgubljenim sinom – očajnički je želela da rodi dečaka. Međutim, kada su stigli u Njujork i kada se porodila, videvši da je dobila ćerku, upala je u postporođajnu depresiju. Četiri dana je odbijala da uzme u ruke svoje novorođenče. Roditelji su svu pažnju posvećivali starijoj ćerki, lepoj Jakinti zvanoj Džeki, a šest godina mlađu Mariju su zapostavljali. To se nije promenio ni kada je Mariju 1928. udario automobil, pa je tri nedelje ležala u komi.

Ali debeljuškasta devojčica s naočarima je imala takav glas da su ljudi na gornjem Vestsajdu zastajali na ulici da čuju njenu pesmu koja je dopirala s prozora.

Evangelija – koju je Marija opisivala kao hladnu i proračunatu – odlučila je da od svoje mlađe ćerke napravi zvezdu i skoro je poslednjim novcem platila Marijine časove solfeđa. Vodila ju je na razna radio- takmičenja i ona sa 11 godina dobija prvu nagradu, a već sa dvanaest je otpevala ariju iz opere Đakoma Pučinija Madam Baterflaj.

PREPOZNAVANJE TALENTA: Okolnosti joj nisu išle naruku. Njen otac, koji je prezime Kalogeropulos amerikanizovao u Kalas, otvorio je 1929. apoteku na Menhetnu, ali u vreme Velike depresije posao nije cvetao i on je 1937. bankrotirao. Evangelija je napustila muža. Marija je pobegla kod oca, ali se on već ponovo oženio, a maćeha je odbila da je prihvati.

Kad se Evangelija 1937. godine sa obe ćerke vratila se u Grčku, potegavši sve svoje nekadašnje veze, ugovorila je Mariji audiciju kod učiteljice pevanja na Atinskom nacionalnom konzervatorijumu Marije Trivele. Trivela je odmah prepoznala njen talenat, otvorila joj vrata konzervatorijuma i isposlovala joj stipendiju nakon što je majka navodno falsifikovala ćerkinu krštenicu kako bi dokazala da ima 17, a ne 13 godina koliko je zaista imala.

Nakon toga je 1939. otišla na drugi konzervatorijum, Odeon Ation, u klasu španske pevačice Elvire de Idalgo, koja je svojevremeno pevala duet sa Enrikom Karuzom. Na njenu preporuku, Mariji je na novoj audiciji poverenje ukazao Kostis Bastijas, osnivač i direktor grčke nacionalne opere u vreme režima generala Jonisa Metaksasa (1936–1941). Inače, Metaksas je ostao zapamćen po čuvenom “Oxi” (ne) na ultimatum Musolinijevog ambasadora 28. oktobra 1940. godine.

PEVANJE PRED OKUPATOROM: Počeo je rat.

Kostis Bastijas je uhapšen zbog svog probritanskog stava. Marija, koja se u to vreme opet prezivala Kalogeropulos, ostavši bez profesionalnog i pedagoškog oslonca, u okupiranoj Atini se učila veštini preživljavanja u životu i na sceni pevajući sve do 1945. pred okupatorima. Pevala je u operi i u noćnim barovima u Omoniji, istorijskom srcu Atine, u to vreme svratištima vojnika, ratnih trgovaca, lopova i prostitutki.

Kada je 27. avgusta 1942. na premijeri Pučinijeve opere Toska u Atinskoj operi nastupila u glavnoj ulozi Florije, sva sedišta u prvom redu su zauzeli nemački i italijanski oficiri u uniformama.

Oktobra 1942. u bioskopu Palas u Solunu učestvovala je u recitalu povodom 150. godišnjice rođenja Đoakina Rosinija (1792–1868), koji su organizovale italijanske okupacione vlasti. Kada je u avgustu i septembru 1944, u pozorištu Herodes Atik u Atini, pevala ariju Betovenove Leonore, većina ljudi koji su joj aplaudirali bili su nacistički oficiri i vojnici.

Tokom ratnog perioda, Marija je razvila prijateljstvo sa italijanskim majorom Di Stasijom, ljubiteljem opere i čestim predratnim posetiocem milanske La Skale, koji je podsticao njenu želju za operskom karijerom, pomagao joj na razne načine, uključivši se i u organizaciju njenih koncertnih nastupa pred italijanskim okupatorskim snagama.

Da li je ovaj snažni, sredovečni čovek koga je Marija smatrala fascinantnim postao njen ljubavnik, pita se i biograf Džon Luis di Gaetani u knjizi Definitivna diva: život i karijera Marije Kalas.

Ona je dobijala honorare za pevanje pred okupatorskim vojnicima, a ponekad pastu, salame i čokolade. Malo novca koji je zaradila Marija njenoj majci i sestri pomogao je da prežive okupaciju Atine. Oko 60.000 njihovih sunarodnika Atinjana nije preživelo, piše američka autorka grčkog porekla Arijana Stasinopulos Hafington u biografiji Marija Kalas – žena iza legende (1989).

Dobijale su i novac od Miltona Embirikosa koji je bio verenik Marijine sestre Džeki. Posle rata nije se njom oženio; želeo je časnu devicu, a ne bivšu ljubavnicu.

PROMENA REPERTOARA: Početkom marta 1945. Marija je pevala glavnu žensku ulogu, ulogu Marte, u operi Tifland Eugena D’Alberta za nemačke vojnike, sa Atinskom operom u gradskom pozorištu Olimpija, a već 20. marta 1945. otpevala je koncert engleskih pesama za britanske trupe, piše njen biograf Džon Luis di Gaetani.

Britanske i američke savezničke snage, ali i grčki partizani, proterali su Nemce i Italijane. Marija je dobijala preteće telefonske poruke o tome kako se zna da je pevala za Italijane i Nemce. Drugi pevači su je optuživali da je bila više nego voljna da peva nemačke i italijanske opere u Atini. Branila se da je ona mlada pevačica koja pokušava da razvije opersku karijeru u okupiranoj zemlji. Neki Grci su to razumeli, a drugi nisu. Mnogi joj to nisu oprostili, piše Di Gaetani, koji smatra da je trebalo jer su od toga preživele i njene majka i sestra.

Bilo kako bilo, Marija je nakon okupacije tri meseca bila suspendovana u nacionalnoj operi i ponovo je pevala u barovima.

U Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu iz 1998. tvrdi se da je Marija Kalas 1945. brzo, umesto italijanskih oficira, bacila oko na britanske. Rej Morgan, s kojim je plesala u baru “Argentina”, ispričao je u kameru Bi-Bi-Sija kako se jednom nagnuo da nešto šapne Mariji i iznenadio se kada ga je zaslepilo svetlo reflektora usmereno na nju jer je došao trenutak za njenu numeru; kada je zapevala, bio je uveren da peva njemu.

U to vreme se na atinskim ulicama čulo skandiranje “KKE, KKE!” Rej je pitao šta to znači. Rekli su mu da se to skandira Komunističkoj partiji Grčke. “Bilo je strašno”, kaže taj bivši britanski vojnik.

Bilo je malo strašnije od tog hladnoratovskog opisa. U događaju koji Grci pamte pod nazivom Dekamvrijana, tokom razbijanja demonstracija decembra 1944, Britanci su pucali u masu i ubili oko 200 ljudi. U borbama između levičara i monarhista, u Atini je 1944/45. poginulo oko 2000 pripadnika levičarskog
ELAS-a, oko 1800 vojnika monarhističke grčke vlade i oko 200 Britanaca. U grčkom građanskom ratu je od 1946. do 1949. poginulo oko 150.000 ljudi.

Kompozitor Mikis Teodorakis, kapetan ELAS-a, uhapšen je u februaru 1945. U zatvoru je podvrgnut mučenju, a zahvaljujući očevim političkim vezama i intervenciji, dobio je manju vremensku kaznu. Sledeće godine, 1946, tokom demonstracija je bio toliko pretučen da je zadobio prelom lobanje i povredu oka i živ je prebačen u mrtvačnicu; godine 1947. prognan je na ostrvo Ikarija, a 1948. na ostrvo Makronisos, grčki Goli otok na koji su internirani levičarski politički zatvorenici.

Posleratna osveta “okupatorskoj pevačici” ne može se porediti sa torturom nad levičarem Mikisom Teodorakisom, ali uznemirujuća situacija ostavila je gorak ukus i Marija Kalogeropulos je odlučila da ode iz Grčke – u kojoj je stekla mnogo neprijatelja – i da se nikada više ne vrati.

ODNOS SA MAJKOM: Prekinula je odnose sa majkom, koju je optuživala da je tokom rata bila prostitutka i da je nju i Džeki pretvorila u prostitutke kako bi porodica preživela. Marijina majka Evangelija, koja nije bila nesklona negovanju afere između sredovečnog italijanskog majora i njene male ćerke je u svoj knjizi Moja ćerka Marija Kalas (1960) insistirala na tome da bi porodica umrla od gladi bez novca i hrane koju je obezbedilo Marijino pevanje (i druge aktivnosti), ali joj je naređivala da drži jezik za zubima.

Kasnije, kad se Marija proslavila, majka Evangelija joj je pisala: “Znaš li šta rade filmski umetnici skromnog porekla čim se obogate? U prvom mesecu potroše svoj prvi novac da naprave dom za svoje roditelje i razmaze ih luksuzom… Šta imaš da kažeš, Marija?”

U pismu iz 1951. od Marije je tražila 100 dolara “za hleb nasušni”. Marija je odgovorila: “Ne dolazi kod nas sa svojim nevoljama. Morala sam da radim za svoj novac, a i ti si dovoljno mlada da radiš. Ako ne možeš da zaradiš dovoljno novca za život, možeš da skočiš kroz prozor ili da se udaviš”.

Magazin “Tajm” je u svom glavnom tekstu, oktobra 1956, ispod podnaslova Strašni gnev citirao reči Marije Kalas: “Tokom svih godina kada je trebalo da se igram i odrastam, pevala sam ili zarađivala. Sve što sam radila za njih (majku i sestru) uglavnom je bilo dobro, a sve što su one učinile meni uglavnom je loše”.

Raskinuvši veze – i s Grčkom, i s majkom, i s prezimenom Kalogeropulos – Marija je 1945. bila pred izborom kuda da ode. Italija, koju je preporučivala njena učiteljica Idalgo, bila je teško bombardovana, a opera nije bila na vrhu liste prioriteta u posleratnoj obnovi. Tako su se Njujork i njen otac, kojeg nije videla skoro deset godina, te 1945. činili logičnim izborom i sigurnim utočištem. Ubedila je svog kuma da joj pošalje novac za brodsku kartu do Njujorka, u koji se vratila kao američka državljanka Marija Kalas.

Tako ona odlazi kod oca u Ameriku, dve godine bez većeg uspeha pokušava da dobije angažman, a ni otac nema mnogo para da bi je podržao.

S jednim kartonskim koferom i neseserom sa scenskom šminkom iskrcava se dve godine kasnije s broda u Napulj. Pred 17.000 ljudi u Areni di Verona 2. avgusta 1947. pevala je u operi La Đokonda. Tamo je bila pod okriljem Tulija Serafina, koji je preporučuje Teatru La Feniče u Veneciji gde je hitno bila potrebna zamena za bolesnu pevačicu. Odlazi na audiciju. Dirigent joj kaže: “Pevaj!” Ona peva. Reditelj kaže: “Imaš predstavu za pet dana!” Ona odgovaraa: “Ne mogu da pripremim za pet dana…” “Možeš.”

U Teatru La Feniče, čiji ugled među bogatom publikom potiče još od 1792, zablistala je u operama Turandot Đakoma Pučinija i Tristan i Izolda Riharda Vagnera.

U sezoni 1951/52. matična kuća Marije Kalas postaje milanska La Skala; u narednih sedam sezona bila je okružena slavnim kolegama, dirigentima, rediteljima, scenografima i dizajnerima. U La Skali njeni reditelji bili su legendarni Herbert fon Karajan, Franko Zefireli i Lučino Viskonti, koji je čak izjavio da je počeo da režira operu samo zbog Marije Kalas.

Osećala je šta kompozitor želi da izrazi i dala je život svakoj noti, kako je i sama rekla, slušajući dušom a ne ušima i bila je vezana za heroine s kojima se poistovećivala kao ženama koje pate da bi volele.

Njen sopran, kako kažu muzikolozi, nije bio savršen – u srednjim tonovim imao je poseban “pogrešan tembr”, što je činilo neponovljivim i autentičnim njen glas koji je vratio dramu u italijanski belkanto. Operski pevač Mario Del Monako je govorio kako je Marija Kalas tokom godina uspela da svoju manu pretvori u prednost: “Uspela je da uspostavi svoj stil”.

Bila je Aida, Violeta, Toska, Medeja, Dezdemona, Ćo-Ćo-San, Karmen, Lusija, Ešton, Norma, čiju ariju “Casta diva” je izvela ukupno 89 puta, kao neku vrstu molitve na mesečini:

Prečista boginjo,
koja posrebruješ
ove svete drevne biljke,
okreni nam svoje lepo lice
bez oblaka i velova…
(u slobodnom prevodu)

ZA SVE JE KRIVA ODRI HEPBERN: Viskonti je naučio Mariju da bude prirodnija na sceni – sa više vokalne izražajnosti, uz minimalne pokrete – i rekao joj je da smrša. A to je bio dalek cilj. Njena majka Evangelija, držeći se stereotipa da dobar pevač mora da ima višak kilograma, nije se mešala kada je ona stres gasila ukusnim grčkim jelima. U tom trenutku Marija, koja ima dosta kilograma, debele ruke i noge ali i jaku volju, obećala je Viskontiju: “Biću kao Odri Hepbern”.

Kao mršava Odri Hepbern, koja je u filmu Praznik u Rimu (1953) vozila vespu rimskim ulicama!

Marija, koja je bila visoka 171 cm, zabeležila je kako se od decembra 1952. do aprila 1954. težina njenih heroina tokom njenog iskušeništva “istopila”: “Mona Liza 92 kg; Aida 87 kg; Norma 80 kg; Medeja 78 kg; Lucija 75 kg; Alceste 65 kg; Elizabeta 64 kg…”

“Njujork tajms” je kasnije pisao kako su oni koji su smatrali da primadona mora biti korpulentna da bi bila “operska”, nakon senzacionalnog mršavljenja Marije Kalas vrteli glavama i predviđali njenu “glasovnu pogibiju”, ali da “novopečena glamurozna Marija, mršava, opuštena nije izgubila ni decibel snage, ni notu dometa, ni trunku slasti…”

S novim imidžom, sredinom pedestih, nakon La Skale punila je dvorane na svim kontinentima, u londonskom Kovent Gardenu 1952, u Čikagu, Metropoliten operi u Njujorku…

POVRATAK U ATINU: Nakon poziva vlade Konstantina Karamanlisa da se pojavi na Atinskom festivalu sa dva recitala u drevnom pozorištu na otvorenom Odeum Herodes Atikus, Marija Kalas je stigla na međunarodni aerodrom u Atini 29. jula 1957.

Ona koja je 1945. otišla kao nepoznati i osumnjičeni sopran, posle jedanaest godina odsustva vraćala se kao diva i osećala se bajno. Međutim, dnevne novine “Ta Nea” i “To Vema” napadale su vladu zbog toga što joj je dala 9000 dolara za dva recitala, uz ređanje vulgarnih tračeva o odnosu Marije Kalas sa majkom i tvrdnje da je Marija Kalas nedostojna svog naroda i svoje porodice, te da joj ostaje samo jedan put, onaj koji vodi do aerodroma.

Atinski hotel Grand Bretanja na trgu Sintagma, gde je Marija Kalas odsela, bio je čuvan uz jako prisustvo policije zbog pretnji bombom, opsedali su ga grčki i strani novinari, operski pevači, muzičari, fanovi… Kada je ministru kulture Cacosu saopšteno da je Marija Kalas odbila da se pojavi u tako neprijateljskom okruženju tvrdeći da je bolesna, on je došao u hotel malo pre otvaranja festivala da bi je ubedio da se predomisli: “Znate li da je vlada u opasnosti da padne ako ne budete pevali?”, rekao je. “Znate li vi da je Kalas u opasnosti da padne ako ja pevam večeras?”

Njen recital 1. avgusta 1957. odložen je u poslednjem trenutku, ali je ipak pevala 5. avgusta 1957. uveče u drevnom Odeumu Herodes Atikus u podnožju Akropolja. Štampa je to opisivala kao trijumf, a ona je, međutim, još jednom s gorčinom zbog političke oluje u kojoj se našla odlučila da se više nikada neće pojaviti na bini u Grčkoj.

Ipak, tri godine kasnije, 9. avgusta 1960, na tadašnjem atinskom aerodromu Helinikon, Mariju Kalas je uz dobrodošlicu dočekao Kostis Bastijas, kome je ona uzvratila zahvalnošću za to što je on, kada je još bila dete od četrnaest, petnaest godina, na audiciji ukazao poverenje: “Imao je mozak, uši, i, kako se kaže na italijanskom – nazo, nos, drugim rečima, ume da nanjuši nešto vredno….”

Asteris Kulutas u listu “Neos Kosmos” piše kako se između 1960. i 1967, tokom kratkog demokratskog predaha od sedam do osam godina, u Grčkoj razvio, evoluirao i cvetao jedan kulturni pokret koji je stekao veliki odziv svih društvenih slojeva i međunarodnu privlačnost. Marija Kalas je bila deo tog “novog zlatnog doba” grčke kulture.

Pored nje, na vrhuncu slave bili su Mikis Teodorakis, Melina Merkuri, Irena Papas, Nana Muskuri, kao i glumac Džon Kasavetes i reditelj Elija Kazan (obojica sa grčkim korenima), Konstantin Kosta Gavras, Mihalis Kakojanis… Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Grku Jorgosu Seferisu 1963, a Odiseju Elitiju 1979.

FATALNO KRSTARENJE: Svet iz elitne kulture, naročito one skupe, bio je tokom tog perioda u zagrljaju sa svetom biznisa, spektakla i politike. Jedna strana te medalje videla se leta 1959. na jahti “Kristina” Aristotela Onazisa, koja je više ličila na plutajući muzej veličine fudbalskog igrališta nego na plovilo, na kojoj je počela jedna od medijski najeksploatisanijih saga o životu tadašnjeg džet seta, u kojoj su se izmešale sapunica, melodrama, opera, biznis, politika i tragedija.

Pored Marije Kalas i njenog supruga, na jahtu su se ukrcali Onazis sa svojom suprugom, hrabri čiraš iz filma Tačno u podne Geri Kuper, Vinston Čerčil sa suprugom Klementin, ćerkom Sarom koja je patila zbog razvoda, šesnaestogodišnjom unukom koja je kasnije delila živopisna sećanja na to krstarenje, ličnim lekarom lordom Moranom i voljenim kanarincem Tobijem… Na tronedeljno krstarenje isplovili su sa pristaništa u Monte Karlu, u kome je Onazis aranžiranjem bajkonosne svadbe princa Renijea i američke glumice Grejs Keli 1956. demonstrirao koliko mogu biti povezani visoka kultura i medijski spektakli, džet set i biznis.

Tokom tog krstarenja, Aristotel Onazis i Marija Kalas su počeli da pokazuju jedno drugom nedvosmislene znakove pažnje, navodno, bez zazora pred uglednim gostima, kao i pred Aristotelovom ženom Tinom i Đovanijem Batistom Meneginijem, od Marije 28 godina starijim industrijalcem iz Verone, koji je od 1947. bio njen menadžer, producent, ljubavnik, i na kraju suprug.

Nenaviknuta da krije misli i osećanja, obavestila je muža: “Među nama je sve gotovo. Luda sam za Arijem”.

Menegini se ponašao kao pravi Talijan: plakao je, pretio da će se ubiti, koristio svoje veze u katoličkoj crkvi da bi sprečio razvod i pokušao da joj uzme sav novac.

Marija Kalas je jadikovala: “Moj muž me i dalje gnjavi nakon što mi je oteo više od polovine novca stavljajući sve na svoje ime otkako smo se venčali… Bila sam budala što mu verujem”. To piše Lindi Spens u knjizi o skrivenom životu Marije Kalas Cast a Diva: The Hidden Life of Maria Callas, čiji se naslov bazira na igri reči u naslovu Cast a diva – igrati divu, umesto Casta diva prečista boginja.

RASPAD IMPERIJE: Marija Kalas je u 17 godina starijem Onazisu, ružnom kao tri ključa od tamnice, videla ljubav svog života, a on u njoj verovatno topli plen, kao kad lovci ulove jelena kapitalca. Bilo je ipak komplikovanije.

Aristotel Onazis se razveo od supruge Tine, što nikako nije moglo biti jednostavno jer je ona odvela Onazisovu decu kod svog oca, grčkog brodarskog old-money magnata Stavrosa Livanosa, koji je prezirao nouveau riche Onazisa.

Naftni magnat Onazis se inače obogatio nakon što je pobegao iz Smirne kad su je 1922. spalili Turci, pa otišao u Argentinu, zaradio na duvanu i pred Drugi svetski rat krenuo u biznis s tankerima.

Međutim, iako se razveo, Onazis nije Mariji ponudio brak. Kao što je poznato, oženio se Žaklinom Kenedi.

Žaklinu i njenu sestru Onazis je ugošćavao na jahti i dok je predsednik Džon Kenedi bio živ, valjda pokušavajući da potkupi i omekša Amerikance koji su jako ometali njegov naftni biznis sa Saudijskom Arabijom. Kada se 1968. Onazis oženio udovicom Žaklinom Kenedi, s kojom je sklopio bračni ugovor koji je ličio na trgovački dil, vrištalo je sa naslovnih strana novina “DŽ.F.K. je umro drugi put!”. Ipak, njegova turbulentna veza sa Marijom Kalas nije prestala ni nakon što je stupio u taj brak.

Aristotel Onazis je preminuo 15. marta 1975. u američkoj bolnici u Nuji-sur-Sen blizu Pariza od tuge za naslednikom imperije, sinom Aleksandrom, koji je poginuo 21. januara 1973. kada se srušio njegov privatni avion. Prema dijagnozi, Aristotel Onazis je umro od respiratorne insuficijencije kao posledice neomuskularnog oboljenja mijastenia gravis koje zahvata mišiće očiju, lica i mišiće koji omogućuju gutanje, govor i hod.

DOBAR DAN, TUGO: Romansa Marije Kalas sa Onazisom bila je trenutna hrana za tračeve; njen život je postao krug žurki, krstarenja i bednih uspona i padova sa njenim harizmatičnim ljubavnikom; njena scenska karijera je skoro prestala, pisao je “Njujorker” 1995. u tekstu pod naslovom “Priča o jednom glasu”.

Ruska primadona Elena Obrazcova, koja je sedela sa njom u istoj loži tokom jedne predstave moskovskog Boljšoj teatra u pariskoj Grand operi, seća se njihovog razgovora. Marija Kalas je u jednom trenutku prošaputala da žena treba da bude jača od muškarca. “Ko će nas zaštititi ako ne mi sami!”. Elena Obrazcova se prisetila: “Skoro iz hira, pitala sam: ‘Da li ga voliš?’”. “Volim ga, volim ga!”, brzo je odgovorila Marija intenzivno gledajući u scenu. “I mnogo patim!”

“Veoma dugo je bilo svega u njenom životu – slave, bogatstva… Svega osim ljubavi”, pisao je o njoj ruski dnevnik “Izvestija”.

Ona sama je ponavljala da su je voleli samo kad je pevala, a da više nikom nije bila potrebna.

Arijana Stasinopulos u biografiji o Mariji Kalas kao žrtvi manipulativnih muškaraca tvrdi da je prva velika kriza njenog glasa počela 1960. kao “rezultat njenog emocionalnog stanja”.

PRIČA O GLASU: Pisac Džon Ardoin, muzički kritičar dalaskog “Moning njuza”, kaže da je “od 1960. do 1965. godine, godine kada je započela osmogodišnju pauzu u svojoj karijeri, došlo do postepenog raspada njene izvanredne umetničke mašinerije”.

Marija Kalas koja je bila perfekcionista i bolje od kritičara znala kako peva, posle nastupa u maju 1965. bila je zbunjena: “Činilo mi se da je druga žena pevala umesto mene…” U Kovent Gardenu 1965. godine, Marija Kalas je otpevala tri čina opere Toska i nije se pojavila u četvrtom.

U septembru 1973. vratila se na scenu koncertima u Evropi i Americi. Publika je i dalje burno aplaudirala divi, ali kritičari su napisali da ljudi poštuju legendu o Mariji Kalas, a ne njen oslabljeni glas.

Nastavila je da vežba i nada se, ali trake koje su kružile u piratskom obliku depresivno su dokazivale da povratak ne bi bio moguć. Ideja da je Marija Kalas izgubila živce a ne glas, čini duboku medveđu uslugu njenoj umetnosti — svodi je na umetnost puke teatralnosti. Njena tragedija je jednostavna kao što izgleda, i jednostavna koliko obožavaoci i psihobiografi ne žele da bude: izgubila je glas, najdivniji muzički glas koji smo ikada čuli, pisao je u “Njujorkeru” 1995. američki dirigent Vil Kračvild u pomenutom tekstu “Priča o jednom glasu”.

Pozivajući se na italijanske istraživače glasa Franka Fusija i Nika Pikolija, “La stampa” sugeriše da je Marija Kalas bolovala od dermatomiozitisa, bolesti koja uzrokuje zatajenje mišića i tkiva, uključujući larinks, a primetan pad glasnih žica Mariju Kalas počeo je da pogađa još 1960-ih. Lečenje dermatomiozitisa uključuje kortikosteroide i imunosupresivne agense, koji dugoročno mogu izazvati srčanu insuficijenciju.

Marija Kalas je umrla 16. septembra 1977. godine, sama u svom stanu u Parizu. Objavljeno je da je uzrok smrti srčani udar. Telo je kremirano u neuobičajenoj žurbi.

Njen pepeo je rasut u Egejskom moru, ako je to uopšte bio njen pepeo. Naime, njena urna je bila ukradena, pa nađena na ivici groblja Perlašez u Parizu. A sve njene stvari, pa i one najintimnije, rasprodate su na aukciji. ¶