Za "Vreme" iz Bona

Monolog Sebastijana Edatija remete samo blicevi fotoaparata. Poslanik socijaldemokrata priča smireno i odlučno – vrlo dobro zna da će njegovim rečima za sat vremena počinjati dnevnici. Jer, ovde je reč o najvećoj nemačkoj priči još od pada Zida: Tročlano neonacističko jezgro je u sedam godina počinilo deset ubistava širom države, osam žrtava bilo je turskog porekla, jedna grčkog, a poslednja je bila nemačka policajka. Iako su mete uvek bili "auslenderi", uglavnom prodavci donera, i iako su sva ubistva izvršena istim pištoljem (češki CZ 82), policija, bezbednosne službe i tužilaštva nisu primetili vezu. I eto ih prošle godine, svih tih šefova pokrajinskih i saveznih službi bezbednosti, kako se znoje baš pred Sebastijanom Edatijem, dok pokušavaju da opravdaju svoju nesposobnost. Edati, prema dobroj demokratskoj praksi, kao član opozicije predsedava anketnom odboru Bundestaga i sada javnosti predstavlja završni izveštaj od 1357 strana. Koristi svaki trenutak da udari packu, ne štedi ni bivše ministre iz svoje stranke. "Sramotna, besprizorna katastrofa", tako opisuje reakciju pravne države na seriju ubistava. Govori o tinjajućem sveprisutnom rasizmu, koji je osetio i na svojoj – nešto tamnijoj – koži.

U tom trenutku građani vide socijaldemokratu koji obećava, koji je od 1998. ubedljivo osvajao direktne poslaničke mandate u svojoj izbornoj jedinici u Donjoj Saksoniji. Analitičari mu proriču ministarsko mesto kada se SPD ponovo domogne vlasti, a tek su mu 44 godine. Takav Sebastijan Edati partiji dođe kao zlatna koka: sve je više birača stranog porekla, pa u modu ulaze političari ne baš nemačkog izgleda i imena. Imao je Edati, doduše, još stranskije prezime, ali je rešio da ga skrati. Otac, Indijac koji je studirao teologiju u Rimu pa se zaljubio u Nemicu i prešao u evangelističku crkvu, prezivao se Edatiparambil. Majku su, dok se mali Sebastijan igrao u pesku, drugi roditelji pitali gde je usvojila to slatko dete. Jedan gazda nije hteo da mu izda stan jer, kaže, Indijci u sva jela trpaju kari, ući će miris u zidove… I zato je Edati, baveći se neonacističkim ubistvima, mogao sebi da dozvoli da bude tako britkog jezika, kao advokat koji u holivudskom filmu trijumfuje u završnoj reči. Tada niko ne sanja da postoji još jedna priča koju valja ispričati, priča u kojoj bi Edati mogao da bude na onoj strani optuženičke klupe.

REŽISER MARKUS: Druga priča počinje čitav okean dalje, u Torontu. Brajan Vej je naumio da se obogati plesom na ivici zakona. Od 2005. godine preko internet strane Azov films prodaje "tinejdž" i "nudističke" filmove u kojima se pojavljuju golišavi dečaci. Prema zakonima većine zemalja, stvar je legalna – dečja golotinja ne smatra se pornografijom ukoliko nema prevashodno seksualne konotacije (vidi okvir). Većina filmova snima se u Ukrajini, nadomak Azovskog mora, pa otuda i naziv čitave firme. Jedna od "režiserskih" zvezda pedofilskog sveta postaje Markus R. (umetničko ime Peter P.), koji je u rodnoj Nemačkoj odležao dve godine zbog zlostavljanja dece. Posle robije seli se u Rumuniju, gde po pasivnim krajevima nudi dečacima besplatne kurseve karatea. "Bio je kul, kao prijatelj", ispričaće kasnije jedan od dečaka. "Često je poručivao picu i vodio nas na kuglanje." A onda je nagovarao dečake da se skidaju, nudio im oko četiri evra da se prošetaju pred kamerom u gaćama, dvostruko više ako skinu i gaće. Markus R. za tri godine šalje Brajanu Veju stotinak filmova i zarađuje oko 150.000 dolara. Posebno se traži podžanr Boy fights, gde golišavi dečaci simuliraju karate borbe. Vej za takve snimke ne štedi pare, uostalom, on je već milioner.

Apetiti rastu i prodavcima i mušterijama. Sve više filmova i fotografija ima jasne seksualne konotacije, dečaci se masiraju, poziraju eksplicitno, tu i tamo u kadar upadne penis u erekciji. Čak i Boywiki (pandan Vikipediji, namenjen pederastima – to čudo stvarno postoji na internetu) preporučuje kupcima filmova da unište ove posebno eksplicitne snimke, za svaki slučaj. Filmadžija Markus R. u Rumuniji biva osuđen na tri godine zatvora, u Kanadi i SAD pljušte pritužbe na adresu Azov filmsa. U velikoj akciji pod nazivom "Ašov" (Spade) 2010. uhapšen je Brajan Vej i još 350 ljudi širom sveta. Spaseno je 386 dece, bivših i potencijalnih žrtava. Zaplenjeno je 45 terabajta materijala, sudovi svaki četvrti film ove produkcije ocenjuju kao dečju pornografiju. Tek posle tri godine istrage (novembar 2013) kanadska policija predstavlja rezultate javnosti. Razume se, nemačka savezna kriminalistička policija obaveštena je mnogo ranije. Predat joj je spisak sa 800 mušterija iz Nemačke. Na spisku su učitelji, advokati, lekari i jedan dugogodišnji poslanik, perjanica SPD-a, Sebastijan Edati.

GLUVI TELEFONI: Trenutak u kojem nemačka policija shvata kakvu ribu ima u mreži je nezgodan – socijaldemokrate upravo pregovaraju o novoj vladi sa konzervativcima (CDU Angele Merkel i bavarska CSU). Kada šef Kriminalističke policije Jerg Cirke – i on član socijaldemokrata mada njegov mandat nije politički – dobija ime Sebastijana Edatija, verovatno mu nije svejedno. Obaveštava resornog ministra Hans-Petera Fridriha (CSU). Ministar policije veruje da slučaj viđenog socijaldemokrate pedofila može da ugrozi koalicione razgovore pa službenu policijsku tajnu odaje građaninu Zigmaru Gabrijelu, predsedniku SPD-a. Fridrih traži od Gabrijela, nagađa štampa, da tiho skloni Edatija iz svih kombinacija za novu vladu. Ali ni Gabrijelu đavo ne da mira, nastaje igra gluvih telefona u kojoj će još jedan viđeni socijaldemokrata Tomas Operman pozvati Jerga Cirkea da se "raspita" da li zaista postoji istraga protiv Edatija. Zbunjeni Cirke nije očekivao da se službena tajna rastrubi u roku od nekoliko dana, ali nekako se snalazi i kaže da ne može da daje informacije o policijskom poslu. To se sve dešava sredinom oktobra prošle godine.

Brak iz računa – u Nemačkoj poznat kao Velika koalicija – uspešno je zaključen, Edatija nema na bitnijim pozicijama. Tek tada se pokreće pokrajinsko tužilaštvo

u Donjoj Saksoniji, samo kako bi demonstriralo svu ironiju birokratije. Naime, Tužilaštvo 6. februara šalje pismo (pravo, papirno) predsedniku Bundestaga kako bi ovaj pokrenuo glasanje kojim se Edatiju ukida poslanički imunitet. Pismo iz Hanovera do Berlina putuje skandaloznih šest dana i na odredište stiže otvoreno. Ko ga je i gde otvarao, ne zna se. Međutim, zna se da je Edati preduhitrio svoje kolege poslanike: već 7. februara se odrekao mandata iz "zdravstvenih razloga" i tako izbegao blamažu da mu se imunitet ukida na javnoj sednici parlamenta. Policija tri dana kasnije naglavačke okreće kancelariju i kuću ovog političara samo da bi našla dva računara sa uništenim hard-diskovima. Edati još prijavljuje da mu je službeni laptop ukraden na ranijem putovanju u Amsterdam. Istražni organi ostaju praznih ruku. Da bi zabašurilo svoju tromost, Tužilaštvo iz Hanovera organizuje neuobičajenu konferenciju za medije, objavljuje da je Edati devet puta poručivao iz Kanade, otvarao posebne elektronske adrese i bankovne račune kako bi platio robu. Ukupno je poštom i putem interneta dobio 31 film ili set fotografija koji se "graniče sa dečjom pornografijom". Drugim rečima – Edati je pred zakonom čist.

Da li je neko došapnuo ovom pedofilu "na granici zakona" da ga čeka pretres stana? Možda neki partijski drug? Doduše, spisak mušterija Azov filmsa nije tretiran kao top secret, uvid su imala i pokrajinska odeljenja Kriminalističke policije, kao i nadležne policijske stanice. Uz to, Edati je još 2011, prateći boy-forume na internetu, mogao da pročita upozorenja mušterija Azov filmsa da je pametnije uništiti pogledane filmove i fotografije, pogotovu ako su eksplicitno pornografski. Razume se, nekoliko dana kasnije će partijsko rukovodstvo isključiti Edatija iz SPD-a, jer to što radi nije baš uzorno, "nespojivo je sa poslaničkim mandatom i ne ide uz Socijaldemokratsku pariju Nemačke" (reči Zigmara Gabrijela). Sebastijan Edati je trenutno negde u Danskoj gde krcka prve dane svoje prevremene političke penzije. Tvrdi da je sve što je pazario zakonito. "Sporno je, sa stanovišta pravne države, da građanin mora da pravda svoje legalne postupke", piše Edati u SMS-u redakciji nedeljnika "Cajt". "Postoji pravo na zaštitu privatne sfere, bar sam tako mislio. Izgleda da sam se varao", dodaje. Sumnja da ga je neko namerno uništio. Poslanik Zelenih Hans-Kristijan Štrobele u intervjuu berlinskom Morgenpostu podseća da nakon istrage o neonacističkim ubistvima "Edati nije baš omiljen kod nemačkih službi".

BES BAVARACA: Prva politička glava koja je pala u aferi bila je ona Hans-Petera Fridriha, ministra koji nije mogao da ćuti. On je u novoj vladi dobio resor poljoprivrede i najpre odbio da se povuče kada je afera preplavila medije. Sve je radio kako valja, kaže. Nije odao službenu tajnu nego samo rekao da postoji "inkriminišući materijal" protiv poslanika Edatija. A onda je Fridrihu telefonirala kancelarka i on je naprasno uvideo da je ipak bolje da podnese ostavku (kao što su u prošlom kabinetu Angele Merkel to shvatila četiri njena ministra i pride još dva predsednika Nemačke). Bivši sudija Vrhovnog suda Volfgang Nešković veruje da će otpočeta istraga pokazati da je ministar zaista odao službenu tajnu i ugrozio javni interes. "Fridrih je trebalo da ode kancelarki. Ona bi svakako bila u stanju da kaže socijaldemokratama da je ta i ta osoba neprihvatljiva za funkciju u novoj vladi iz razloga o kojima ne može da priča", rekao je Nešković za "Zidojče cajtung". Politički magazin "Ciceron" primećuje da se sama Angela Merkel ponovo poziva na neobaveštenost – o svemu je navodno saznala tek iz medija. "Nekako se to Merkelovoj uvek dešava kada je situacija škakljiva. (…) Gospođa Merkel, kancelarka skoro nevidljiva i nečujna, nikad nije obaveštena ni o čemu. Zanimljivo."

U partijskoj centrali CSU u Minhenu su besni na koalicione partnere iz SPD-a. Iz ugla Bavaraca, stvar je jednostavna – vaš čovek voli da gleda gole dečake, a naš ministar zbog toga mora da ode. Fridrih je od svog partijskog šefa Horsta Zehofera odmah dobio utešnu funkciju zamenika šefa poslaničke grupe. "Sigurno je da se Zehofer neće smiriti dok u ovoj aferi ne padne i neka bitna socijaldemokratska glava", piše "Vestdojče cajtung". Meta je pomenuti Tomas Operman, šef poslaničkog kluba SPD-a. Njemu konzervativci tiho (a opozicija glasno) prebacuju da ono raspitivanje kod šefa Kriminalističke policije o procesu protiv Edatija zapravo može da se tumači i kao podsticanje na otkrivanje službene tajne. Kancelarka pokušava da na domaćoj sceni odigra ulogu krizne menadžerke koja joj tako dobro pristaje u Evropi. Okupila je šefove druge dve vladajuće partije Zehofera i Gabrijela, nešto su pričali, razišli se bez izjava. Reč "poverenje" (Vertrauen) u istoriji nemačkog novinarstva nije toliko puta napisana kao ovih dana. Reč je o poverenju u koaliciji, poverenju kojeg više nema. Komentatori skloni hiperbolama već pišu o "državnoj krizi". Oni hladnije glave znaju da krize u brakovima iz računa mogu da nastanu samo zbog para.

Pre će biti da će paralelno sa tužilaštvima biti upošljen i neki novi anketni odbor. Onda će kroz godinu dana neki drugi samouvereni parlamentarac predstaviti izveštaj opširan poput "Tihog Dona". Njegov monolog remetiće samo blicevi fotoaparata. Javnost će videti kako anketni odbor deli packe levo i desno, i svojima i tuđima; čuće kako je reakcija pravne države u slučaju Edatija bila sramotna, besprizorna katastrofa.