Da li će Alu Alhanov, novoizabrani predsednik Čečenije, uspeti da nastavi kursem koji je započeo njegov prethodnik Ahmat Kadirov, glavno je pitanje koje se postavlja u Rusiji ovih dana. Alhanov je u nedelju ubedljivo, kao kandidat Kremlja, pobedio na vanrednim predsedničkim izborima u Čečeniji, održanim posle atentata na njegovog prethodnika Ahmata Kadirova.

I pre izbora, Alhanov je važio za glavnog favorita. Nominovan je od strane pristalica bivšeg predsednika, a podržali su ga i islamski zvaničnici u Čečeniji, kao i Ujedinjena Rusija, najjača stranka u ruskoj Dumi. I pored sve podrške, Alhanova čeka težak posao. Na mesto predsednika dolazi u veoma delikatnom trenutku, i to posle predsednika koji je, po opštem mišljenju, jedini mogao da održava kakav-takav red u Čečeniji. Kadirov je uspeo da za veoma kratko vreme stabilizuje pobunjenu provinciju i da je sa puta ka otcepljenju vrati pod rusko okrilje. Sada taj proces treba nastaviti, ali će se svaka greška verovatno skupo plaćati.

NA ISTOM KURSU: Alhanov je odmah najavio da će se pridržavati kursa svog prethodnika, što podrazumeva autonomiju Čečenije u okviru Ruske Federacije, dalju stabilizaciju situacije u njoj, borbu protiv terorizma i ekonomski razvoj. Međutim, za razliku od Kadirova, Alhanov nema njegov autoritet, što mu može biti najveći problem u daljem radu. Ahmat Kadirov je bio prvi, iskreno proruski orijentisan predsednik Čečenije. I sam Čečen, on je u početku bio jedan od vođa čečenskih pobunjenika, da bi 1999. prešao na stranu Rusije. Kao bivši islamski velikodostojnik, muftija, imao je autoriteta i u verskim pitanjima, što je u Čečeniji oduvek bilo veoma važno. Njegova prava moć proizlazila je iz činjenice da je bio vođa jednog od najsnažnijih klanova u Čečeniji. Zbog svega toga on je bio idealna ličnost za predsednika, možda i jedini koji je sa uspehom mogao da obavlja tu dužnost. Zato i ne čudi što je njegovo ubistvo (početkom maja ove godine) ocenjeno kao velik, možda i nenadoknadiv gubitak za vlasti u Moskvi.

Za razliku od njega, Alhanov je do 2003, kada je postao ministar unutrašnjih poslova, bio gotovo anonimna ličnost. I on je poreklom Čečen, a rođen je u Kazahstanu 1957. Završio je policijsku akademiju u Rostovu, od 1992. do 1997. vodio je odeljenje za transport u Groznom, a kasnije je bio i načelnik policije u istom gradu. Za vreme prvog rata u Čečeniji borio se protiv čečenskih pobunjenika. U ratu je brzo napredovao i dogurao do čina general-majora u policiji (2003) i nosilac je Ordena časti. Iste godine postao je i ministar unutrašnjih poslova Čečenije i uradio je veliki posao u čišćenju policije od bivših gerilaca.

Da se kandiduje za i te kako vruću funkciju predsednika Čečenije, odlučio se, kako se poverio predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, na zahtev čečenskog naroda, a nikada se ranije nije bavio politikom. Zahvaljujući podršci Kadirovljevog klana, a i velikom poslu koji je obavio kao ministar, profilisao se kao idealan kandidat za vlasti u Moskvi; njoj je pre svega potrebna snažna ličnost, koja želi i može da nastavi započetim putem i da drži pod kontrolom nestabilnu provinciju, a u koju istovremeno može imati poverenje.

PROTIVNICI: Problemi s kojima će morati da se suoči zaista su veliki. Mora da drži pod kontrolom i na okupu najrazličitije struje u Čečeniji, plemenske, klanovske i verske vođe, razne naoružane grupe, i sve ih usmerava linijom koju diktira Moskva. Protiv sebe će, osim terorista, imati sve ostale velike protivnike Kremlja, razne bande i naoružane grupice koje se ratovanjem bave poslednjih desetak godina i sve ostale kojima ne odgovara smirivanje situacije. Borba protiv terorizma je samo jedan aspekt. Jedna od njegovih prvih izjava bila je da ne pristaje ni na kakve pregovore sa teroristima Aslana Mashadova i Šamila Basajeva. Mashadov je, opet, nedavno zapretio da "svaki novi predsednik može očekivati da bude ubijen", poput prethodnog. On je najavio i promenu taktike, tako da će se teroristi od sada orijentisati na gerilske napade, kao i na povećanje broja i intenzitet svojih operacija. Takođe je najavio i proširivanje operacija na susedne oblasti Ingušetiju i Dagestan, koje su već bile napadnute u junu, kada je poginulo 90 ljudi. Posle ubistva Kadirova u maju, oni su pojačali svoje aktivnosti, naročito uoči izbora, mada su sami izbori, osim jednog incidenta, protekli mirno, uz veliko policijsko i vojno obezbeđenje. Naravno, veliko je pitanje koliko je to moguće uz prisustvo 80.000 ruskih vojnika u Čečeniji, ne računajući lokalne policijske snage i FSB. Napad na Ingušetiju i Dagestan pokrenuo je i ruske vlasti, tako što su one znatno povećale vojne snage u Čečeniji, uz kadrovske promene u Generalštabu i smene onih oficira čijim radom Putin nije bio zadovoljan.

Možda i najveći problem za Mashadova može biti i njegovo neučestvovanje na izborima. Bivši predsednik samoproklamovane nezavisne republike Ičkerije i njegove pristalice već sada su potpuno delegitimisane i bez podrške među širim masama u Čečeniji koju su nekada uživali, tako da samo terorističkim napadima skrenću pažnju na sebe. Ipak, bez obzira na sve, kraj sukoba se još ne nazire.

Dakle, prva faza Alhanovljevog programa, stvaranje stabilne i bezbedne situacije u regionu, možda još dugo neće biti ostvarena, mada se, kako on kaže, dosta toga do sada uradilo.

Što se tiče ekonomskog oporavka, što je drugi deo programa, Alhanov je već izneo svoje planove. Po njima, Čečenija bi trebalo da reši pitanja vlasništva nad zemljištem, prirodnim resursima i državnim kompanijama. On se zalaže, a i Putin se složio s njim, da prihodi od prodaje nafte ostanu u provinciji, da bi se uložili u njen dalji razvoj, što bi, po mišljenju Alhanova, suzilo osnovu za terorizam.

UNUTRAŠNjI PROBLEMI: Još jedan veliki problem, po mišljenju ruskih analitičara, može biti i njegov budući odnos sa onim snagama u Čečeniji koje su ga i predložile za predsednika. Tu pre svega misle na Ramzana Kadirova, sina i bivšeg šefa obezbeđenja poginulog predsednika. On komanduje privatnom vojskom od nekoliko hiljada ljudi, takozvanom "predsedničkom gardom" koja je u poslednjih nekoliko godina korišćena za smirivanje situacije i učvršćivanje njihove vlasti u Čečeniji. U njihovim akcijama stradale su stotine ljudi. To je Ramzana učinilo jednim od najmoćnijih ljudi u Čečeniji, što je i odlučilo u njegovom izboru za potpredsednika vlade, odmah posle Kadirovljeve smrti. Izgleda da je jedino ustavno ograničenje, da predsednik ne može biti mlađi od trideset godina, sprečilo 28-godišnjeg Ramzana da ne postane novi čečenski predsednik.

Jedan od zadataka (i potencijalno jedan od najvećih problema) koji će biti obavljen za vreme Alhanovljevog mandata jeste i stvaranje jedinice za specijalne namene, sastavljene isključivo od Čečena i u koju neće moći da uđu bivši borci, ustanici ili amnestirani pobunjenici, što u startu isključuje ljude kojima komanduje Ramzan Kadirov. Zadatak nove jedinice biće borba protiv terorista i njome neće komandovati Ramzan, već Aslanbek Jasajev, novi ministar unutrašnjih poslova. Njeno stvaranje trebalo bi da učini kraj svim oružanim formacijama koje nisu pod ruskom komandom, pri čemu se, naravno, misli pre svega na Ramzanovu privatnu vojsku. Očigledno su u Moskvi procenili da je Alhanov dovoljno sposoban da kontroliše Ramzana. Ipak, i ta pretpostavka može biti dovedena u pitanje Ramzanovom nedavnom izjavom da "ako narod zahteva da se borimo protiv Rusije, mi se tome moramo povinovati". Koliko je to pametan potez i da li će Alu Alhanov uspeti da na to uzvrati, pokazaće vreme.