Hiperaktivni politički penzioner Toni Bler, bivši britanski premijer, ne gubi vreme i već razmišlja o velikom povratku:

"Evropa nije pitanje levo ili desno, već pitanje prošlosti ili budućnosti, pitanje slabosti ili snage", ovako je, sa sebi svojstvenim entuzijazmom, ali ovaj put na besprekornom francuskom, Bler nedavno govorio usred Pariza, pred 2000 Sarkozijevih pristalica, članova partije UMP (Union Pour Un Mouvemment Populaire). Nikolas Sarkozi je veliki Blerov poštovalac i nije slučajno što je bivši britanski premijer odlučio da iz Pariza poruči Evropi da je spreman i voljan da stane na čelo "jake i ujedinjene Evrope koja će se zajedničkim snagama boriti protiv terorizma i organizovanog kriminala, ali i zajednički brinuti o imigraciji, bezbednosti, energiji, nauci, životnoj sredini, biotehnologiji i visokom obrazovanju…"

Svi evropski listovi doneli su vest da Toni Bler očigledno namerava da se kandiduje za predsednika Saveta Evropske unije. Ova prestižna nova funkcija okarakterisana je već u javnosti kao "predsednik Evrope".

Funkcija predsednika evropskog saveta ministara je ustanovljena Lisabonskom deklaracijom: predsednik stalno predsedava Savetu ministara, najvažnijem telu koje odlučuje o poslovima Evropske unije.

SAVETNIK: Britanski mediji tvrde da Toni Bler, otkada je napustio Dauning strit 10, zarađuje vrlo velike pare, pa dobro obavešteni finansijski stručnjaci procenjuju da je ove godine zaradio više od deset miliona evra.

Upravo je kao "savetnik za globalne klimatske promene" potpisao ugovor sa švajcarskom finansijskom firmom Cirih inšurens: bivši britanski premijer trebalo bi da svojim savetima pomogne ovoj osiguravajućoj firmi koja će zbog velikih klimatskih promena koje prouzrokuju uragane, poplave ili sušu verovatno plaćati milione evra raznim firmama, biznis korporacijama, ali i pojedincima, vlasnicima kuća. Švajcarska firma nije, naravno, obnarodovala urbi et orbi koliko plaća za savete mistra Blera, ali nije ni porekla da će za svoj status "višeg savetnika" bivši britanski premijer dobiti šestocifrenu nadoknadu.

Bler nije krio zadovoljstvo posle potpisivanja ugovora: "Veoma sam srećan što ću moći da savetujem Cirih inšurens. Konačno imamo konsenzus da klimatske promene predstavljaju veliki izazov za čitav svet i da nam je sada neophodna zajednička politika da bismo došli do rešavanja ovog izuzetnog važnog problema."

Ovo je četvrta poslovna ponuda koju je Toni Bler prihvatio otkad je napustio premijersku fotelju: prvo je od štedrog izdavača dobio akontaciju od 7,6 miliona evra za svoje memoare. Onda mu je korporacija Vašington spikers biro ink. platila 650.000 evra za seriju predavanja koja će održati širom zemljine kugle.

Pouzdanom se smatra i vest da je bivšeg britanskog premijera, kao, izgleda, svestrano kompetentnog konsultanta, angažovala i čuvena banka JP "Morgan Čejs". Za ovaj svoj angažman Bler će takođe dobiti 650.000 evra godišnje.

Kada je prihvatio ove poslove Bler je istovremeno prihvatio uslove koje propisuje britanski Savetodavni komitet za biznis angažmane državnih funkcionera. Ovo telo reguliše uslove pod kojima bivši ministri i najviši činovnici u zemlji mogu da se angažuju u biznisu posle silaska sa funkcija. Bler se obavezao da za svoje nove poslodavce neće lobirati kod Gordona Brauna ili bilo kog ministra i zvaničnika u pogledu raznih bankarskih poslova ili transakcija vezanih za klimatske promene – sve do sledećeg jula. On se zakleo da u svojim javnim govorima neće otkrivati nikakve "poverljive informacije do kojih je došao kao premijer".

PREDSEDNIK EU: Britanski premijer je poodavno dobio i nadimak "Teflon Toni", koji bi trebalo da svedoči o Blerovoj neuništivosti. Čini se da nadimak nije rđavo odabran. Naime, iako je Bler, kao što se vidi, vrlo aktivan u svetu biznisa, on je vrlo prisutan i na globalnoj javnoj sceni: trenutno je izaslanik Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Evropske unije i Ujedinjenih nacija za Bliski istok. Kako vidimo, Bler je spreman za još jednu, još značajniju političku funkciju: njegovi najbliži saradnici i prijatelji već su uveliko angažovani u ostvarenju spomenutog plana da se kandiduje za predsednika Saveta Evropske unije.

Bler javno kaže da ga ovaj položaj vrlo privlači ako bude imao stvarnu moć da interveniše u odbrani i u trgovinskim poslovima.

Kao što je poznato, Nikolas Sarkozi, francuski predsednik, veliki je obožavalac Tonija Blera i on veoma podržava ovu ideju. Prema evropskim medijima, istu zamisao zdušno podržava i Blerova supruga Čeri (videti okvir "Nevoljena prva dama"), koju sedma sila često slika u nesimpatičnim tonovima. Navodno je ona spiritus movens ovog najnovijeg Blerovog političkog cilja, njoj nikad dosta bogatstva i moći koja uz to ide.

Naravno, ako Toni Bler bude izabran na ovu funkciju moraće da se odrekne svih novih dobro plaćenih savetničkih i drugih lukrativnih angažmana. Kao izaslanik za Bliski istok on je svestan da neće igrati ključnu ulogu u budućim izraelsko-palestinskim razgovorima, već će se njegova uloga svesti na znatno niži nivo savetnika za politički i ekonomski razvoj Palestine.

Ipak, nije sasvim izvesno da će sve ići glatko u ostvarivanju ovog plana porodice Bler. Neki analitičari ocenjuju da bi Hose Manuel Baroso, sadašnji predsednik komisije ministara EU, ako to želi, mogao da ostane na položaju još jedan mandat. Naime, za Blera bi bilo teško da kao bivši Barosov politički saveznik i advokat sada ima paralelnu, prestižnu evropsku funkciju.

Predstoji raspodela još nekih važnih položaja: treba doneti odluku ko će biti novi "visoki predstavnik" EU za spoljnu politiku i ko će biti predsednik Evropskog parlamenta. Manje zemlje EU prilično su osetljive na to da sve ključne položaje zauzimaju persone iz velikih zemalja, osobito iz zemlje koja nije pokrivena evrozonom, a ni šengenskim sporazumom. Uz to, Britanija podržava ulazak Turske u EU, što je, po nekima, zabijanje trna u zdravu evropsku nogu. Neki francuski socijalisti već se javno protive Blerovoj kandidaturi spočitavajući mu, pre svega, glavnu ulogu u iračkom ratu. Protiv Blera na najvišem položaju u EU digao je glas i bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten. Ni nemačka kancelarka Angela Markel nije osobito oduševljena Blerovom mogućom kandidaturom. Kao mogući kandidati za ovu visoku funkciju spominju se i bivši austrijski kancelar Volfgang Šisel i sadašnji premijer Luksemburga Žan-Klod Žunker.

Blerova moguća kandidatura u mnogim zemljama je dočekana vrlo hladno: mister Bler se svojevremeno kočoperno opirao "evropskom federalizmu" i naročito ponosito i zapaljivo uvek govorio o "nacionalnom suverenitetu Britanije". Sad, kad mu je na domaku prestižna evropska funkcija, on je spreman da postane "veliki Evropejac" i da govori o "velikoj budućnosti koja čeka Evropu".

Bler se, navodno, još premišlja da zvanično krene sa kampanjom mada je u "Gardijanu" nedavno osvanuo naslov – "Bler: ‘Biću predsednik Evrope ako mi date moć.'"

Većina zemalja EU trenutno je preokupirana ratifikacijom Lisabonskog sporazuma u nacionalnim parlamentima. Odluka o budućem predsedniku Evrope na dnevnom redu je tek u drugoj polovini godine.

Nevoljena prva dama

Kada je posle izbornog trijumfa Tonija Blera 1994. svet prvi put video kako Čeri But stidljivo, ali s neskrivenim obožavanjem grli svog supruga, novog britanskog premijera, svi su bili uveliko razočarani: jeste da je misiz But-Bler advokatica, ali je izgledala kao neugledna domaćica, loše obučena i sasvim nedoterana. Nekako, kao da nije bila par za nasmejanog, briljantnog i elegantnog Tonija Blera.

Posle 13 godina u Dauning stritu, i pod reflektorima političke pozornice, Čeri Bler je postala vrlo kontroverzna figura britanskog javnog života. Ona je bila prva dama koja je zadržala svoju karijeru bez obzira na javnu funkciju (kao advokatica zarađivala je više od svog muža političara), ali i prva koja je morala da na konferenciji za novinare odgovara na neprijatna pitanja o svojim finansijskim transakcijama (kupovina nekretnina) sa ljudima dokazano sumnjive reputacije.

Na početku prilično popularna prva dama, naravno, među laburistima – potiče iz siromašne radničke porodice, završila univerzitet, postala član laburističke partije šest godina pre muža, postala poznat advokat i istaknuti borac za ljudska prava – ubrzo je počela da prolazi kroz medijsku šibu. Finansijske transakcije sa stanovima bile su njena najveća greška, pa joj javnost nije opraštala ni što je od "skromne radne žene" pokušala da se pretvori u glamuroznu damu sa naslovne strane koja uz to još dizajnerske haljine kupuje po nižim cenama. Zamerali su joj i što je držala predavanja za koja je bila dobro plaćena. Stekla je etiketu pohlepne žene kojoj nikad nije dosta para. Mnogi su korene ovakvog njenog ponašanja tražili u siromašnom detinjstvu, u činjenici da je njena majka bila samohrana.

Javno mnjenje se okrenulo protiv Čeri: u početku je bila popularna zbog svoje skromne, ali teškim radom ispunjene mladosti, da bi na kraju bila oličenje pohlepe laburista koji su u vreme mandata njenog muža prodavali plemićke titule za pare. Negde početkom 2003. godine slušaoci jedne popularne radio-stanice izabrali su Čeri Bler za ličnost koju bi najradije deportovali iz Ujedinjenog Kraljevstva…

Čeri je bila žrtva tabloida koji su je nemilosrdno secirali, ali i mizoginije. Žene na javnoj sceni, osobito one obrazovane, inteligentne i nezavisnog duha često su na udaru žute štampe. Kritikovali su je što javno izražava svoje mišljenje, što drži govore, ali se ćutke prelazilo preko njenih mnogobrojnih dobrotvornih aktivnosti.

Čeri se nije uklapala u ram idealne engleske "prve dame": javno je ukorila Džordža Buša zbog smrtne kazne, nije propustila ni da kaže šta misli o zatvoru Gvantanamo, čak nije odolela ni da glasno zapeva pesmu Bitlsa When I am 64… Hladni Ostrvljani su njene vrline, neposrednost i neizveštačenost, svojevrsnu vedrinu, pa čak i hrabrost, proglasili velikim manama, ponašanjem koje ne priliči jednoj britanskoj ledi.

Žena sa uspešnom karijerom, sa jakom ličnošću, vrlo privržena i mužu i porodici, Čeri je mogla da postane uzor za druge žene, maltene ikona moderne Britanije. U tome nije uspela. Kao što piše Medlin Banting u publikaciji "Blerove godine", ona je istovremeno i oličenje ambivalentnih osećanja našeg vremena o zaposlenoj ženi koja je preokupirana materijalnim dobrima, ali i svojim imidžom, fascinirana Novim dobom, ali i alternativnim terapijama. Demonizacija Čeri But je i projektovanje na nju onoga što nam se ne dopada i kod nas samih.

Na kraju krajeva, Čeri But-Bler nije uspela da u Britaniji pomeri ulogu prve dame. I najstroži kritičari moraju da joj odaju priznanje da je bila hrabra. Ipak, nije mnogo učinila za žene na javnoj sceni, osobito za supruge političara. Čak bi se moglo reći da je primer gospođe Bler uplašio njene sledbenice, pa se Sara Braun, supruga Gordona Brauna, odlučila da bude samo nema pratilja svog muža, a ne da krene njenim stopama.