Višestranački izbori nakon decenijske tiranije sami su po sebi istorijski događaj. Ali, ono po čemu će ovi izbori u Iraku ostati upamćeni jeste neizmerna građanska hrabrost Iračana. "Nikada, čak ni u poslednjim danima Vajmarske Nemačke, kada su nacisti i komunisti vršljali ulicama, nije bilo tako orkestriranog pokušaja da se izbori upropaste nasiljem – jer kandidati nisu smeli da se pojavljuju u javnosti, organizatori izbora su morali da se kriju, strani posmatrači su morali da ‘posmatraju’ izbore iz obližnje zemlje, dok su birači na dan izbora morali da se kockaju sa smrću u bar četiri od 18 pokrajina; jedini koji su bezbedno glasali su oni srećnici koji žive u inostranstvu."

Ovako je čuveni publicista Majkl Ignatijef sumirao suštinu značaja ovih izbora. Niko od ovih izbora nije očekivao da će zemlji preko noći doneti uređenu demokratiju, ali ni najoptimističniji krugovi u američkoj administraciji, koji su uporno zatvarali oči pred narastajućim nasiljem u Iraku, nisu smeli ni da se ponadaju da će, prkoseći smrtnoj opasnosti od bombaša-samoubica, eksplozija, otmica i snajpera, na izbore izaći čak osam miliona građana Iraka, ili nešto više od 60 odsto biračkog tela.

NIGDE BEZ GLASANJA: Iako je samo u Bagdadu na dan izbora bilo najmanje devet napada bombaša-samoubica i nebrojeni broj napada širom zemlje, u kojima je poginulo pedesetak ljudi, plan pobunjenika i militantnih grupa da osujete uspeh izbora se izjalovio, čak i u tzv. sunitskom trouglu – gde je otpor naporima američkih i iračkih snaga da uspostave red i mir najžešći. Istini za volju, velika većina iračkih sunita, koji čine petinu stanovništva Iraka, bojkotovala je izbore, što iz straha za život, koji dele s ostalim sunarodnicima, što zbog teškoća da prihvate činjenicu da je sa krahom režima Sadama Huseina došao kraj njihovoj dominaciji i privilegijama. Ipak, kako naglašava predsednik Izborne komisije Iraka Farid Ajar, "nije bilo grada u kome niko nije glasao".

Nepunih nedelju dana pre izbora američke novine su iz dana u dan donosile mučne izveštaje sa terena koji su poljuljali nadu i najtvrdokornijih optimista. "Bezbednost je puki san u Bagdadu", osvanulo je na naslovnoj strani "Njujork tajmsa", samo četiri dana uoči izbora.

Američki neprijatelj broj jedan u Iraku, odmetnuti jordanski terorista Al Zarkavi javno se hvalio na internet sajtu da će njegovi ljudi ubiti svakoga ko učestvuje na izborima. Na sajtu su se mogli videti i video-snimci hladnokrvne egzekucije trojice zarobljenih ljudi sa porukom da će tako proći sve "američke sluge". Nekoliko dana pre izbora glavna ulica u Bagdadu zabelela se od letaka na kojima je pisalo: "Ovo je poslednje upozorenje onima koji planiraju da izađu na izbore. Zaklinjemo se da ćemo ulice Bagdada oprati krvlju vas koji budete glasali, pratićemo vas dok vas ne uhvatimo, a onda ćemo odseći glave i vama i vašoj deci."

STRAH U KOSTIMA: Sve krvoločnije pretnje širile su se nakon godine u kojoj je nasilje vladalo žestinom mnogo većom nego u prvoj godini američke okupacije. Strah je zapretio da potpuno parališe život u Iraku. Američki oficiri kažu da se dnevno u proseku izvrši oko 70 napada na njihove snage. Od kada je američki predsednik Džordž Buš objavio kraj rata, i kada je u aprilu 2003. na glavnom trgu u Bagdadu srušena statua iračkog diktatora Sadama Huseina, u napadima je stradalo više od 1100 američkih vojnika, a blizu 300 ih je poginulo u raznim nesrećama. Antiratna nevladina organizacija Iraq BodyCount procenjuje da je od marta 2003. život izgubilo između petnaest i osamnaest hiljada građana. Ugledni američki institut "Brukings" procenjuje da je ubijeno i uhapšeno preko 30.000 pobunjenika od aprila 2003. Uprkos tome, broj pobunjenika je tokom prošle godine bio u neprekidnom porastu. Samo nekoliko nedelja pre izbora, irački šef obaveštajne službe Mohamed Šahvani izneo je zastrašujuću procenu po kojoj se protiv iračkih i američkih vojnika u Iraku bori ni manje ni više nego 40.000 dobro naoružanih i motivisanih pobunjenika i terorista, a da im podršku pruža još 160.000 ekstremista.

Prema tome, strah se uvukao u kosti gotovo svih Iračana, a čak je i Karlos Venecuela, zvaničnik UN-a zadužen za organizaciju izbora u Iraku, morao da novinarima nakon izbora otkrije da se o ovako masovnom odazivu birača niko nije usudio ni da sanja. "Svi smo bili užasno zabrinuti zbog bezbednosne situacije. Šta da radimo ako se ljudi toliko uplaše i uopšte ne izađu na izbore?", izjavio je novinaru "Njujork tajmsa". "Ovako, mi smo oduševljeni."

Još je možda više oduševljena američka administracija sa predsednikom Bušom na čelu, koji je na samom početku svog drugog mandata, 30. januara, protivnicima intervencije i skepticima zapušio usta i još više učvrstio sopstvenu izbornu pobedu. "Svet je čuo glas slobode iz srca Bliskog istoka", izjavio je Buš nakon održanih izbora u Iraku. S druge strane Atlantika mu je britanski premijer Toni Bler brže-bolje tercirao izjavivši: "Danas je Irakom provejala snaga slobode."

Ni Ijad Alavi, dosadašnji predsednik iračke privremene vlade, i jedan od favorita na ovim izborima, nije krio likovanje zbog toga što su njegovi sunarodnici pobedili strah: "Teroristi sada znaju da ne mogu pobediti. Otvorili smo novo poglavlje naše istorije, i svi Iračani, bez obzira na to da li su glasali ili ne, treba ujedinjeni da grade budućnost", izjavio je dan nakon izbora.

POSTIZBORNE RAČUNICE: No, biračka mesta nisu se praktično ni zatvorila, a listići veličine kuhinjskog čaršava nisu svi ni stigli do dobro čuvane američke baze, a počela je ozbiljna politička računica između pobedničkih snaga. Iako se procenjuje da će biti potrebno desetak dana pre nego što se utvrdi ko će zauzeti 275 mesta u iračkom parlamentu, glavni učesnici izbora sabiraju i oduzimaju partnere u budućoj koaliciji. Već sada je jasno da su Kurdi sa severa Iraka, inače najmirnije oblasti zemlje, veliki dobitnici na ovim izborima, jer je odziv, kako se i očekivalo, u Kusrdistanu bio najveći.

Osim toga, dve doskoro suprotstavljene snage iračkih Kurda – Kurdska demokratska partija Masuda Barzanija i Patriotska unija Kurdistana Džalala Talabanija, za potrebe izbora udružile su snage. Oni bi mogli biti koalicioni partneri takozvanoj šiitskoj listi, ili listi verskih poglavara, kako je još nazivaju, za koju se veruje da je osvojila lavovski deo glasova šiitskih muslimana, kojima je ovo bila prva prilika nakon decenija da se aktivno uključe u politički život zemlje. S druge strane, niko se ne usuđuje da odbaci aktuelnog premijera Ijada Alavija, takođe šiita, ali koji se zalaže za sekularnu demokratiju u Iraku i koji oko sebe okuplja i zavidan broj pristalica iz manjinskih redova, naročito sunita. Mnogi zato veruju da će upravo on jedini uspeti da reši problem nastao zbog bojkota sunitskih Iračana, jer ga mnogi doživljavaju kao reformistu i branu od islamizacije Bagdada po ugledu na Teheran.

Prema privremenom ustavu Iraka, broj mesta u parlamentu određuje se striktno proporcionalno u odnosu na broj osvojenih glasova. Poslanici zatim treba dvotrećinskom većimom da izaberu predsednika i dva potpredsednika, koji zajednički tvore predsednišvo. Članovi predsedništva, zatim, biraju premijera, ali taj izbor mora biti jednoglasan. Premijer, za uzvrat, bira članove vlade, što odobrava parlament prostom većinom. Međutim, ovi izbori zapravo su samo generalna proba pre pravih izbora u Iraku, jer će irački parlament u međuvremenu imati ustavotvornu funkciju. Ovaj sastav parlamenta biće zadužen da usaglasi tekst novog ustava Iraka, koji građani treba da usvoje na referendumu.

Predviđa se da će ovaj proces biti okončan do jeseni i da će se nakon toga, ako ne bude velikih iznenađenja na bezbednosnom planu, izbori održati u decembru ove godine. No, ni izglasavanje ustava na referendumu neće biti jednostavno, jer je dovoljno da ga dve trećine građana u najmanje tri iračke pokrajine odbaci, pa da se proces vrati na početak. To praktično sunitskim muslimanima i Kurdima daje pravo veta, i zato je neophodno da sve političke opcije budu uključene, kako bi zemlja dosegla kakvo-takvo jedinstvo, i kako se ne bi raspala u građanskom ratu.

No, da bi se taj ishod izbegao, neophodno je da Džordž Buš ne proglasi dolazak demokratije u Irak i povuče trupe pre nego što se politički proces konsoliduje, i slabe iračke snage ne stanu na noge, a sve prethodne izjave zvaničnika američke administracije govore o tome da im se žuri. Sa svoje strane, Iračani su već učinili mnogo, dokazavši da su u stanju da sa sebe otresu strah. Kako primećuje Ignatijef, "jedini koji su pokazali snagu zdravog razuma u politici i demokratsku hrabrost od trenutka kada su se Amerikanci na tenkovima dokotrljali u aprilu 2003. jesu ti isti, toliko prezirani Iračani, a ne njihovi, nazovi svevideći imperijalistički dobrotvori".