Za "Vreme" iz Londona

Istorija ponekad ume da se našali: 1. maja će biti proslavljena ili ožaljena (zavisi od tačke gledišta, da parafraziramo Džefrija Vitkrofta, komenentatora "Gardijana") 300-godišnjica ujedinjenja Engleske i Škotske. Sledećeg dana je još jedna okrugla "obljetnica" – deset godina otkako je Toni Bler premijer. Sedma je godina kako je Škotska ponovo, posle 292 godine, dobila svoj parlament. Ovaj čin predaje centralne vlasti na lokalnu, takozvana devolucija, na Ostrvu se poredi sa padom Berlinskog zida. Ovom nizu značajnih istorijskih datuma početkom maja sada mnogi ovdašnji analitičari sa sigurnošću pripisuju i treći događaj: pobedu Škotske nacionalne partije (SNP) na izborima za parlament u Edinburgu.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da će laburisti prvi put za poslednjih pola veka sasvim izvesno izgubiti svoje najtvrđe uporište – Škotsku.

NAJVEĆI ZLOČIN: Pokazalo se da se sada, prvenstveno zbog rata u Iraku, ali i brojnih skandala Blerove vlade, u prvom redu sramne afere "titule za pare", visoka cena nepopularnosti plaća i na saveru Ujedinjenog Kraljevstva. Aleks Salmond, lider Škotske nacionalne partije, kaže da je Irak Blerov najveći zločin, a sa tim se slažu i sever i jug Ujedinjenog Kraljevstva. I kao što su se nacionalisti nadali, mnogi Škoti sve glasnije poručuju da traže veću autonomiju. Programsko opredeljenje SNP-a je nezavisnost.

Uspeh Škotske nacionalne partije je svakako rezultat i duge, a na kraju i mučne i nepopularne vladavine laburista.

Škotskim nacionalistima u prilog idu i zbivanja na međunarodnoj sceni. Evropska unija se veoma proširila u poslednjih deset godina. U društvu 27 država našle su se i neke male i novonastale zemlje. Svima ide sasvim dobro, nekima čak odlično. Škotska ima pet miliona stanovnika, polovina zemalja članica EU-a ima manje. Ankete otkrivaju i jedan paradoks: Englezi su čak više za nezavisnost Škotske od samih Škota. U jednom ispitivanju pulsa javnog mnjenja krajem prošle godine pokazalo se da čak 59 odsto građana Engleske smatra da bi bolje bilo da Škotska bude nezavisna.

Laburiste od ovih vesti podilaze žmarci, toliko su preplašeni katastrofičnim prognozama da su se prošle nedelje u Glazgovu zajedno pojavili Toni Bler i Gordon Braun, njegov verovatni naslednik na čelu partije, što se zaista retko dešava. Naime, premijer i njegov ministar finansija nisu u poslednje vreme u velikoj ljubavi.

Od Engleza ćete često čuti da Škoti zauzimaju pola ministarskih fotelja u Blerovom kabinetu. Sada se ponovo sabira i oduzima ko je ko u Blerovom kabinetu koji ima 23 člana: ako se izuzme premijer (koji je rođen i školovan u Škotskoj) i oduzmu dva lorda, ostaje 20 ministara od kojih su petorica poslanici iz Škotske. Kad se uzme u obzir da Škoti čine 12 odsto stanovništva Ujedinjenog Kraljevstva, a da u kabinetu imaju četvrtinu mesta, ovakva raspodela se mnogima sada čini apsurdna. Sada su škotski poslanici "vlasni" da odlučuju o stvarima koje se tiču Engleske, Velsa i Severne Irske, ali poslanici iz ovih delova Ujedinjenog Kraljevstva ne mogu da se mešaju u poslove Škotske.

Brojne TV polemike pokazuju da ima mišljenja da bi raskid sa Engleskom Škotsku oslobodio od "kulture zavisnosti"; umesto da za sve krive Englesku i vladu u Londonu, Škoti bi morali otvoreno da kažu zašto zaostaju i ne napreduju kako bi mogli. Naime, Škoti iz budžeta u proseku godišnje primaju po glavi stanovnika 1500 funti (oko 2250 evra) više od Engleza. Ako se Škotska odvoji, ništa od ovih para.

Analitičar Endrju Ronsli smatra da nije mudro potezati ovaj argument: Škote vređa da im se stalno poručuje da ih dotiraju Englezi, a Engleze ljuti što oni porezima koje plaćaju pomažu beneficije devolucije i škotskog ponosa kao što su besplatna obdaništa, besplatna nega starih, besplatan prevoz za penzionere, kao i centralno grejanje, ali i besplatno univerzitetsko školovanje. Sve ovo ostatku Engleske miriše na "socijalizam" o kome mogu samo da sanjaju, pa ugledni "Ekonomist" kaže da je ovo "zastrašujući blanko ček" i da je političarima u Edinburgu izgleda važnije da pobede u klasnom ratu nego da smanje uticaj države.

Škotski parlament nazvan Holirud po mišljenju nekih analitičara nikada neće biti ozbiljna zakonska institucija dok ne bude odgovoran za obezbeđenje para, to jest "razrezivanje" poreza, za sredstva koja štedro troši. Ali, većoj finansijskoj samostalnosti i većoj odgovornosti škotskog parlamenta protivi se vlada u Londonu koja želi da kontroliše i poreze i javnu potrošnju u čitavom Kraljevstvu.

NAJBOLJI PRIJATELJ: Lider Škotske nacionalne partije Aleks Salmond sada poručuje da želi da Engleska ostane "najbolji prijatelj Škotske" i da ne očekuje da će doći do apsolutnog razlaza. Salmond ističe da će funta ostati zajedinčka valuta, kao i da je Škotska nacionalna partija za ostanak monarhije. Istoričari ukazuju da bi ovakav razvoj događaja bio zapravo povratak u prošlost: u XVII veku, 100 godina pre proglašenja Ujedinjenog Kraljevstva, postojalo je "jedinstvo krune", ali su dve zemlje bile odvojene u svojoj unutrašnjoj vladavini.

Poklič "Nafta pripada Škotskoj!" jeste stara nacionalistička parola koja je poslednjih godina, sa skokom cena nafte na svetskom tržištu, samo dobila na snazi. Salmond voli da Škotima ukazuje na primer Norveške koja je napunila fondove svojim "petroldolarima". On čak prognozira da bi za sledećih deset godina Škotska mogla da stavi u nacionalnu "štednu kasicu" 90 milijardi funti (oko 135 milijardi evra). Neki analitičari misle da su glavne rezerve škotske nafte potrošene, ali to onda daje za pravo nacionalistima da kažu – hajde da uzmemo ono što je ostalo.

Samo nekoliko nedelja do izbora laburisti ne mogu da sakriju da su vrlo, vrlo nervozni. To je pokazao i duo Bler–Braun u Glazgovu: Škotskoj su predskazivali apokalipsu ako nacionalisti pobede, od ekonomske kataklizme do terorističkih napada i raspada porodica.

Škoti se nisu dali uplašiti ovim sumornim predskazanjima, kao ni pričama da će im na granici biti potrebni pasoši: i nezavisna Škotska ostaje članica EU-a.

Priče o ekonomskoj propasti dočekane su sa podsmehom: Škotska banka, Royal Bank of Scotland, jedna je od deset najuglednijih na svetu. Primera ekonomskog uspeha i privrednog rasta ima još, ali teško istorijsko nasleđe rudarstva i teške industrije nije lako rešiti.

Strategija SNP-a je mudra: pre nego što postavi veliko istorijsko pitanje, ova partija je odlučila da se pred svojim biračima potvrdi kao vlast, da pokaže da je istrajan borac za pravdu i "škotsku stvar". Ali, nacionalna osećanja su osetljiva i često iracionalna: Škoti smatraju da su oni istorijske žrtve Britanaca. U njihovom kolektivnom sećanju najjdublji ožiljak je ostavilo veliko otimanje zemlje u planinskom delu Škotske pre 200 godina, kada su gazde ostavile bez zemlje hiljade seljaka. Deo Škota je danas teško ubediti čak i da navijaju za Englesku kad igra u Svetskom kupu, pa je u tom kontekstu i jedan od lidera SNP-a, Endrju Vilson, svojim zemljacima poručio: "Ni za jedan od problema Škotske nisu krivi ni Englezi ni Engleska. Za sve smo sami krivi."

U knjižarama je mnogo knjiga o veličini i važnosti Škotske: Kako je Edinburg promenio svet, Škotsko prosvetiteljstvo: kako su Škoti otkrili savremeni svet, Kako su Škoti osvojili London, Kako su Škoti stvorili Ameriku… Ove tvrdnje nisu bez osnova i na ovom talasu sada Škotska nacionalna partija dobija birače.

NAJTEŽA BITKA: Blerovog naslednika Džordža Brauna očekuje najteža politička bitka u karijeri. Možda neće biti poslednji premijer Ujedinjenog Kraljevstva, ali bi bila paprena istorijska šala učiteljice života da ovom sposobnom Škotu bude dodeljena baš ta uloga.

Nekada je poklič škotskih nacionalista bio Free in 93 (Sloboda – 93), a sada je poruka It’s time (Vreme je). U predizbornoj kampanji nema žestoke nacionalističke retorike o potčinjenosti i neravnopravnosti. Umesto ove stare mantre Škotska nacionalna partija se postavlja kao prirodna opozicija jednoj lošoj i nepopularnoj vladi, a Škotska je na političkom radaru uvek stajala levo. Laburisti za svoju poslednju izbornu pobedu treba da zahvale Škotima. Torijevci u ovom delu Ujedinjenog Kraljevstva uopšte nemaju šansu.

Škotska nacionalna partija je racionalna i njeni lideri više ne govore o referendumu o nezavisnosti čim se dograbe vlasti u Edinburgu. Salmond poručuje da će do referenduma doći tek pri kraju njihovog četvorogodišnjeg mandata, 2010. godine. Ovaj oprezni pristup mnogi ovdašnji analitičari ocenjuju kao vrlo vešto vođenu politiku.

Veliki broj ovdašnjih političara (uključujući i Tonija Blera), analitičara i Engleza otvoreno poručuje da ako Škotska želi da izađe iz Ujedinjenog Kraljevstva, ima pravo da to učini. Na račun Škotske idu razne uvrede, pa čak i ona da su "Albanija Zapadne Evrope", uspavani, zaostali, u prošlost zagledani. Članak u "Ekonomistu" ima naziv "Lament za Škotsku" baš zbog takvog stanja duha. Ali, što kaže Rarid Nikol, škotski novinar: "Mi smo dugo u braku i na sve ovo možemo samo da se smejemo."

Po njemu, samostalna Škotska bila bi sterilna država, koja ne ide hrabro napred, već se povlači. Razlazom bi zapravo izgubilo Ujedinjeno Kraljevstvo: i to mnogo više od pet miliona saveznika; upalo bi u konzervativizam i izgubilo na ugledu u Evropi i svetu. "Lako je razdvojiti se, teško je napraviti dobru federaciju, koja se takmiči i lansira nove ideje", kaže Nikol.

Ankete pokazuju da ovo uverenje dele mnogi Škoti: danas bi za nezavisnost glasala jedva jedna trećina.

Kada je 1999. Škotska dobila svoj parlament, mnogima su se učinili kao proročanski stihovi poznatog škotskog pesnika Roberta Bernsa: "Oh, poljubimo se strasno i raziđimo!" Saga o devoluciji i braku Engleske i Škotske, koji nije sklopljen iz ljubavi, mogla bi da se završi ciničnom parafrazom:

"Poljubimo se strasno i nastavimo da gunđamo."