Počela je najveća američka politička predstava – predsednički izbori 2004. Na predizborima u državi Ajovi na kojima su se za mesto demokratskog kandidata za predsednika SAD nadmetala četiri pretendenta pobedio je Džon Keri, 60-godišnji senator iz Masačusetsa. Iako je Keri bio favorit demokratskog establišmenta, istraživanja javnog mnjenja su donedavno pokazivala da najveće šanse među osmoricom potencijalnih kandidata ima Hauard Din, bivši guverner Vermonta koji se najodlučnije suprotstavio Bušovom ratnom pohodu na Irak. Međutim, poslednjih dana Din je počeo ozbiljno da posustaje da bi u Ajovi završio čak na trećem mestu, iza Džona Edvardsa, senatora-novajlije iz Severne Karoline. Gotovo svi analitičari su izdvajali samo dve Edvardsove vrline: mladost (49 godina) i fotogeničnost, što su očigledno jaki aduti u američkoj politici.

Na poslednjem mestu se našao veteran Dik Gephard, vođa demokratske manjine u Kongresu, koji je posle ovog fijaska u Ajovi odlučio da se povuče iz trke za Belu kuću.

Napomenimo da se svi demokratski pretendenti nisu takmičili u Ajovi: Vesli Klark, Džo Liberman, Denis Kučinič i Al Šarpton skupljaju snagu za sledeće preliminarne izbore koji se po utvrđenom rasporedu održavaju po američkim državama da bi u finalu, krajem jula u Bostonu, na demokratskoj konvenciji bio izabran kanadidat demokrata za predsednika SAD.

Predsednik Džordž Buš nema protivkandidata, pa republikanci ne održavaju predizbore i svog će kanadidata istaći početkom septembra na konvenciji u Njujorku.

POBEĐENI FAVORIT: Predizbori u Ajovi, a za nedelju dana i oni u Nju hempširu, važan su indikator toga kako diše Amerika: izgleda da se liberalniji deo Amerike prerano ponadao da su u ličnosti dr Hauarda Dina demokrate pronašle pravog kandidata koji će se u novembru suprotstviti Džordžu Bušu čija će pobeda omogućiti republikacima da još više "konzervatizuju" američke institucije, pre svega pravosuđe što će, van svake sumnje, imati dalekosežne posledice.

Hauard Din je bio viđen kao demokratski favorit: najuverljivije je simbolizovao gnev demokrata prema Džordžu Bušu, njihovu frustraciju što je establišment demokratske partije odavno ispustio situaciju iz svojih ruku u korist republikanaca, što su četvorica pretendenata na Belu kuću, senatori Keri, Liberman, Edvards i kongresmen Gephard podržali rat u Iraku. Din, koji je dugo godina radio kao lekar i koji je kao guverner uspešno vodio malu državu Vermont, najartikulisanije je podigao glas protiv rata u Iraku, obećavajući članovima svoje partije da će u Beloj kući predstavaljati "demokratsko krilo Demokratske partije".

Stara američka izreka kaže: ništa ne uspeva kao uspeh, a poraz u Ajovi je za Dina veliki neuspeh. Napadi njegovih partijskih kolega očigledno su mu naneli ozbiljan udarac i nije mnogo pomoglo ni što su Dina podržale ugledne demokrate Al Gor, Kerol Mosli Braun, Džordž Mekgavern, Džimi Karter, Džesi Džekson… Din se biračima Ajove izgleda učinio suviše kao Yankee, liberalni severnjak koji je istina, doveo u red budžet države Vermont, napravio dobru reformu zdravstvenog sistema, ali eto, podržava pravo na prekid trudnoće, gej brakove i slične "levičarske" nepodopštine… Din je uspešno mobilisao donedavno apatične demokratske aktiviste, ali je svojom oštrom, vrlo kritičnom retorikom protiv Bušove administracije produbio ideološke podele u svojoj partiji. Ima mišljenja da se jednom delu demokrata učinilo da bi i republikanci voleli da njihov kandidat bude Din: lako bi ga "počistili" na putu za Pensilvanija aveniju kao 1972. Ričard Nikson liberalnog mirovnjaka Džordža Mekgaverna. Neki analitičari ukazuju da bi, u slučaju da Din postane demokratski kandidat, umereno krilo demokratske stranke zapravo simuliralo podršku ovom kandidatu, čekajući bolje vetrove u 2008.

Za Dinovu poziciju na nacionalnoj sceni biće od presudne važnosti kako će proći na izborima u Njuhempširu gde ga čeka još jedan veliki rival general Vesli Klark.

Ako je bivši guverner Vermonta možda prerano izbio na čelo i tako, već na startu, izgubio dah, u jednom je nesumnjivo uspeo: naterao je svoje partijske rivale da se otvoreno suprotstave i Bušovoj spoljnoj politici.

BUŠ NA MESECU: Predizbori u Ajovi bili su uzbudljiv uvod u predsedničke izbore 2004. Neki cinici će reći da je najefektnija predizborna uvertira bila zapravo Bušovo obećanje Amerikancima da će do 2020. godine američki kosmonauti uspostaviti naseobine na Mesecu, a onda i na Marsu. Posle ove senzacionalne poruke republikanskog predsednika pitanje je da li će demokrati uopšte uspeti da svojim predizbornim planovima i obećanjima konkurišu ovom svemirskom osvajanju novih prostora i neslućenih mogućnosti? Demokrati pokušavaju da predizbornu kampanju iz svemirskih visina ipak prizemlje: upozoravaju da ima toliko problema na zemlji koje prvo treba rešiti, strah od nezaposlenosti ostaje glavna mora Amerikanaca, a bogami i strah od visokih računa za lečenje. Jedna rečita aktivistkinja demokratske stranke poručila je da bi na Mars prvo trebalo da ode predsednik Buš.

Da li je u pitanju promišljena i realna inicijativa ili predizborni marketing predsednika Buša "Vreme" piše i na stranicama 54-55.

Ugledni "Njujork tajms" u svom uvodniku od 15. januara naglašava da je "Mr Buš isuviše lukav političar da bi se obavezao da će za svoju kosmičku viziju dati znatniju sumu novca. On za sada govori samo o dodatnoj milijardi dolara koja bi otišla na adresu NASa u toku sledećih pet godina… Cena programa će kasnije naravno eksplodirati kada NASA bude pokušala da počne sa ostvarivanjem ovog programa. Mister Buš je Amerikancima bukvalno obećao Mesec, dok je idućim predsednicima i Kongresu ostavio da se snađu kako će plaćati potencijalno ogromne buduće račune…"

PODEljENA AMERIKA: Neki američki analitičari misle da ovi izbori mogu da budu istorijska prekretnica. Ne samo zato što se bira predsednik jedine svetske velesile. Izbori će biti svojevrsna presuda da li je odlučni, ali uveliko kontroverzni pravac kojim Buš vodi zemlju i kojim je Ameriku zapravo uveliko udaljio od ostatka sveta, ispravan, ili treba menjati kurs. Amerika je danas žestoko podeljena oko ovog pitanja. Podele su dublje nego što su ikada bile za poslednjih nekoliko decenija.

Sva istraživanja javnog mnjenja potvrđuju velike podele između republikanaca i demokrata, ali podele su i geografske: istočna i zapadna obala, osobito Kalifornija i Njujork, svim srcem su protiv Buša. Podržavaju ga jug i zapad zemlje. Za demokrate je fatalno što se siromašniji i konzervativniji jug od demokarta okrenuo republikancima i Bušu, epigonu konzervativnog južnjaka.

Buš je od samog početka ignorisao činjenicu da je pobedio, kako je to odlučio sud, sa vrlo malom većinom. On se bez ikakve zadrške okrenuo sasvim udesno, omogućivši bogatim Amerikancima da dobiju još veće poreske olakšice nego što je to obećavao u predizbornoj kampanji.

Buš junior, za razliku od svog oca kome je elokventni Pet Bjukenon uveliko mrsio račune, osobito u televizijskim debatama, nema konkurenata, pa ni artikulisanijeg kritičara među republikancima. Tragedija 11. septembra dovela je naciju do kolektivnog šoka, ali i nacionalne homogenizacije. Poljuljana Bušova popularnost naglo je skočila. "Debele mačke" iz republikanskog tabora zadovoljno trljaju ruke: moćna partijska mašina već se uveliko zahuktala, pre svega obezbeđena je rekordna suma novca što je jedan od ključnih faktora u trci za Belu kuću. Istorijske analogije pokazuju da nijedan predsednik SAD koji nije morao da prođe kroz čistilište preliminarnih izbora nije izgubio izbore.

Šta bi moglo da ugrozi ostanak Džordža Buša u Beloj kući? Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je posle hvatanja Sadama Huseina u decembru prošle godine popularnost američkog predsednika znatno skočila: pozitivno ga je ocenjivalo 55 odsto Amerikanaca, a po Galupu čak i 63 odsto. Godinu dana pred izbore Buš je bolje stajao nego ijedan od njegova četiri prethodnika, bez obzira što liberalna Amerika, kao i dobar deo Evrope, ne odobrava Bušov krstaški rat protiv terorizma.

Znači, moralo bi da se desi nešto krupno pa da sadašnji predsednik bude ometen u svom trijumfalnom pohodu na Belu kuću: dalje komplikovanje situacije u Iraku, možda nepovoljan izveštaj komisije koja u maju treba da obnaroduje da li je Bušova administracija mogla da spreči teroristički napad 11. septembra…

Bušova pozicija je trenutno vrlo solidna, ali nije i ne može biti sasvim sigurna. Amerika je krajnje polarizovana i podeljena zemlja. Najnovija istraživanja javnog mnjenja ("Njujork tajms" i Si-Bi-Es) pokazuju da je Bušova popularnost u padu: da se izbori sada održavaju za njega bi glasalo 43 odsto birača, dok bi demokratskom kandidatu svoj glas dalo 45 odsto anketiranih.

Kako se stvari odvijaju, kod demokrata, naročito kod registrovanih članova ove partije, zebnja i blaga panika šta će doneti preliminarni izbori nadmašuju nadu. Demokrate su naravno gnevne na Buša, ali nisu zadovoljne ni svojim najistaknutijim članovima u političkom vrhu zemlje i sada pretendentima na Belu kuću: senatori Džon Keri, Džo Liberman i Džon Edvards, kao i kongresmen Dik Gepard podržavali su ratni pohod na Irak, a samim tim i politiku Džordža Buša. Kao da to nije bilo dovoljno, sada se uzajamno diskredituju što samo ide u korist protivničkom političkom taboru.

Amerikanci tradicionalno pokazuju vrlo mlako interesovanje za izbor svojih najviših političkih predstavnika: po pravilu tek polovina izlazi na biralište. Tradicionalno, najvažnije teme su ekonomija, zdravstvena zaštita, penzije, obrazovanje… Spoljna politika je bila, što bi rekao onaj naš političar, deveta rupa na svirali… Posle 11. septembra ništa više nije kao pre: sada i "debele mačke" na Vol Stritu i domaćice u Ajovi interesuje kako da Amerika, pa i svet u celini, budu bezbednije mesto za život.

Predsednik Buš će i pored kosmičkih planova morati da odgovori na neka teška pitanja: šta bi sa onim oružjem za masovno uništenje zbog koga je krenuo u rat na Irak, koliko će još ta potraga da košta i koliko će još ljudi (Amerikanaca naravno, drugi zapravo nisu mnogo važni) morati to da plati životom, zašto u Mesopotamiji ne prestaju žestoki oružani sukobi?

Pred demokratskim kandidatom je da naciju ubedi da bi i kod kuće, ali i na svetskoj sceni, pogotovo u borbi protiv terorizma, bio mudriji i uspešniji od Buša.

Pola Amerike nije prebolelo dramatični finiš predsedničkih izbora pre četiri godine: posle svih prebrojavanja izbornih listića i sudskih sporova, Džordž V. Buš je ipak pobedio demokratskog konkurenta Ala Gora koji je imao oko 300.000 glasova više od Buša, ali je Vrhovni sud Amerike odlučio da je Buš pobednik; republikanski kandidat je zahvaljujući minimalnoj elektorskoj prednosti od samo jednog glasa proglašen za predsednika SAD.

Neki analitičari tvrde da će jednog dana, možda, neki doktorant ili istoričar, dokumentovano dokazati da Džordž V. ipak nije pobedio u Floridi 2000. godine. Posle mašinskog brojanja Buš je imao samo 537 glasova više, a podsetimo da je odlukom Vrhovnog suda SAD zaustavljeno ručno brojanje više od 10.000 spornih biračkih listića. "Njujork tajms" podseća da su ovo bili prvenstveno glasovi Afroamerikanaca koji su listom (92:8) glasali za demokratu Gora…

Da li je došlo vreme da se izravnaju računi? Američki analitičari tvrde da sve ukazuje na to da će ovogodišnja predizborna utakmica za Belu kuću biti duga i brutalna.