Žene kao nosioci vlasti u muslimanskom svetu nisu česta pojava. Benazir Buto bila je prva žena premijer vlade u nekoj islamskoj zemlji, a ako je iko bio predodređen za tako nešto, to je bila ona.

U porodici Buto politika je generacijama bila sudbina. Deda joj je bio član kolonijalne vlade iz redova bogate starosedelačke aristokratije. Njen otac Zulfikar Ali Buto osnovao je 1967. Narodnu partiju Pakistana (NPP). Ta partija je 1971. pobedila na opštim izborima, a Zulfikar Ali Buto postao je predsednik. Premijer postaje 1973, ali 1977. vojni vrh pod vođstvom generala Zije ul Haka organizuje puč. Buto je uhapšen, optužen za ubistvo političkog rivala i obešen 1979.

U to vreme je Benazir Buto imala 26 godina (rođena je 21. jula 1953). Upravo se vratila u Pakistan posle školovanja na Oksfordu i Harvardu, gde je diplomirala psihologiju, političke nauke i ekonomiju, i stupila na scenu sa čijih se vrhunaca u Pakistanu retko odlazi na normalan način.

Benazir je preuzela očevo mesto na čelu NPP-a. General Zija gine 1988. godine u avionskoj nesreći, a na sledećim izborima Narodna partija osvaja najviše glasova i Benazir Buto postaje premijer. Posle 20 meseci, predsednik Han uz podršku vojske raspušta kabinet. Buto tokom tri godine predvodi opoziciju, a Narodna partija 1993. ponovo pobeđuje na izborima. Formirana je koaliciona vlada sa njom na čelu, ali je vlada ponovo raspuštena posle tri godine. Oba puta vlada je oborena zbog korupcionaških skandala.

Optužbe za korupciju su stalni pratilac Benazir Buto i ljudi iz njenog okruženja. Njen muž Asif Ali Zardari, čiji je nadimak bio deset odsto, takođe je optuživan za korupciju i u zatvoru je proveo nekoliko godina. U zemlji gde je korupcija endemska pojava, takve optužbe su uobičajen način političke borbe, i gospođa Buto ih je obilato koristila protiv svojih protivnika dok je bila u opoziciji. Od činjenica o enormnom bogatstvu porodice Buto branila se pričajući da to bogatstvo potiče još od njenih predaka, tvrdeći da su sve optužbe, u stvari, pokušaj političkog obračuna.

Benazir je, za razliku od svog oca, dobila mogućnost izbora – da se nađe na sudu i završi u zatvoru zbog korupcije, pranja novca i zloupotrebe položaja, ili da ide u egzil. Zemlju je napustila 1999. godine.

Osam godina u izgnanstvu Buto nije provela mirujući. Uporno je kritikovala vlast Perveza Mušarafa, sadašnjeg predsednika, i čekala svoju priliku. Dočekala ju je kada je Mušarafova pozicija počela da se ljulja zbog brojnih unutrašnjih problema. Iako je tvrdio da neće dozvoliti povratak ni Benazir Buto ni Navaza Šarifa, bivšeg premijera koji je takođe u egzilu, Mušaraf je morao da popusti i napravi kompromis, pre svega pod pritiskom Amerikanaca, svojih najmoćnijih saveznika. Iako su, posle sastanka ovog leta u Abu Dabiju, i Mušaraf i Buto negirali da je došlo do bilo kakvog dogovora, rezultati su očigledni. Mušaraf je na izborima dobio i treći predsednički mandat, i pored insistiranja opozicije da na tako nešto neće pristati sve dok general ne skine vojničku uniformu, a Benazir Buto se vratila u zemlju 18. oktobra ove godine. Želi da predvodi svoju partiju na budućim parlamentarnim izborima, i izjavljuje da očekuje novi mandat predsednika vlade. Navaz Šarif tu priliku nije dobio, deportovan je iz Pakistana čim je u zemlju ušao. Optužbe za korupciju protiv Benazir Buto i njenog muža su povučene.

Benazir Buto je uzburkala duhove i mnogo pre svog povratka, podrškom američkom ratu protiv terorizma i izjavom da će sarađivati sa SAD na hvatanju Osame bin Ladena. Buto je i ranije kritikovala zapadne zemlje, prvenstveno Ameriku, što podržava diktatore kao što je Mušaraf iz "strateških interesa", iako ta podrška za posledicu ima talibane, pa i Al kaidu. U svojim oštrim verbalnim razračunavanjima sa talibanima i Al kaidom, Buto je zaboravila da pomene da su se talibani uzdizali u Avganistanu i u vreme dok je ona bila premijer, uz obilatu pomoć tadašnje vlade Pakistana, i da su se tada u Pakistanu organizovale verske škole za avganistanske izbeglice, koje su kasnije postale rasadnici ekstremista.

I pre povratka u Pakistan Benazir Buto bila je upozoravana da bi mogla biti meta samoubilačkih napada. Odbacila je ta upozorenja govoreći da islam zabranjuje tako nešto, kao i napade na žene. A onda je, u samoubilačkom napadu na vozilo kojim se kretala po rodnom Karačiju, najkrvavijem u istoriji Pakistana, više od 130 ljudi ubijeno, a 450 ranjeno.

U prvom reagovanju, ona je optužila bivše funkcionere vojnog režima generala Zije ul Haka da su isplanirali ovaj napad. Njen muž je okrivio Mušarafovu tajnu policiju, moćni ISI koji ima svoje prste u svemu što se dešava u ovoj zemlji, ali i u mnogim susednim. Vlada je optužbe prebacila na talibane i radikalne islamiste.

Ne bi trebalo da čudi što su optužbe otišle na mnoge strane. Pravi organizatori atentata verovatno nikada neće biti pronađeni, ali niko od pomenutih, i pored izraza zaprepašćenja i žaljenja, sigurno ne bi zažalio da je i Benazir Buto bila žrtva. Njen povratak ne odgovara nikome, osim njenim pristalicama.

Benazir Buto je izjavila da će nastaviti borbu uprkos napadu. "Napad je izveden na sve ono što ja predstavljam. Reč je o napadu na demokratiju, jedinstvo i integritet Pakistana", rekla je bivša premijerka.

Protivnici prebacuju Benazir Buto da su glad za novcem i moći i želja za osvetom motivi koji je teraju da se ponovo upusti u borbu za vlast, vlast koja joj je već odnela oca, a nju koštala mnogo godina provedenih u egzilu. Ona tvrdi da je vodi samo želja da pomogne svom narodu. Šta god da je istina, ne može joj se poreći lična hrabrost u toj borbi, koja se uglavnom smatra ekskluzivnim muškim poslom, ne samo u Pakistanu.