Retko koje mesto na planeti bolje oslikava razvoj globalnih turbulencija tokom proteklih sedam decenija nego arhipelag Kinmen. Ova ostrva su toliko blizu Kine, na svega dva kilometra od kineskog grada Sjamena, da se može dvogledom videti tamošnji gigantski natpis crvenim slovima na kome piše “Jedna država, dva sistema, ujedinjena Kina”. Natpis datira još iz osamdesetih godina kada je zamenik gradonačelnika Sjamena bio tada malo poznati Si Đinping. Cilj ove poruke je da služi kao stalni podsetnik za stanovništvo na Kinmenu da postoji samo jedna Kina i da je ujedinjenje neophodno iako delovi teritorije imaju različite političko-ekonomske sisteme.

Međutim, od 1949. godine arhipelag Kinmen nije pod kontrolom Narodne Republike Kine već Tajpeja, glavnog grada Republike Kine (poznatije kao Tajvan) koji se nalazi sa druge strane Tajvanskog moreuza, na oko 150 km udaljenosti. Te 1949. godine Čang Kaj Šek, vođa Kineske nacionalističke partije Kuomintang (KMT), povukao se sa oko 300.000 vojnika i preko milion civila na Tajvan nakon izgubljenog građanskog rata pred kineskim komunistima sa Mao Cedungom na čelu. Plan je bio da se odatle izvrši invazija na kontinent, poraze komunisti i obnovi na čitavoj teritoriji suverenitet Republike Kine, osnovane 1912.

Ipak, od samog početka, Čang Kaj Šek je bio u defanzivi. Iste godine, nakon preuzimanja vlasti nad kineskim kopnom i glavnim gradom Pekingom, komunističke vlasti su kao prvi korak ka preuzimanju i poslednjeg utočišta nacionalističkih snaga na Tajvanu pokušale invaziju na Kinmen. Taj pokušaj je bio neuspešan, a oko 10.000 vojnika Narodnooslobodilačke armije Kine izgubilo je život.

Kinmen je tokom Hladnog rata bio epicentar dve krize u Tajvanskom moreuzu, 1954. i 1958. godine, kada je svet bio na ivici trećeg svetskog rata. Nakon toga, NRK je granatirala Kinmen svakog neparnog dana u kalendaru dok su nacionalisti sa Kinmena uzvraćali parnim sve do 1978. godine. Tada su SAD, koje su već osam godina ranije započele svoje zbližavanje sa Kinom, konačno otpriznale nacionalističku vladu u Tajpeju (Republika Kina) i priznale komunističku vlast u Pekingu (Narodna Republika Kina) kao jedinog legitimnog predstavnika Kine.

Danas je ostrvo Kinmen, koje je nekada bilo “prva linija fronta” sa oko 100.000 Čang Kaj Šekovih vojnika u podzemnim vojnim bazama, turistička destinacija. Ostrvo je otvoreno za javnost od 1993. godine, a od 2015. godine je moguće trajektom doći i iz kontinentalnog dela Kine. Posetioci mogu obići podzemne baze, vojne tunele i rovove, kao i osmatračnice koje su nekada bile najopasnije mesto na planeti. Na plažama su ostali čelični šiljci protiv iskrcavanja, kao i zarđali tenkovi kao sablasni podsetnik na minula vremena, ali i kao upozorenje na to da opasnost nije u potpunosti nestala. Ostrvljani su od nekadašnjeg vojnog kompleksa napravili turističku atrakciju a od kineskih granata prave vrhunske kuhinjske noževe.

Na ostrvu je danas ostalo svega nekoliko hiljada tajvanskih vojnika, dok oko 50.000 stanovnika, koji su decenijama živeli u strahu bez mogućnosti pristupa plažama koje su bile prva linija fronta, danas pre svega želi mir i normalne odnose sa NRK.

Turistički vodič Džudi, čija porodica živi generacijama na Kinmenu, kaže: “Ne plašim se rata zato što mislim da Kina neće napasti Kinmen, mi smo već Kina! Mi smo mnogo bliže Kini nego Tajvanu. Ukoliko želim da idem u šoping ili na lečenje, ja ne idem u Tajpej nego u Sjamen. Do 1949. godine, naše porodice nisu ni znale ništa o Tajvanu, već je naš život bio vezan za Fuđen provinciju.”

PET GRANA VLASTI

Henri Kisindžer, koji je kao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona svojim tajnim putovanjem u Peking 1971. godine započeo zbližavanje SAD i Kine, u svojoj knjizi On China (2011) piše da je Mao još pedesetih godina mogao da osvoji Kinmen. On to nije uradio, kako Kisindžer objašnjava, da bi Čang Kaj Šekove vojnike držao u konstantnom strahu od invazije i time zadržao psihološku prednost. Danas je Narodnooslobodilačka armija Kine daleko moćnija sila i smatra se da bi mogla sa lakoćom da osvoji Kinmen, koji neki analitičari nazivaju potencijalnim “azijskim Krimom”. Jedini razlog što je ostrvo tako blizu obale Kine i dalje pod kontrolom Tajpeja jeste u tome što je njegov geopolitički značaj relativno mali dok je ono društveno-ekonomski, mada ne i politički, sve više integrisano sa Kinom.

Ono što Peking želi jeste ujedinjenje sa celim Tajvanom. Iako insistiraju na mirnoj reintegraciji, iz Komunističke partije Kine ne isključuju upotrebu sile kao krajnje sredstvo, posebno ukoliko Tajvan napravi dalje korake ka secesiji. O tome piše i Jan Iston iz američkog Instituta 2049 koji je u svojoj knjizi izučavao interne kineske vojne dokumente (The Chinese Invasion Threat, 2019). Njegov zaključak je da Peking ulaže ogromna sredstva u izgradnju moćne vojne mašine “prevashodno fokusirane na sticanje kapaciteta potrebnih da se anektira Tajvan”, što se eufemistički naziva “nacionalnim ujedinjenjem”. Ukoliko se odluči za intervenciju, Peking bi mogao da izvrši pomorsku blokadu, raketne napade ili čak sveobuhvatnu invaziju Tajvana na kome danas živi 24 miliona stanovnika.

Kineski brodovi i avioni sve češće prelaze sredinu moreuza ili čak ulaze u tajvanske teritorijalne vode i vazdušni prostor Tajvana. To je uglavnom reakcija na napore Tajpeja da deluje nezavisno na međunarodnom planu. Tajvan je 1971. godine isključen iz UN kada je stolica u ovoj organizaciji pripala NRK. Od tada je broj država koje su otpriznale Tajpej, a priznale Peking kao legitimnog predstavnika Kine, samo rastao. Među njima je i Makedonija, koja je zbog obećanja navodno vrednog milijardu dolara priznala Tajvan 1999. godine da bi nakon pritisaka iz Kine to priznanje povukla već 2001. Danas sa Tajvanom diplomatske odnose ima svega trinaest država: Belize, Esvatini, Gvatemala, Haiti, Maršalska Ostrva, Nauru, Palau, Paragvaj, Sveti Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sveti Vinsent i Grenadini, Tuvalu i Vatikan.

Uprkos diplomatskoj defanzivi, Tajvan je u proteklim decenijama doživeo spektakularan politički i ekonomski razvoj. U političkom smislu, Tajvan je za kratko vreme evoluirao od jednopartijske diktature u konsolidovanu liberalnu demokratiju. Tokom Hladnog rata vladajući KMT je brutalno suzbijao opoziciono političko delovanje, a mnogi nevini ljudi su izgubili slobodu ili živote. Jedan od njih je Fred Him San Čin, student iz Malezije koji je jednog popodneva, nakon povratka sa predavanja iz fizičke hemije, bio uhapšen, mučen i na kraju osuđen na smrt u montiranom procesu na osnovu lažnih dokaza, ali je kazna preinačena na dvanaest godina zatvora. Danas je Fred zaposlen u Nacionalnom muzeju ljudskih prava smeštenom u zgradi gde je bio zatočen, mučen i osuđen u Novom Tajpeju. Procenjuje se da je u Belom teroru, kako je poznat ovaj period tajvanske istorije, život izgubilo između 3 i 4 hiljade ljudi, a oko 140.000 je bilo zatvoreno iz političkih razloga.

Krajem osamdesetih godina Tajvan je napravio prve korake ka višestranačkom sistemu. Vanredno stanje je ukinuto 1987. godine i Tajvan je počeo postepeno da se demokratizuje. KMT je izgubio vlast kada je nekadašnji gradonačelnik Tajpeja Čen Šuejbjen iz opozicione Demokratske progresivne partije (DPP) pobedio na predsedničkim izborima 2000. godine. Od tada je Tajvan uspeo da izgradi prvorazrednu demokratiju u kojoj se vlast redovno smenjuje na fer i poštenim izborima. Vlast je podeljena ne na tri, kako je to slučaj u većini ostalih demokratija, već na pet grana vlasti – pored izvršne, zakonodavne i sudske, tu su još administrativna i kontrolna vlast.

POGLED UPRT U HONGKONG

Tajvan se ističe i u poštovanju ljudskih prava, a pre četiri godine je postao prva država u Aziji koja je legalizovala istopolne brakove. Sve to postaje još impresivnije imajući u vidu autoritarno okruženje, odsustvo međunarodnog priznanja kao i sedam decenija dug egzistencijalni strah od vojne invazije iz kontinentalne Kine. Verovatno je snažna ekonomija ključ za objašnjenje ovog impresivnog političkog razvoja, za kojim debelo zaostaju ne samo države Zapadnog Balkana, koje su otprilike u slično vreme započele tranziciju, već i uspešnije nove demokratije u Istočnoj Evropi. Tajvan je sa 33.000 USD po glavi stanovnika ove godine (Srbija ima skoro četiri puta manje) premašio Južnu Koreju, a očekuje se da do kraja godine prestigne i Japan.

Tajvanci sa posebnom zabrinutošću posmatraju nemilu sudbinu Hongkonga. Nakon što je 156 godina bio pod britanskom upravom, grad je vraćen Kini 1997. godine uz obećanje da njihove političke i ekonomske slobode neće biti ugrožene u skladu sa principom “jedna država, dva sistema”. Uprkos tome, Peking je 2020. godine usvojio Zakon o nacionalnoj bezbednosti kojim se vlastima u Pekingu otvaraju vrata za kontrolu, cenzuru i represiju u Hongkongu. Nakon ovih dešavanja, retko ko na Tajvanu i dalje gaji nade da bi njihova demokratija mogla da opstane u slučaju ujedinjenja sa Kinom.

Proteklih decenija je Tajvan, poput ostalih “azijskih tigrova”, Hongkonga, Singapura i Južne Koreje, doživeo ekonomsko čudo (u Aziji ih zovu “malim zmajevima”). Ono je započelo rapidnom industrijalizacijom šezdesetih godina, velikim infrastrukturnim projektima sedamdesetih, kao i razvojem izvozno orijentisane i tehnološki napredne tržišne privrede. Tajvan danas ima četvrtu najslobodniju ekonomiju na svetu (Heritedž indeks ekonomskih sloboda za 2023. godinu) koja se zasniva na malim i srednjim preduzećima, odlično obrazovanoj radnoj snazi, haj-tek naučnim parkovima, izvoznoj ekonomiji u kompetitivnim sektorima poput elektronike, mašinstva, petrohemije i informaciono komunikacionih tehnologija – najvažniji od svih proizvoda koji dolaze sa Tajvana bez sumnje su poluprovodnici koji se nalaze u svim aparatima koje svakodnevno koristimo i čija prodaja čini čak 15 odsto ukupnog BDP-a Tajvana.

Tajvan je svetski lider u ovoj oblasti jer proizvodi 60 odsto svih poluprovodnika na svetu, i čak 90 odsto onih najnaprednijih koji su ključni za razvoj veštačke inteligencije i vojnih i civilnih tehnologija. Ključni proizvođač čipova na Tajvanu je kompanija TSMC (Taiwan Semiconductor Manufacturing Company) sa sedištem u naučnom parku Hsinču. U njemu se nalazi i čuveni Industrijsko tehnološki centar za istraživanja (ITRI) koji je osnovan 1973. godine i koji je bio inkubator za nastanak mnogih startapova uključujući i TSMC.

RAĐANJE NACIJE

Kao visokorazvijena ostrvska demokratija Tajvan je proteklih decenija doživeo i transformaciju identiteta. Pre samo trideset godina svega 17,9 odsto građana je sebe smatralo Tajvancima, 46,6 odsto Kinezima, a 25,5 odsto se smatralo i Tajvancima i Kinezima. U junu 2023. godine, identitetska slika izgleda radikalno drugačije jer čak 63 odsto građana sebe smatra Tajvancima, 31 odsto i Tajvancima i Kinezima a samo 2,6 odsto sebe smatra isključivo Kinezima. Osim toga, na Tajvanu postoje brojne kulturne specifičnosti. U etničkom smislu, najveći procenat stanovništva Tajvana (95 odsto) jesu Han Kinezi, 2,5 odsto pripada jednom od šesnaest domorodačkih naroda, dok je 2,5 odsto stanovništva imigrantskog porekla.

Što se jezika tiče, najveći procenat govori tajvanski mandarinski i tajvanski hokien. Za razliku od pojednostavljenog kineskog pisma, koje su komunističke vlasti uvele posle 1949. godine kako bi povećale pismenost u Kini, na Tajvanu se i dalje piše tradicionalnim pismom koje je u upotrebi preko dve hiljade godina.

Tajvanska kuhinja takođe ima svoje specifičnosti i predstavlja kombinaciju regionalnih kuhinja koje su donosili Han Kinezi iz raznih krajeva Kine sa primesama japanske i domorodačke kuhinje. Sa Tajvana dolazi i bubble tea, mlečni čaj sa kuglicama tapioke koji je poslednjih godina totalni hit kod mladih ljudi u celom svetu, a odskora i u Srbiji.

Iako su turistička putovanja između Kine i Tajvana omogućena 2008. godine, intenzivnija društvena interakcija sa kontinentalnim Kinezima paradoksalno je pojačala osećanje specifičnog identiteta kod Tajvanaca. Jedna od tih posebnosti je i sađao kultura, koja podrazumeva oslanjanje na nežnu, dečiju, slatku i femininu komunikaciju koja je ušla u sve pore društva uključujući i politiku. U svojoj knjizi o sađao generaciji, profesorka sa Univerziteta u Misuriju Šin Sidni Ju piše da “sađao kao glagol, radnja i koncept sumira duh, atmosferu i kulturu današnjeg tajvanskog društva” (Identity politics and Popular Culture in Taiwan: A Sajiao Generation, 2016).

Aktuelna vlast koju sprovodi takozvana “pan zelena koalicija” sa DPP-om na čelu ima drugačiji odnos prema prošlosti od opozicione pan plave koalicije sa KMT-om na čelu. Njihova politika sećanja podrazumeva oštriju kritiku perioda vladavine Čang Kaj Šeka, ali i manje kritičan odnos prema pet decenija dugom periodu pod japanskom kolonijalnom upravom (od 1895. do 1945). O političkoj zrelosti društva najbolje govori Memorijalni centar Čang Kaj Šek. Dok se u glavnom holu nalazi gigantska statua iz minulih vremena koja ovog generalisimusa predstavlja većim od života, stalna postavka muzeja otvoreno govori o represiji i zločinima za koje su on i njegov režim bili odgovorni.

Dve koalicije imaju i načelno drugačiji odnos prema budućnosti ostrva. Sa jedne strane pan plavi, među kojima je najjači KMT, dugoročno teže ujedinjenju sa Kinom, jednom kada se režim u toj državi bude promenio. Nekada je prepreka ujedinjenju bio komunizam, dok se danas u prvi plan stavlja autoritarna priroda režima u Pekingu. Sa druge strane, pan zeleni sa vladajućim DPP-om na čelu, teže ka punoj nezavisnosti. Predsednik Čen Šu Bjan je 2003. godine najavio raspisivanje referenduma o zahtevu za članstvo u UN pod nazivom Tajvan, ali je to naišlo na neodobravanje SAD. Administracija Džordža Buša mlađeg tada je skrenula pažnju Tajpeju da su SAD bile i ostale protivne unilateralnim potezima kako Pekinga tako i Tajvana da se promeni status quo. Bez obzira na ove dugoročne preferencije, u poslednje vreme kako građani tako i političke elite sve više konvergiraju ka pragmatskom centru, odnosno ka ideji da je održavanje postojećeg stanja trenutno najbolja opcija za Tajvan.

UKRAJINA I DALEKI ISTOK

Bez obzira na ovaj konsenzus, šezdeset pet godina nakon druge tajvanske krize, opasnost od invazije sa kopna raste iz dana u dan. Nakon što je predsedavajuća Predstavničkim domom Kongresa SAD Nensi Pelosi posetila Tajpej 2022, Kina je održala višednevne vojne vežbe oko ali i unutar teritorijalnih voda Tajvana. Tajpej, sa druge strane, pokušava da razvije oružane snage i savezništva koji će učiniti da Peking dva puta razmisli pre nego što pokuša invaziju. Glavni saveznik Tajpeja je svakako Vašington, koji ne podržava nezavisnost Tajvana, ali se oštro protivi i promeni postojećeg stanja silom.

Tokom 2024. godine održaće se veoma važni predsednički izbori na kojima je vladajući DPP favorit, što samo dodatno podgreva tenzije. Od 1. januara 2024. godine obavezni vojni rok se produžava sa četiri meseca na godinu dana, a vojni budžet će biti povećan na čak 3,5 odsto BDP-a i iznosiće 19 milijardi američkih dolara. U međuvremenu, strateški planeri sa obe strane moreuza pažljivo prate razvoj dešavanja u Ukrajini. Ukoliko bi Putinova invazija propala, to bi obeshrabrilo Sija da i on pređe Rubikon. Do tada, pogled Tajvanskog tigra na drugu stranu moreuza biće sve teskobniji.