Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine izbeglicu definiše kao osobu koja se zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti određenoj društvenoj grupi, ili zbog svojih političkih uverenja ne nalazi u državi svog porekla i nije u mogućnosti, ili zbog tog straha ne želi da se stavi pod zaštitu te države, kao i lice bez državljanstva koje se nalazi izvan države svog uobičajenog boravišta i koje ne može ili zbog tog straha ne želi da se vrati u tu državu.

Međutim, kada ste poslednji put čuli za termin klimatske izbeglice? O klimatskim promenama, načinima kako im stati na put i njenim posledicama se govori, međutim, o ljudima koji na svojoj koži istinski osećaju te posledice, znatno manje. Ipak, neizveštavanje i izostanak podizanja svesti o ovoj kategoriji izbeglica ne smanjuje njihov broj.

TRI KATEGORIJE KLIMATSKIH IZBEGLICA

Migracije uslovljene klimatskim promenama nisu novina. Od nastanka sveta, preko devetnaestog veka i velike gladi u Irskoj, uzrokovanoj zarazom krompira, od koje umire gotovo milion ljudi, pa sve do danas, one postoje. Međutim, vrlo dugo se čekalo na definiciju klimatskih izbeglica. Prvi koji se tom temom ozbiljnije pozabavio bio je Egipćanin Esam el Hinavi, direktor programa zaštite životne sredine Ujedinjenih nacija. Prema njegovoj definiciji iz 1985. godine, klimatske izbeglice su pojedinci ili grupe ljudi koji zbog naglih ili postepenih promena u njihovom okruženju, koje utiču na njihov život ili način života, bivaju primorani da napuste svoje mesto boravka ili se odluče da to učine, privremeno ili trajno, i presele se unutar svoje zemlje ili u inostranstvo.

Uz to, Esam el Hinavi napominje da postoje tri kategorije klimatskih izbeglica. Prvoj kategoriji pripadaju one osobe koje se privremeno sele zbog ekoloških katastrofa (prirodnih ili izazvanih ljudskim delovanjem), ali koje imaju priliku da se vrate u svoju domovinu. Drugu kategoriju čine izbeglice koje su primorane da trajno napuste svoje domove zbog ozbiljnih ekoloških katastrofa (prirodnih ili izazvanih ljudskim delovanjem). U treću kategoriju svrstavaju se osobe koje privremeno ili trajno emigriraju jer su njihova zemljišta postala neplodna usled ekoloških katastrofa.

Sa današnje tačke gledišta, čini se da je sav trud koji je Esam el Hinavi uložio samo mrtvo slovo na papiru. Klimatske izbeglice su i dalje u pravnom limbu. Ono što ih dovodi u tu situaciju jeste činjenica da one ne beže od rata ili nepravde koja im je ugrozila život. Ipak, vidljivi su napori UNHCR-a i Komiteta za ljudska prava UN-a da se zabrani vraćanje “klimatskih izbeglica” kao osoba u riziku od posledica klimatskih promena i prirodnih nepogoda.

Objašnjenje dato od strane teoretičara jeste da je taj limb jednim delom uzrokovan i činjenicom da je, u praksi, vrlo teško napraviti granicu između ekonomskih migranata, koji beže od siromaštva, i onih čiji su život zaista u opasnosti zbog klimatskih promena. Uz to, ističe se i da će, ukoliko se definicija izbeglice proširi i na klimatske izbeglice, međunarodne organizacije i države biti prinuđene na dodatna ulaganja. Jasno je da je potrebno podizanje kolektivne svesti o klimatskim izbeglicama, o ljudima koji zbog suša umiru od gladi i iz svojih domova beže u potrazi za hranom. Važno je istaći da je, kada govorimo o razlozima zbog kojih klimatske izbeglice napuštaju svoje domove, odgovornost podeljena među svim državama sveta.

SELEKTIVNA ZAŠTITA

Međutim, trenutno stanje ne doprinosi podizanju svesti. Ukoliko napravimo retrospektivu protekle godine, stvorena je slika da trenutno postoje samo izbeglice iz Ukrajine. Ono čemu je taj konflikt doprineo jeste primena privremene zaštite. To je mehanizam koji, u vreme teških izbegličkih kriza, efektivno rešava problem zaštite izbeglica. Postavlja se pitanje zašto taj mehanizam nije razmatran i 2015. godine? Zbog čega taj mehanizam nikada nije razmatran za izbeglice iz Avganistana ili Sirije iako se te dve zemlje smatraju “fabrikama izbeglica”? Deluje da danas, da bi neko bio odmah prepoznat kao izbeglica, mora biti iz Evrope i mora bežati od rata. Prema statistici Kilskog instituta za svetsku ekonomiju, u periodu od januara 2022. godine do januara 2023. godine, kada se sabere deset najvećih donacija, Ukrajini je donirano naoružanje u vrednosti od 64,3 milijarde dolara. U toku posete Ukrajini u februaru tekuće godine, predsednik Bajden najavio je i dodatnu pomoć u vrednosti od pola milijarde dolara. Ovakva politika se svakako kosi sa stavom doktrine da bi eventualno prepoznavanje nove kategorije, klimatskih izbeglica, značilo i dodatno ulaganje.

U isto vreme, na istoj planeti, Svetski program za hranu na svom sajtu, pored Ukrajine, prepoznao je kao ugrožene još 14 zemalja. Trenutno su potpuno zanemarena dešavanja u Etiopiji gde je početkom juna u potpunosti obustavljeno doniranje hrane za one najugroženije. Naime, obustava se odvijala postepeno, prvo je u martu 2023. godine obustavljeno doniranje za Tigraj, gde je zbog posledica rata 5,4 od šest miliona ljudi dovedeno u situaciju zavisnosti od pomoći za hranom. U junu 2023. godine obustava se proširila na celu zemlju. Prema rečima UN-a, obustava je posledica otkrića krađe pšenice. Mera obustave pogađa 20 miliona ljudi. U saopštenju koje je od strane UN-a objavljeno 14. juna 2023. godine, navodi se da je u Tigraju broj dece koja su u bolnice primljena zbog neuhranjenosti porastao za 196 odsto.

I RAT I KLIMA

Sudan i Etiopija, smeštene na Rogu Afrike, već dugo se bore sa posledicama klimatskih promena. Porast temperature, nestabilni obrasci padavina i ponavljajuće suše značajno su uticali na poljoprivrednu produktivnost, što otežava zajednicama da obezbede dovoljno hrane za svoje potrebe. Ovi nepovoljni klimatski uslovi poremetili su tradicionalne poljoprivredne prakse rezultirajući neuspehom useva i gubitkom stoke, što na kraju dovodi do raširene gladi. Uz to, klimatske promene, manjak resursa i povećanje broja gladnih samo su dodatno pogoršali postojeće tenzije u tim zemljama.

Slična situacija se događa i u Južnom Sudanu, koji se godinama suočava s hroničnom nesigurnošću u hrani. Oružani sukobi i ekonomska nestabilnost ozbiljno su ometali proizvodnju i distribuciju hrane. Milioni ljudi u Južnom Sudanu pate od gladi i neuhranjenosti. Produžene suše dodatno pogoršavaju situaciju čineći sve teže zajednicama da uzgajaju dovoljno useva i dovoljno stoke. Posledice gladi posebno ugrožavaju ranjive kategorije, odnosno žene, decu i starije osobe. Deca su najčešće žrtve neuhranjenosti, a tu je i veliki rizik od smetnji u razvoju. Prema procenama Organizacije za hranu i poljoprivredu iz 2015. godine, da bi glad u svetu nestala do 2030. godine, potrebno je bilo da se godišnje ulaže 237 milijardi dolara.

Čini se da je trenutno rat bitniji od gladi, takva situacija samo još više otežava spoznavanje klimatskih izbeglica. Jasno je da trenutno ne postoji rešenost da se problem klimatskih izbeglica i gladnih prevaziđe. Tu je rešenje znatno lakše naći od onog za rešavanje oružanih sukoba. Milijarde koje su poslate u Ukrajinu za oružje, mogle su stabilizovati situaciju u Etiopiji, Južnom Sudanu i Sudanu.

Dodatno zabrinjava što se, kada se o temi izbeglica izveštava, informacije filtriraju i traži se senzacionalizam, kome svakako nije mesto u ovoj temi. Takođe, danas je mnogo čitanije ono što govori o ratu i sukobu, u odnosu na glad. Uz to, činjenica je da trenutno ne postoji poseban međunarodni sporazum koji eksplicitno govori o konceptu “klimatskih izbeglica” ili pruža sveobuhvatni pravni okvir za njihovu zaštitu. Postojeći međunarodni pravni okvir, u vidu Konvencije iz 1951. godine i Protokola iz 1967. godine, uglavnom se fokusira na izbeglice koje su primorane da napuste svoje zemlje zbog progona, sukoba ili kršenja ljudskih prava.

U pravnom smislu, moramo se nadati nekoj novoj 1967. godini; upravo je Protokol koji je usvojen te godine napravio značajan iskorak u zaštiti izbeglica. Usvajanjem Protokola dolazi do ukidanja vremenskog i geografskog ograničenja. Ostaje nam nada da će se tako nešto revolucionarno desiti i u pogledu klimatskih izbeglica, odnosno da će možda neki novi protokol doneti jasne smernice i kriterijume za dodeljivanje zaštite ljudima koji beže usled klimatskih promena.

Klimatske izbeglice su realnost, a uzimajući u obzir način na koji se ophodimo prema prirodi, klimatsko izbeglištvo ima zagarantovano mesto i u budućnosti. “Zemlju ne nasleđujemo od naših predaka, već je pozajmljujemo našoj deci.” Upravo ova misao Antoana de Sent Egziperija treba da služi kao podsetnik da smo zaduženi kod budućih pokolenja.