Drugog dana meseca septembra nad Mediteranom se podigao veliki oblak sa okom u sredini. Helenska nacionalna meteorološka služba ga je nazvala Oluja Danijel. Meteorolozi ga nazivaju mediken, kombinujući reči Mediteran i hariken. Takva pojava nije retka – pogodila je, na primer, Maltu 2014. Ovog puta mediken je bio uporediv s atlantskim uraganom prve kategorije.

Sa Jonskog mora najpre je krenula na istok. U Tesaliji, poljoprivrednom području u centralnoj Grčkoj, poplavljeno je 750 kvadratnih kilometara pod usevima, izazvan je haos među turistima na Volosu i u drugim letovalištima. Meteorološke stanice su izmerile 400 do 600 mm padavina za 24 sata. Na mernoj stanici u selu Zagora od 5. do 6. septembra zabeležen je nivo padavina čak 750 mm za 24 sata, koliko tamo napada kiše za 18 meseci. Nakon Grčke, oluja je izazvala poplave i u Turskoj i Bugarskoj, sve tamo do Burgasa.

Onda je taj mediteranski hariken, putanjom koja liči na grčko slovo omega, skrenuo ka jugo-zapadu i do 9. septembra došao do Libije, blizu čijih obala je temperatura mora dostizala 27 stepeni, i izručio obilnu kišu na Bengazi, Suzu Al-Mardž. U nedelju 10. septembra, s neba se sručilo više od 414 mm padavina na kvadratni metar za 24 sata u Al-Bajdi – što je za to područje novi rekord.

Kiše su se izlile na područje planinskog venca Džebel Akdar (Zelena planina) gde godišnje padne do 600 milimetara padavina, a gde je septembar, inače, obično suv, sa samo 1,5 milimetara padavina mesečno po kvadratnom metru.

Kroz venac Džebel Akdar se probija Vadi Derna – nekadašnjim bujicama duboko usečena, 75 kilometara duga jaruga, na arapskom zvana vadi – koja je u većem delu godine “suva reka”, a za vreme jakih kiša, koje obično dolaze brzo i traju kratko, odvodi vodu sa površine 575 kvadratnih kilometara.

HIDROTEHNIKA U LIBIJI

Pošto stvrdnuto tlo male dubine iznad čvrste osnove ne može da apsorbuje kišu, tada besne bujice nose sve pred sobom, pre nego što se Vadi Derna, spuštajući se kroz usek s platoa visine 200-600 metara i često plaveći grad Dernu, ulije u more. Pamti se poplava iz 1941. godine koja je nanela velike gubitke nemačkoj vojsci. Poplava iz 1959. je odnela mnogo žrtava i nanela veliku štetu u tom gradu od 90.000 stanovnika, u ravnici uz more okruženoj brdima. Nakon te poplave, studije sprovedene 1960-ih preporučivale su da se izgrade brane kako bi se zaštitio grad i sačuvale ogromne količine vode. Na osnovu toga, između 1973. i 1977, tadašnja jugoslovenska (današnja srpska) građevinska kompanija Hidrotehnika-Hidroenergetika je izgradila dve velike brane na Vadi Dreni.

Oko 13 kilometara uzvodno od grada Derne, brana Al-Bilad, visoka 75 metara, dugačka 300, široka 104 metara, zapremine nasipa 735.000 kubnih metara, imala je, sudeći po sajtu Hidrotehnike, kapacitet 18,5 miliona kubnih metara vode. Donja brana, Abu Mansur, jedan kilometar južno od srca grada, bila je visoka 45 metara, dugačka 130, široka 56 metara, sa akumulacijom od 1,5 miliona kubnih metara vode.

Pošto se u toj zone betonske brane ne bi mogle dobro vezati s rastresitim tlom obala, izgrađene su takozvane zemljane nasipne brane – sa jezgrom od zbijene gline, nasip od zemlje i šljunka i “oklop” od kamena.

Tokom velike poplave 1986. pokazalo se da su brane odigrale svoju ulogu u upravljaju vodom. Nije bilo ozbiljne štete u gradu Derna, kako konstatuje specijalizovani naučni magazin Američke geofizičke unije Eos.

Polja, voćnjaci, a u samom gradu Derna i stambeni blokovi uz vodotok bez zaštitnih nasipa, svedoče da su brane Al-Bilad i Abu Mansur tokom proteklih pedeset godina stvorile osećaj sigurnosti među ljudima u tom gradu – koji je zahvaljujući vodi iz njih ličio na neko lečilište sa šedrvanima – a potisnule neophodni oprez i sećanja na hiljadugodišnje vode, koja nalažu da u plavnom pojasu ne treba ništa da se gradi.

Prema međunarodnom pravu, brane se, inače, smatraju “instalacijama koje sadrže opasne sile”. Na primer, Američka agencija za upravljanje vanrednim situacijama je kao potencijalno veoma opasne klasifikovala čak 15.000 od ukupno 94.000 brana u Sjedinjenim Državama.

A zemljane brane propadaju iz raznih razloga (videti tekst u okviru: Zašto pucaju brane). Voda može se prelije preko brane erodirajući je dok se preliva, što je možda bio slučaj na branama na Vadi Derni, čiji su nasipi obloženi kamenom podložnije eroziji pri prelivanju od nasipa sa betonskim oblogama. Voda koja curi kroz pukotinu u nasipu, ako se ne uoči i ne otkloni, ispiraće i oslabiće branu i uništiće je najpre postepeno, a zatim iznenada kroz eroziju.

NEJASNA UPOZORENJA

“Da je meteorološka služba normalno radila, oni bi izdali upozorenja, pa bi uprava za vanredne situacije bila u stanju da izvrši evakuaciju ljudi i izbegli bismo većinu ljudskih žrtava”, rekao je šef Svetske meteorološke organizacije Ujedinjenih nacija Peteri Talas.

Svetska meteorološka organizacija izvestila je da je oluja Danijel na putu prema Libiji razvila karakteristike mediteransKog uragana. Arapski regionalni meteorološki centar najavio je da se na severoistočnoj obali Libije očekuju vetrovi brzine od 120 km/h do 180 km/h, uz 50-250 milimetara padavina. Nacionalni meteorološki centar je 72 sata pre dolaska oluje izdao rana upozorenja državnim organima.

“Pais” piše da su lokalni zvaničnici, verovatno na osnovu toga, strahujući od talasa sa mora, u subotu 9. septembra naredili stanovnicima da evakuišu priobalna područja u Derni.

Neki izveštaji govore i o protivrečnim uputstvima – vojne vlasti su uvele policijski čas i nalagale da ljudi ostanu u kućama, a policija je u noći između subote i nedelje iz megafona pozivala ljude da se pomere na viša područja grada.

Valjda zbog nade da će brane na Vadi Derni i ovog puta izdržati vodeni talas kao što su izdržale 1986, nije bilo upozorenja da se brane mogu srušiti. Naprotiv, samo nekoliko sati pre nego se bujica sjurila na grad, zvaničnici su uveravali stanovnike da su brane u dobrom stanju, pod kontrolom i da nema bojazni od njihovog urušavanja

Upozorenje o poplavi emitovano je u subotu u 11.59, a ažurirano minut kasnije kako bi se dodalo da je kiša u kratkom vremenskom periodu podigla nivo vode u rezervoaru brane za skoro 20 santimetara, “što je užasan broj”.

DIVLJE VODE

Dva sata kasnije, u 2.59, ministarstvo u istočnoj Libiji je izdalo upozorenje da je brana iznad grada na ivici da se uruši i upozorilo stanovnike da beže. “Nadamo se da će stanovnici doline izaći na bezbednija mesta u očekivanju bilo kakve vanredne situacije… Neka Bog čuva sve.”

Većina stanovnika nije čuli ili nije razumela upozorenja i spavala je u svojim domovima.

Počelo je sa praskom u 3 sata ujutru u ponedeljak 11. septembra.

Bujica 30 miliona kubnih metara vode, kamenja sa čitavih nasipa obeju brana, drveća, krša i gline sjurila se s brda rušeći sve na putu do mora. (Za orijentaciju, jedan kubni metar vode je jedna tona, bujica puna mulja je teža, samim tim i razornija.)

Zgrade, kuće i infrastruktura su “zbrisani” kada je, prema Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, sedam metara visoka mutna bujica rušila čitave kvartove, u širokom pojasu pored obala Vadi Derne u sredini grada i razlila mulj po bočnim ulicama uz more.

Betonske zgrade rušile su se kao kule od karata, uz zvuke kao u vreme bombardovanja. Čitave sobe sa porodicama unutra bujica je odnela u otvoreno more. Neki ljudi su pokušali da se spasu penjući se na krovove kuća – i bili odneti zajedno s kućama.

Četvrtina grada je zbrisana s lica zemlje, srušeno je oko 900 kuća, svaki treći stanovnik je ostao bez krova nad glavom. Bujica je srušila i četiri mosta, čije je delove nosila i po pola kilometra, i presekla puteve. Pokidane su električne instalacije. Sve mobilne i fiksne internet komunikacije su prekinute.

U posledicama poplava u Libiji stradalo je više od 11.300 ljudi, oko 20 hiljada osoba se vodi kao nestalo, prenosi “Al Hadat”, pozivajući se na libijski Crveni polumesec. Među stradalima je i nepoznat broj migranata koji preko Libije dolaze do obale Mediterana da bi se prebacili u Evropu.

Broj žrtava će se povećati nakon poplave jer postoji visok rizik od epidemija u nehigijenskim uslovima, procenio je za RIA Novosti Sergej Muhametov, viši predavač na Katedri za okeanologiju Geografskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta “Lomonosov”. Zabeleženo je 150 slučaja dijareje kod osoba koje su pile zagađenu vodu. Nekoliko dana nakon poplave osećao se zadah raspadanja ljudskih tela u ruševinama i u kršu prekrivenom tri metra dubokim muljem. Libijski Crveni polumesec upozorio je na opasnost od, u mulju sakrivenih, neeksplodiranih mina i drugih opasnih sredstava koje je bujica nosila sa područja na kojima su vođeni sukobi.

ČUVARI BRANA SA ODLOŽENIM DEJSTVOM

U Derni poplavu nazivaju nezapamćenom. Jedan od dokaza je i to što je odnela i nekoliko metara tla ispod svetinje Ashaba božijeg poslanika koja je opstajala uprkos svim poplavama kroz istoriju, još od islamskog osvajanja, pa sve do poplave u zoru 11. septembra.

Liz Stivens, profesorka klimatskih rizika i otpornosti na Univerzitetu Reding u Ujedinjenom Kraljevstvu, rekla je za CNN da je veoma jasno kako ishod, da nije došlo do probijanja brane, ne bi bio tako tragičan, te da postoje ozbiljna pitanja koja treba postaviti, s naglaskom na to da li je, pri projektovanju brane, adekvatno uzet u obzir rizik od veoma ekstremnih padavina.

U istraživačkom radu koji je prošle godine, u časopisu libijskog Univerziteta Seba, objavio Abdelvanis Ašur, doktor civilnog inženjerstva sa Univerziteta “Omar al-Muhtar” iz grada Al Bajda, upoređivane su količine padavina u istorijskim poplavama u tom području 1941, 1956, 1959, 1968, 1986. i 2011. Abdelvanis Ašur je upozorio da u tom području postoji značajan rizik od poplava i takođe je predlagao da se hitno radi na popravkama brana, da se izgradi još jedna brana i da se radi na povećanju vegetacionog pokrivača u tom području kako bi se smanjio fenomen dezertifikacije.

Pitanje je da li ta upozorenja neko mogao da čuje, ali ne samo zato što se u Sahari ljudi više plaše vetra i peščanih oluja nego vode. Te brane nisu održavane od 2002. godine, rekao je za Al Džaziru zamenik gradonačelnika Ahmed Madrud.

Agencija Frans pres izveštava da su odgovorni za upravljanje branama u Libiji prijavili pukotine na njima još 1998. Dve godine kasnije, libijske vlasti su angažovale italijansku inženjersku firmu da proceni štetu i ona je potvrdila da postoje pukotine, te preporučila izgradnju treće brane radi zaštite grada.

“Pais” piše da je s turskom kompanijom Arsel konstrakšen ugovoreno 2007. da ona održava dve postojeće brane i da izgradi još jednu branu između njih, ali ona je napustila Libiju 2011. kada su počele borbe zbog svrgavanja Muamera Gadafija i nije se vratila. Njena oprema je u ratnom haosu ukradena, a gradilište je zapušteno.

U izveštaju Državne revizorske agencije iz 2021. navodi se da je 2012. i 2013. izdvojeno više od dva miliona dolara za održavanje brana, a libijski državni tužilac će ispitati zašto je novac isplaćen bez završenih radova, izveštava Al Arabija.

Godine 2020. turskoj kompaniji je, po ugovoru, dato 53,5 miliona libijskih dinara (oko 11 miliona dolara) za popravku obe brane, ali posao ni ovog puta nije obavljen…

Godišnji Indeks percepcije korupcije Transparensi internešenela rangira Libiju na 171. mesto od 180 ispitanih zemalja, izveštava Afrika njuz.

U birokratskom i ratnom lavirintu ostaje nejasno ko je uopšte mogao biti odgovoran za brane na Vadi Derni, te “instalacije s odloženim dejstvom, koje sadrže opasne sile”.

DVE LIBIJE

Neki hroničari podsećaju da je još pri kraju Gadafijeve vladavine infrastruktura na istoku Libije zapostavljena pošto da se Gadafi nije slagao sa lokalnim vođama, a i da je protiv njega upravo iz te zone krenula pobuna. Drugi podsećaju da u tom kraju ne misle ništa bolje ni o Amerikancima koji su podržavali promenu režima 2011, te da je u noći 11. septembra 2012. spaljeno američko diplomatsko sedište u Bengaziju, pa je život izgubio američki ambasador u Libiji Kristofer Stivens i još troje američkih državljana.

U Derni je Islamska država imala uporište još od 2008. kada su počeli da se vraćaju dobrovoljci iz Iraka i Avganistana. “Komersant” piše da je Derna 2014–2016. bila pod kontrolom Islamske države, a zatim i grupa povezanih sa Al Kaidom. Mnoge naoružane grupe takođe su imale vlast.

“Njujork tajms” konstatuje da je decenija političkog haosa otežala i održavanje infrastrukture pošto Libiju kontrolišu rivalske vlade, zapadna administracija sa sedištem u Tripoliju, a od 2018. istočna Libija je pod kontrolom Libijske nacionalne armije, koju predvodi general Kalifa Haftar i, kako piše “Gardijan”, njegovi sinovi.

Rojters je protekle nedelje javio da je Brigada 444 sa sedištem u Tripoliju stigla u istočnu Libiju da pomogne u naporima spasavanja i oporavka. Brigadu 444 je dočekala jedna od brigada Halifa Haftera, koji je napao Tripoli u aprilu 2019. pokušavajući da preuzme kontrolu nad Libijom. Dve suparničke brigade zajedno treba da pomognu u akcijama spasavanja i sanacije štete, piše “Libija herald”, list na engleskom baziran u Tripoliju.

Kakav će odnos tih dveju formacija biti posle dženaza u Derni? Od toga možda zavisi i budućnost unesrećene zemlje Libije.