Savremenici smo novih stranica vojne istorije u ratu u Ukrajini, a mi još ne znamo ili ne želimo da razumemo aktuelne geopolitičke promene, a još manje da u državnom interesu predviđamo bezbednosne rizike za Srbiju i da ih preventivno sprečavamo. Mnogo nam je lakše i bezbrižnije robovati zabludama i zastupati virtuelne međunarodne teorije zavere kojima podređujemo i nacionalne interese i budućnost zemlje. Svakodnevno se moramo podsećati na reči Milana Mladenovića “Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda” koje govore da smo ipak uzori svojoj deci, koja sve naučeno olako reprodukuju. Zato smo za njihovu budućnost mi najodgovorniji, a ne neka imaginarna anglosaksonska mržnja ili pak iluzija ruske bratske ljubavi jer emocije jednostavno ne postoje u međunarodnim odnosima.

KATASTROFA ZVANA NOVA KAHOVKA

Ukrajinski zvaničnici su odavno saopštili da za početak kontraofanzive neće biti zvanične najave. Čak i pre eksplicitnog istupanja i potvrde predsednika Zelenskog, bilo je jasno da su ofanzivne operacije počele na osnovu dinamičkih aktivnosti širom linija sukoba. Za razliku od očekivanja mnogih, ofanziva će se u početnom stadijumu fokusirati na brojne borbe taktičkih jedinica povezanih sa jedinstvenim ciljem operacije. Upravo zbog jake ruske fortifikacije odnosno pripremljenih odbrambenih linija, početak ukrajinskih operacija će izvesno biti najteži i najsporiji deo sa očekivanim zastojima i nesinhronizovanim napretkom. U ovoj fazi se mogu očekivati i najveći gubici ukrajinskih snaga jer je ofanzivni nastup mehanizovanih snaga oduvek bio i najopasniji. Sudeći po medijski dostupnim informacijama, ruska se propaganda fokusira na gubitak ukrajinskih borbenih sistema doniranih sa Zapada sa očiglednim ciljem podizanja morala u svojim jedinicama. Istovremeno, ukrajinska strana je apelovala na operativnu tišinu i pauzu na društvenim mrežama što ukazuje na mogućnost operativnih iznenađenja.

Obe zaraćene strane su se posvećeno pripremale za ovu ofanzivu. Dok je Ukrajina radila na obuci i koncentraciji ofanzivnih snaga, Rusija je ojačavala odbrambene položaje. Mnogi taktički potezi poput akcije Ruskog dobrovoljačkog korpusa kod Belgoroda ili uspostavljanja mostobrana kod Oleškog očigledno su imali za cilj zavaravanje protivnika i nametanje potrebe za predislokaciju snaga na frontu. Sve to je deo ratnih dejstava i ne predstavlja iznenađenje. Ono što je zaprepastilo celu međunarodnu zajednicu jeste rušenje brane Nova Kahovka na reci Dnjepar, što predstavlja ratni zločin i žovijalno uništavanje svih civilizacijskih normi koje su teško i pažljivo građene tokom celokupnog ljudskog postojanja.

Ratni čin koji se može opisati kao nehuman, nesrazmeran ili neselektivan je zabranjen Ženevskim konvencijama, a zabrana napada na civilno stanovništvo i postrojenja ili instalacije koje sadrže opasne sile, kao i uništavanje objekata neophodnih za njihovo preživljavanje posebno je regulisano Dodatnim protokolom I iz 1977.

Čak je i Međunarodni sud pravde kristalno jasan da ovakav čin predstavlja ratni zločin koji uključuje “namerno pokretanje napada uz saznanje da će takav napad uzrokovati slučajne gubitke života ili štetu civilnim objektima ili široko rasprostranjena, dugoročna, te ozbiljna oštećenja okolini koja bi bila očito preterana u odnosu na konkretnu i direktnu ukupnu vojnu prednost”. Svi vojni benefiti koji proizilaze od posledica rušenja brane su privremeni.

Uprkos obostranim optužbama za rušenje brane, seizmički podaci i satelitski snimci govore u prilog tezi da su branu srušile ruske snage miniranjem. Vojni zapovednici koji su to naredili i odobrili – o kome god da je reč – morali bi biti procesuirani, ali mnogo veće su implikacije na kontinuitet erozije međunarodnih normi kojima se pokušava zadržati minimum humanosti i ljudskog dostojanstva, čak i u uslovima ratnog sukoba.

LOŠE PROCENE I JOŠ GORE ODLUKE

Sama odluka o ruskom početku invazije doneta je na osnovu loših obaveštajnih procena, pre svih stanja u sopstvenim oružanim snagama. Kompromitacija lanca komandovanja i kontrole, nefunkcionalna logistika i nekvalitetna obuka i oprema, srušili su mit o modernoj i sposobnoj ruskoj vojsci. Nakon ponovljenih neuspeha u operativnom planiranju kao posledici neupotrebljivih doktrina, ruska vojska se vratila sovjetskom modelu ratovanja uz brutalne artiljerijske pripreme nakon kojih slede masovni talasi napada bez imalo empatije prema ljudskim životima. Međutim, nesposobnost partijskih kadrova i korupcija vojnog rukovodstva, uz katastrofalno loše održavanje naoružanja i zanemarenu logistiku, razotkrile su stanje u kakvom se nalaze ruske snage. Na to je još 2020. ukazao i državni tužilac Rusije Igor Krasnov kada je naložio istragu u celokupnoj ruskoj odbrambenoj industriji radi masovne upotrebe falsifikovanih komponenti.

Međutim, zahvaljujući reformama ministra odbrane Anatolija Serdjukova, koje su se pokazale efikasnim u Čečeniji, Siriji i Ukrajini 2014, kremaljski establišment je bio uveren u uspeh invazije. Ipak, bez obzira na niz ruskih pogrešaka i neuspeha, potcenjivanje ruskih vojnih sposobnosti predstavljalo bi grubi previd. U dosadašnjem toku rata videli smo brzu i efikasnu primenu naučenih lekcija, odnosno funkcionalnu adaptaciju. Ruska vojska u 2023. nije ona od pre godinu dana iako je i dalje inferiorna u odnosu na kvalitet obuke i snagu morala. Međutim, treba biti objektivan i reći da su ruske snage pokazale otpornost odnosno sposobnost da se oporave nakon ozbiljnih poraza.

Uprkos nekim diplomatskim indicijama o spremnosti Moskve za početak mirovnog procesa, nisu uočeni nikakvi signali o dobroj volji Kremlja za koncesije i stvarni mir. Upravo suprotno, Putin priprema Rusiju za dugotrajan rat, a rusku ekonomiju je podesio na ratni režim funkcionisanja. Kao odgovor na to, i Evropska komisija je iznela plan, a Evropski parlament usvojio predlog zakona za povećanje proizvodnje odbrambene industrije u Evropskoj uniji sa ciljem obnove sopstvenih rezervi i brzih isporuka Ukrajini. Čak je i komesar EU za unutrašnje tržište i odbrambenu industriju Tijeri Breton izjavio da sada industrija EU mora da pređe u režim ratne ekonomije.

Treba istaći da je odbrambena industrija EU oprezna po pitanju većeg ulaganja i povećanja kapaciteta iz prostog razloga što su narudžbe država članica dugoročno neizvesne, ali EU pokazuje spremnost da direktnim finansiranjem i subvencijama podrži takvu proizvodnju. Bez obzira na aktuelni rat u Ukrajini, obaveštajne predikcije su takve da mnoge zemlje povećavaju svoje odbrambene budžete, a neutralnost kao spoljnopolitička mogućnost postaje neodrživi relikt prošlosti.

ŠKOLA RATA

Nakon neuspešnih dubokih prodora i potapanja raketne krstarice “Moskva”, ruska vojska je adaptirala vojne doktrine i prilagodila upotrebu snaga. Na samom početku sukoba, videlo se kako nemaju adekvatan odgovor na upotrebu turskih dronova “bajraktar” TB2, a unapređenje ukrajinskih protivbrodskih sposobnosti onemogućilo je rusku Crnomorsku flotu da pruži punu podršku ruskim ratnim naporima, a posebno da realizuje ambiciozni amfibijski napad na delove ukrajinskog primorja. Kao odgovor na rusko brzo prilagođavanje, ukrajinske snage su uz podršku Zapada uvodile sve novije i sofisticiranije borbene sisteme poput samohodnih višecevnih lansera raketa velikog dometa M142 (HIMARS). Na njega Rusi dugo nisu imali nikakav odgovor, a HIMARS im je degradirao efikasnost na bojnom polju koja se oslanjala na artiljerijsku superiornost, kao i moral vojnika. Ipak, relativno brzo su reagovali i predislocirali skladišta municije i logistička čvorišta duboko iza linije fronta, komande su smestili u fortifikacijski ojačane objekte, a sistem PVO reorganizovali. Uvođenjem HIMARS-a, visoko preciznih haubičkih granata “ekskalibur” i avio bombi JDAM (Joint Direct Attack Munition), Rusija je shvatila važnost elektronskog ratovanja odnosno elektronske zaštite, podrške i napada. Efikasnim ometanjem radio, komunikacijskih, radarskih i satelitskih signala različitih frekvencija umanjili su efikasnost modernih zapadnih sistema, što je ukazalo na potrebu da se kontinuirano podešavaju softveri kako bi se povećala otpornost sistema.

Nakon najnovije isporuke krstarećih raketa “Storm Shadow”, Ukrajinci su osposobili jurišni bombarder Su-24 kao platformu za njihovu upotrebu. S obzirom na performanse same rakete i njen domet (550 km), ruski komandno-kontrolni centri i logistički čvorovi nisu bezbedni čak ni duboko u pozadini fronta. Osim toga, sve su glasniji zahtevi u SAD da se Ukrajini što pre isporuče i taktičke balističke rakete ATACMS dometa 300 km što će predstavljati možda i nerešiv problem za ruske snage.

ODMERAVANJE SNAGA

Sad je već jasno da će ukrajinske snage pokušati da svojom ofanzivom preseku kopneni koridor koji povezuje Rusiju sa Krimom, čime bi se devastiralo rusko prisustvo u oblastima Herson i Zaporožje. Iako napadi na dobro utvrđene odbrambene pozicije uz nedostatak superiornosti vazduhoplovne podrške predstavljaju zahtevan zadatak, ukrajinske snage su na nekim lokacijama već probile prvu liniju odbrane. Napadi su za sada slabijeg intenziteta i služe za testiranje ruskih odbrambenih linija, ali mogu se naslutiti tri glavna pravca napada – Orikhiv, Velika Novosilka i Vuhledar. Ukrajinske snage su za sada najveći uspeh ostvarile prodorom duž doline reke Mokri Jali, ali ostaje upitno da li Rusi poseduju sposobnosti aktivne odbrane sa mogućnošću snažnih kontranapada. Dok Ukrajinci koriste prednost modernih zapadnih noćnih optičkih sistema, Rusi neselektivno miniraju teritoriju inžinjerijskim sistemom “Zemledeliye” što može dovesti do neprihvatljivih civilnih žrtava.

Najznačajniji faktor u motivisanju pripadnika oružanih snaga je, po svim istraživanjima, veza koja se stvara između vojnika u jedinici, a potom slede ideologija, patriotizam i opstanak. I upravo taj faktor povezanosti saboraca je problematičan u ruskoj vojsci zbog svirepog maltretiranja regruta. Čak je i načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije general armije Valerij Gerasimov u svojim tekstovima o modernom ratovanju naglašavao da se pobeda postiže ne samo materijalnim, već i duhovnim resursima ljudi, njihovim jedinstvom i željom da se svim silama suprotstave agresiji. I upravo suprotstavljanje agresiji predstavlja osnovu na kojoj će budućnost Ukrajine počivati.

I bez obzira što mnogi Srbi ne žele da prihvate, istina je da ruska vojska nije moćna Crvena armija. Nepoznanica ostaje samo da li će se Rusija nakon Putina suočiti sa katarzom i odgovornošću ili će ga samo kriviti za poraz u Ukrajini. Istina se uvek razlikuje od naših iluzija, a njena čistota može pomoći u kalibraciji vitalnih nacionalnih interesa Srbije u skladu sa globalnim i regionalnim uticajima. Zato nam realna predikcija i savesna spoljna politika moraju biti imperativ jer u ovakvim bezbednosnim izazovima svako raskršće može lako da postane izbor između održive budućnosti i neizvesnog opstanka.