Eduardo Duhalde (60), guverner najveće provincije Buenos Ajres i nekadašnji potpredsednik, odavno je sanjao da postane predsednik Argentine. Nije, doduše, priželjkivao da će mu se želja ispuniti u jednom od najdramatičnijih istorijskih trenutaka zemlje koja je praktično bankrotirala, a koja se nekada dičila položajem jedne od najmoćnijih privreda u svetu. Argentinski kongres, u kome preovladavaju peronisti, izabrali su populističkog lidera Duhaldea za kormilara države koja je u roku od dve nedelje smenila četiri predsednika, uključujući i Fernanda de la Rua, od koga je Duhalde izgubio izbore pre dve godine. Tada je okončana decenijska vladavina peronista Argentinom koji su se, zahvaljujući većini u Kongresu, vratili na vlast.

Za razliku od drugih predsednika u svetu, Duhalde isprva neće imati prilike da vlada državom koliko će biti primoran da pokaže da li je u stanju da vlada haosom.

Duhalde je poznat kao tvrdokorni peronista (čak i kosu uređuje na isti način kao Huan Peron). Duboko je religiozan, oženjen je i ima petoro dece, a ako ga pitate koja mu je omiljena knjiga, odgovoriće – Biblija. Obožava govedinu, nacionalni ponos Argentine, i na sve načine pokušava da održi imidž čoveka iz naroda, "tipičnog Argentinca".

NOVA NEIZVESNOST: Oštro se suprotstavljao otvaranju Argentine tržišnoj ekonomiji i uplivu stranih investicija koje su tokom devedesetih bile jedina šansa da se pokrene argentinska privreda.

Objavivši rat neoliberalizmu, političke poene osvajao je tako što je pred stranim ulagačima zdušno branio interese malih privrednika, a problem nezaposlenosti (čak 20 odsto) planirao je da reši tako što će radnicima dati posao kroz javne radove. No, ekonomska kriza sa kojom se Argentina bori već više od tri decenije bila je prevelika da mu obezbedi prevlast nad reformatorski nastrojenim De la Ruom, čiji je mandat sada izabran da dovrši. Neizvesno je hoće li se i sam održati na tom mestu do novih izbora, jer je gnev stanovnika prema svim političarima postao u međuvremenu toliko veliki da se izlio na ulice Buenos Ajresa i drugih gradova, i policija je imala velikih teškoća da održi kakav-takav javni red i mir da zemlja ne bi skliznula u potpuni haos poput Albanije 1997. godine.

Kao ni većina vodećih političara u Buenos Ajresu, ni Duhalde nije pošteđen optužbi za korupciju, koja je, prema mišljenju običnih građana, ali i ekonomskih analitičara, jedan od osnovnih uzroka finansijskog sloma u Argentini. Za pristalice je Duhalde neka vrsta argentinskog Robina Huda, jer je na mestu guvernera najveće argentinske pokrajine trošio na desetine miliona dolara za pomoć siromašnima. Za biznismene i zaposlene u stranim kompanijama u Argentini, koji je trebalo da iznesu ekonomske reforme u zemlji i povedu Argentinu ka privrednom oporavku, Duhalde je populista koji zloupotrebljava položaj tako što iz državne kase potkupljuje siromašne glasače, tradicionalne čuvare politike status quo jer im njihov položaj ne dozovoljava da na sopstvenoj koži u kraćem roku osete blagodeti šok-terapije. Kao što se i očekivalo, njegova metoda kupovine glasova potpuno je ispraznila javnu kasu. Ne čudi zato što je sve vreme njegovog inauguracionog govora tutnjala buka od šerpi, poklopaca i lonaca koju su sa svojih balkona pravili građani.

TRI OKOLNOSTI: No, koliko god optužbe za korupciju bile utemeljene, ona sama ne bi bila dovoljna da zemlju otera u bankrot. Tri nepovoljne okolnosti stekle su se u argentinskoj ekonomiji koje su međusobno pospešile negativne efekte i izazvale raspad sistema. I to u trenutku kada je i mnogo razvijenije zemlje zahvatila recesija.

Prvo, argentinski pezo već deset godina vezan je za dolar u odnosu 1:1. Ministar ekonomije iz tog vremena Domingo Kavaljo na taj način obuzdao je hiperinflaciju, ali je ta mera delovala samo na kraći rok. Čim je Brazil dozvolio devalvaciju svoje valute, reala, strani investitori pohrlili su u Brazil, a i Čile im je postao primamljiviji izazov, tako da su se velike količine stranog kapitala "nevidljivom rukom" odlile u susedne zemlje.

Zatim je Karlos Menem uspeo da ostavi svom nasledniku De la Rui ogroman javni dug jer se u nedostatku svežeg kapitala država zaduživala sama kod sebe. Zbog fiksnog kursa dolar-peso rasle su kamate i mnoge kompanije stavile su ključ u bravu. Nezaposlenost je tako porasla dodatno opterećujući državu jer je zbog privatizacije koja je počela tokom devedesetih već mnogo radnika ostalo bez posla. Pošto većina privatizovanih kompanija spada u sektor usluga i službi, kao što su elektrodistribucija i PTT, cene struje i telefona nekontrolisano su rasle, hraneći inflaciju koja je početkom devedesetih nakratko obuzdana. Sluteći da se zemlja nalazi pred ekonomskim kolapsom i nakon najave da će pezo ipak biti devalviran, građani su pohrlili u banke da izvuku svoj novac dok njihov pezo još vredi koliko i američki dolar. Kako nisu svi uspeli da dođu do svojih ušteđevina, okrenuli su se samoposlugama i radnjama da bi nadoknadili gubitak, sve u stilu – otmi šta možeš. Društveni ugovor je poništen i tada nastupa pravi haos, i gnev građana koji će platiti cenu loše i korumpirane politike pretio je da preraste u građanski rat.

Novi predsednik već je najavio odlaganje plaćanja spoljnog argentinskog duga, koji iznosi blizu 140 milijarde dolara od kojih najveći deo pripada MMF-u, kao i devalvaciju peza za 30 odsto.

PROPADANJE: Ekonomski stručnjaci, uključujući i čuvenog dizajnera reformi u zemljama sa ekonomskim teškoćama Džefrija Saksa, sve glasnije ističu da je kucnuo čas da se u svetu stvori međunarodni sud koji će se baviti dugovima zemalja u stečaju. Za to se odnedavno sve glasnije zalaže i MMF čija je potpredsednica dr En Kruger već najavila mogućnost da se osnuje međunarodni sud pod pokroviteljstvom MMF-a. Problem je u tome što zemlje u stečaju najviše duguju upravo ovoj međunarodnoj instituciji i strahuje se da takav sud ne bi bio u potpunosti nepristrasan. S druge strane, MMF je već odbio da reši argentinski problem tako što će ubrizgati finansijsku injekciju. Džefri Saks, sada profesor na Univerzitetu Harvard, saglasan je sa strogoćom politike MMF-a, jer smatra da bi takvi potezi samo podstakli druge države pred finasijskim krahom da se prepuste kataklizmi, ostajući bez ikakvih motiva da sami oprobaju mehanizme za oporavak.

Ostaje, međutim misterija, kako je Argentina uspela da se od jedne od najmoćnijih privreda početkom ovog veka sroza na tako niske grane. O nekadašnjem sjaju Argentine danas samo svedoče široki bulevari Buenos Ajresa i predivne vile građene početkom ovog veka, kada je Argentina cvetala od izvoza poljoprivrednih artikala i pomorske trgovine.

Ali, politička nestabilnost, godine diktature i loša ekonomska politika spustile su ovu zemlju sa 10. mesta najbogatijih zemalja sveta 1931. na 36. mesto koje je zauzimala pre poslednje krize. Njen dug čini sedminu ukupnog duga svih zemalja u razvoju, a MMF je od 1983. čak devet puta odlagao potraživanje dugova. Svikli na korumpiranu državu od koje ništa za uzvrat ne mogu da očekuju, čak 40 odsto građana Argentine odbija da plaća porez kao neku ličnu meru kompenzacije za ono što procenjuju da im država duguje.

Možda je najbolji odgovor na pitanje misterije neuspeha Argentine, koje je još 1978. godine postavljeno u britanskom ekonomskom časopisu "New Statesman", pružio argentinski publicista Markos Aguinis: "Kvalitet života nije nam onakav kakav želimo, niti smo kao društvo efikasni, niti u stanju da gradimo pristojno društvo, niti imamo sigurnost zato što smo mi, Argentinci, podbacili. Tek kada se budemo potrudili da kao društvo pružimo preciznu dijagnozu neuspeha Argentine, možemo očekivati da ćemo izabrati dobre i valjane vladare koji će moći da stvore klimu nade i razuma." Najnoviji argentinski predsednik, međutim, ima pune ruke prečeg posla.