Abdikacija Benedikta XVI
foto: reuters
Poslednje papino iskušenje
Na veliko iznenađenje i prijatelja i kritičara, Benedikt XVI će ipak ući u istoriju, i to činom zaboravljenim u Vatikanu, toliko neobičnim da ni poznati teolozi u prvi mah nisu bili složni koliko je takvih slučajeva bilo u preko 2000 godina dugoj istoriji Katoličke crkve: dao je neopozivu ostavku na funkciju božijeg izaslanika na zemlji koja stupa na snagu 28. februara
Činilo se da papa Benedikt XVI za sobom neće ostaviti traga. Čovek reči, a ne dela, za osam godina na prestolu Svetog Petra ostao je konzervativni teolog, po čemu je i ranije bio poznat. Nije postao poglavar Rimokatoličke crkve, kakav joj je bio potreban u vremenima pedofilskih afera, dok su iz Vatikana curile informacije u spoljni svet, kada su blokirani računi Vatikanske banke zbog sumnje da se u njoj pere novac, kada je pastva masovno napuštala Katoličku crkvu, neprilagođenu modernom svetu. Afera Vatileaks, prilikom koje je obelodanjeno mnoštvo intriga rimske kurije, ukazuje na očigledne slabosti u rukovođenju crkvom, na čijem čelu je bio Benedikt XVI.
Na veliko iznenađenje i prijatelja i kritičara, Benedikt XVI će ipak ući u istoriju, i to činom zaboravljenim u Vatikanu, toliko neobičnim da ni poznati teolozi u prvi mah nisu bili složni koliko je takvih slučajeva bilo u preko 2000 godina dugoj istoriji Katoličke crkve: dao je neopozivu ostavku na funkciju božijeg izaslanika na zemlji.
Crkveni istoričari nabrajaju petoricu od 265 papa, koji su, uglavnom pod nekom prisilom, na ovaj ili onaj način odustali od tog položaja (videti okvir). Svi su oni živeli u periodu između jedanaestog i petnaestog veka. Poslednji pre Benedikta XVI koji je to nesumnjivo dobrovoljno učinio bio je Celestin V i to 1294. godine, nakon samo pet meseci na čelu crkve, jer je smatrao da nije dorastao službi pontifex maximus. Umro je dve godine nakon toga i kasnije bio proglašen za sveca.
Za Rimokatoličku crkvu dobro je što će Benedikt XVI svakako biti upamćen kao papa koji je dobrovoljno odstupio sa svog položaja, a ne kao papa koji je razgnevio i muslimane i Jevreje i protestante i kancelarku rodne mu Nemačke Angelu Merkel.
VI NEHUMANI, ZAVEDENI I ZASLEPLJENI: U septembru 2006. u svom "Regensburškom predavanju" papa Benedikt XVI citirao je vizantijskog cara Manuela II Paleologa (1350–1452). Prorok Muhamed doneo je samo "loše i nehumano", kao što je na primer "propisao da veru koju propoveda treba širiti mačem", izgovorio je papa i izazvao buru protesta u muslimanskom svetu. U julu 2007. Vatikan je potvrdio izjavu Dominus Iesus, koju je papa sročio ranije još kao prefekt verske kongregacije. U njoj se ističe vodeća uloga katoličke crkve, a protestantima se ne priznaju "crkve u pravom smislu te reči". Naravno da su luterani oštro protestovali. U februaru 2008. papa je izazvao oštro negodovanje Jevreja, kada je uprkos protivljenju mnogih biskupa odlučio da u liturgijskom obredu na Veliki petak, i inače večito spornom, promeni molitvu za Jevreje: "Gospodine Bože naš, prosvetli njihova srca da Isusa Hrista priznaju Spasiteljem svih ljudi." Kritičari smatraju da je Benedikt XVI time barem indirektno pozvao na misiju preobraženja Jevreja. Uskršnju molitvu koja je vekovima opterećivala dve vere, a u kojoj je reč o "nevernim" i "zaslepljenim" Jevrejima, van snage je stavio papa Jovan XXIII (1881–1963).
Kao što je "Vreme" ranije pisalo ("Prozivanje pape", br. 945, 12. februar 2009) godinu dana kasnije Benedikt XVI, sa svetovnim imenom Jozef Racinger, iznervirao je i konzervativnu kancelarku Angelu Merkel i prenerazio mnoge nemačke katolike kada je ukinuo dve decenije staru ekskomunikaciju četiri biskupa, člana ultrakonzervativnog katoličkog Bratstva Sveti Pije na čelu sa Britancem Ričardom Vilijamsonom, poznatim po antisemitskim nastupima i negiranju Holokausta.
Nije njena praksa da komentariše unutrašnja crkvena pitanja, rekla je tada Merkelova, ali kada je reč o suštinskim pitanjima, ne može da ćuti. A suštinsko je pitanje kada Vatikan odaje utisak da je dozvoljeno negirati Holokaust, kao što je suštinsko pitanje ophođenje prema Jevrejima. Angela Merkel je zahtevala od Vatikana i pape da nedvosmisleno kažu da negiranja Holokausta ne može biti i da odnos prema Jevrejima mora biti pozitivan, kako kontroverzna rehabilitacija četiri brata po Piju ne bi bila pogrešno protumačena.
Na prozivanje nemačke kancelarke Vatikan je šturo i nemušto odgovarao. Te pontifeks nije znao da Vilijamson negira Holokaust, te da se podrazumeva da papa ne negira Holokaust, šta tu ima da se naglašava, te da je došlo do greške u menadžmentu kurije, te da komunikacija u Vatikanu nije dovoljno dobra, te da četvorica biskupa jesu rehabilitovana i primljena ponovo u okrilje katoličke crkve, ali da nemaju pravo da praktikuju crkvene obrede… Jedino nije bilo pravog odgovora zašto je Benedikt XVI uopšte rehabilitovao pre dvadeset godina ekskomuniciranu ultrakonzervativnu braću po Piju. Bio je to čin "tihog milosrđa", izjavio je papa.
Kada je Benedikt, kako bi malo popravio stvar, pozvao Vilijamsona da se nedvosmisleno distancira od negiranja Holokausta, ovaj ga je glatko odbio. U intervjuu nemačkom časopisu "Špigl" Vilijamson je odgovorio da prvo mora da proveri istorijske dokaze o ubistvu miliona Jevreja. "A ako pronađem dokaze, onda ću da se ispravim. Ali za to će mi biti potrebno vremena", napisao je 68-godišnji Vilijamson, koji živi u Argentini. A za jednu švedsku televiziju izjavio je da istorijski fakti ne ukazuju na postojanje gasnih komora i da nacisti nisu ubili šest miliona, već dvesta do trista hiljada Jevreja, ali ne u gasnim komorama. I Bratstvo Svetog Pija se oglasilo rekavši kako u njihovim redovima nema mesta za nekog ko negira Holokaust, što je bio samo još jedan šamar za papu, koji tek što je Vilijamsona pomilovao.
IRITANTNI PROFESOR RACINGER: Svi ovi "gafovi" ili "greške u menadžmentu", kako su ih neki mediji nazivali, produbili su jaz između Vatikana i ostatka sveta, ali i frakcija unutar Rimokatoličke crkve. "Uz dužno poštovanje prema dobrovoljnoj ostavci pape", piše "Špigl", "on je za osam godina više polarizovao nego ujedinio nemačku crkvu." Šta god Benedikt činio, uvek je provejavao konzervativni profesor teologije Racinger.
Benedikt nije bio graditelj mostova, pontifex maximus. Pošto je izabran za papu, upravo u njegovoj Nemačkoj se crkva nije ujedinila, već se razjedinila na dve frakcije. Na jednoj strani pobornici preko potrebnog reformskog kursa, na drugoj strani "fundamentalisti, pobornici tradicije, samoproklamovani čuvari vere, koji bi hteli da vrate vreme u doba Drugog vatikanskog koncila", piše "Špigl".
U Nemačkoj neki su čak spominjali šizmu, podelu crkve, koja se nazirala i u Biskupskoj konferenciji. Benedikt XVI dao je krila retrogradnom delu Katoličke crkve, što je dovelo do nepoverenja vernika. Ni u SAD niti u Irskoj ili Nemačkoj, Benediktu XVI i njegovim biskupima nije pošlo za rukom da povrate poljuljano poverenje. Čovek kao Jozef Racinger, govorili su čak i njegovi prijatelji i nekadašnji saputnici, nije u stanju da vodi pastvu od jedne milijarde ljudi. Mnogi Nemci su priželjkivali kraj ere Racingera, zaključuje "Špigl". Njegova ostavka je šansa da se crkva trgne i izvuče iz duboke krize.
NOVA ŠANSA ILI SVE PO STAROM: Liberalni bečki "Standard" piše da sada postoji nada da će novi poglavar katolika otvoriti crkvu, omogućiti ravnopravnost muškaraca i žena i ulazak realnosti u zidine Vatikana, da je ostavka Benedikta XVI nova šansa za Katoličku crkvu: da se sveštenici, koji su do sada važili kao "neposlušni", ne udaljavaju još više od "njihove" crkve; da obespokojeni i preneraženi katolici ipak ne istupe iz Katoličke crkve; da se rasvetle svi skandali i da Vatikan povodom njih zauzme stav.
Iz same crkve, međutim, dolaze glasovi divljenja prema papinoj odluci. Tako, recimo, američki biskup Robert Menč kaže da ga je Benediktov postupak podsetio na reči Svetog Pavla o tome da sve što čovek radi treba da radi punim srcem i za boga. Interesantno je da reči hvale u ovom trenutku za papu Benedikta XVI, i to ne samo kurtoazne, stižu i iz Svetskog jevrejskog kongresa. Predsednik ove asocijacije Ronald S. Lauder tvrdi da je upravo ovaj papa podigao jevrejsko-katoličke odnose na nivo na kome nikad nisu bili ističući da nijedan papa pre njega nije bio u toliko sinagoga i da je Benedikt XVI na svim svojim putovanjima insistirao i na susretima s pripadnicima jevrejske zajednice.
Čini se ipak da između (najverovatnije) 118 kardinala koji će se u martu okupiti da bi se dvotrećinskom većinom u Sikstinskoj kapeli izabrao novi papa, neće biti rasprava o veri i hrišćanskom učenju, jer skoro svi važe za ultrakonzervativne. Što znači da su protiv službovanja žena u crkvi, protiv istopolnih brakova, protiv kontracepcijskih pilula i kondoma, a kamoli abortusa, pa makar i posle silovanja.
KANDIDATI: Smatra se da se obično posle jednog "starog" pape bira "mlađi". Italijani bi voleli da ponovo imaju svog papu posle skoro punih trideset pet godina. U kardinalskom kolegijumu zastupljeno je 28 Italijana. Jedan od njihovih favorita je sedamdesetjednogodišnji milanski nadbiskup Anđelo Skola, koga bije glas da je "otvoren za promene", ali i nadbiskup Đenove Anjelo Banjasko (70), koji je militantan protivnik jednopolnih brakova i svih mogućih promena. Kao kompromisni italijanski kandidati važe šezdesetpetogodišnji nadbiskup Firence Đuzepe Betori, crkveni diplomata Paolo Romero iz Palerma i "referent" za kulturu Vatikana Đanfranko Ravazi, obojica stara oko sedamdeset godina.
Pominje se i da bi konačno na red mogao da dođe neko iz američke katoličke crkve. Njujorški kardinal Timoti Dolan (70), koji je i predsedavajući biskupske konferencije SAD, otvoreno je protiv politike predsednika Baraka Obame i nije nesklon tome da se desnoradikalnom Bratstvu Svetog Pija izađe u susret. U drugom planu u SAD je Danijel Dinardo, nadbiskup Hjustona u Teksasu.
Za razliku od ranijih izbora pape, nema nekog izrazitog kandidata iz Južne Amerike, pišu poznavaoci prilika u Vatikanu, osim možda argentinskog nadbiskupa Horhea Marija Bergolja, za čijeg službovanja je, međutim, naprosto eksplodirao broj vernika koji su pristupili evangelističkoj crkvi.
Dosta se govori i o mogućnosti da na čelo Katoličke crkve dođe prvi papa – crnac. U tom smislu se kao "favorit" ističe afrički kardinal Piter Turkson, rodom iz Gane. On trenutno u Vatikanu vodi crkveno Odeljenje za pravdu i mir. Neki značajni mediji, poput britanskog "Gardijana", drže da je upravo Turkson najizgledniji Racingerov naslednik.
Celestinovo proročanstvo
Neočekivana odluka pape Benedikta XVI da se povuče sa prestola bitno se razlikuje od završetka pontifikata njegovog neposrednog prethodnika, Jovana Pavla II. Jovan Pavle II – Poljak rođen kao Karol Vojtila – dugo je bolovao, na neki način javno umirao i na kraju preminuo u 85. godini života. Toliko Benedikt XVI – Nemac Jozef Racinger – ima sada.
U istoriji Rimokatoličke crkve samo se jedno povlačenje sa papskog prestola donekle može uporediti sa aktuelnom odlukom Racingera, a to je slučaj Celestina V, koji je za papu izabran jula 1294. u 83. godini života, ali se povukao već posle pet meseci. Kao razlog naveo je bolest i neumešnost u rukovođenju crkvom. Celestin – rođeno ime Pjetro del Morone – bio je monah pustinjak, osnivač monaškog reda celestinaca kao podgrupe benediktinaca. Na preuzimanje časti i službe dojahao je, po ugledu na Isusa Hrista, na magarcu. Već i pre svog izbora važio je za sveca zbog svog načina života, a izbor je pao na njega pošto su italijanske aristokratske porodice, iz čijih redova su tada birani poglavari crkve, do te mere bile posvađane da je presto Svetog Petra dve godine bio prazan.
Navodna ostavka jednog od prvih papa, Klementa I, spada u sferu legendi. Povlačenja ostalih papa, koja su nam poznata, usledila su pod prinudom političke situacije ili intriga kolegijuma kardinala. Ponekad su istovremeno i dvojica, trojica crkvenih veledostojnika sebe proglašavali papom.
Ideja da napuštanje papskog prestola može da bude i rezultat sopstvene volje, a ne smrti, po strogom verovanju odluke Svetoga Duha, diskutovana je i u novije vreme. Papa Pije XII – svetovnim imenom Euđenio Pačeli, kontroverzna ličnost sredine prošloga veka – pripremio je ostavku za slučaj da ga otmu nacisti.
Jovan Pavle I (Albino Lučijani) najkraće je bio papa – samo 33 dana. Izabran je 26. avgusta, umro 28. septembra 1978. godine u 65. godini života. I na dan svoje smrti normalno je radio, zbog toga se širila – i danas je prisutna – pretpostavka da je otrovan, o čemu su i knjige napisane, filmovi snimani (Kum III), ali nije dokazano.
Prvo povlačenje sa dužnosti jednog pape u modernim vremenima postavlja niz pitanja. O ostavci se ne može govoriti, jer papa nema kome da dâ ostavku, osim samome Bogu. Kolegijumu kardinala ne može. On jednostavno može da se povuče i objavi da je presto slobodan.
Nije jasno kako će se Jozef Racinger uopšte zvati posle povlačenje, ime pape po svoj prilici zadržati ne može. Verovatno će opet biti kardinal Racinger, formalno državljanin Vatikana.
Formalno tek treba i da se formuliše od čega će živeti. Papa nema platu, nego raspolaže svom imovinom Vatikana i Crkve po svojoj volji, prema tome on ne može da prima penziju, jer se ne zna na osnovu čega bi se odredila. U slučaju Racingera to možda i nije problem, jer on kao pisac brojnih knjiga, koje će sad svakako imati još veće tiraže, može da računa na autorske honorare svakako veće nego što su potrebe jednog starog gospodina, ali za budućnost i to će morati da se reguliše nekim propisom.
U izboru svog naslednika Benedikt XVI ne može da učestvuje, jer papu biraju samo kardinali stari do 80 godina, a on ima već 85. Međutim, on svakako može da "lobira" za određenu ličnost.
Konklava – sednica kardinala za izbor pape – treba da se sastane između 15. i 20. dana od trenutka odlaska poglavara s prestola – u ovom slučaju između 15. i 20. marta. Ako taj skup bude želeo da se novi papa izabere do Uskrsa, koji ove godine pada veoma rano, već 31. marta, moraće da požuri. Tajne predizborne borbe i intrige oko izbora svakako su već uveliko započele.
Žrtva borbe za vlast u kuriji
U Rimu se uveliko spekuliše da se papa nije povukao samo zbog staračke onemoćalosti, već i zbog konflikata unutar kurije željne moći. Italijanski mediji se pozivaju na insajdere iz Vatikana, koji tvrde da je situacija posle afere Vatileaks za papu postala neizdrživa. U Rimu se o borbi za vlast u Vatikanu otvoreno govori.
Rimska "Republika" u utorak piše da je moguće da je papa bacio peškir da bi zaustavio interni rat unutar kurije, između državnog sekretara Vatikana Tarcizija Bertonea i onih koji hoće da ga smene. Papa je pre više meseci odbio zahtev da se sedamdesetosmogodišnji Bertone penzioniše i tako stao na njegovu stranu. Bertonea već duže vreme dovode u vezu sa zataškavanjem pedofilskih skandala u katoličkoj crkvi i ophođenjem sa ultrakonzervativnim Bratstvom Svetog Pija. Njega je kurija navodno oduvek posmatrala kao strano telo, jer nije ponikao iz vatikanske diplomatije i navodno nije bio upoznat sa administrativnim sistemom kurije. Reformistička struja katoličke crkve u približavanju Benedikta XVI ovom bratstvu vidi najveću grešku njegovog službovanja.
Benediktu, "čoveku knjiga", zameralo se da nije dorastao vladanju. Novinar Marko Politi, koji već četiri decenije izveštava iz Vatikana i slovi za "kralja" "vatikanista", novinara akreditovanih pri Svetoj stolici, ubeđen je da iza Benediktovog sluge Paola Gabrielija, koji je zbog teške krađe osuđen na 18 meseci robije, stoji grupa vatikanskih "disidenata", čija je namera bila da borba za vlast kurije izađe u javnost. Po njemu, to je sve bilo previše za Benedikta. On kaže da su se ranije sukobi odvijali unutar zidina Vatikana. To što izlaze u javnost za Benedikta je bio znak "sve veće sekularizacije i da je borba za vlast dosegla do sada nezamislive dimenzije".
Beli dim na vidiku
U dve hiljade godina istorije papstva, sistem izbora novog pape sličan ovom kakav poznajemo danas postoji od 1274. godine. Sama reč konklava dolazi od latinskog cum clave što znači "pod ključem". Nakon što uđu u Sikstinsku kapelu, kardinali u njoj ostaju zaključani dok ne izaberu novog papu. Kao porotnici iz američkih televizijskih sudskih drama, kardinali jedu i spavaju u ograničenom zatvorenom prostoru, bez ikakvog kontakta sa vanjskim svetom, izuzev u slučaju medicinske urgencije. To znači da im nisu dostupne novine, kao ni radio i televizija, a u poslednjoj i predstojećoj konklavi zabrana se odnosi i na internet. Katolička crkva trenutno ima 203 kardinala iz 69 zemalja sveta, ali treba znati da u konklavu ulaze samo kardinali mlađi od 80 godina. Takvih je trenutno stotinu i osamnaest. Samom konklavom, odnosno izbornim procesom upravlja kamerlengo, kardinal koji, dakle, igra ulogu uporedivu donekle sa predsednikom izborne komisije. Glasanje se odvija u Sikstinskoj kapeli, dva puta ujutro i dva puta po podne. Listići se spaljuju. Papa se bira dvotrećinskom većinom, odnosno u ovom slučaju moraće da dobije osamdeset glasova. Da je novi papa izabran, gradu i svetu se poručuje – dimnim signalom. Crni dim označava da papa još nije, a beli da jeste izabran. Beli dim prati i zvonjava s bazilike Svetog Petra. Izabrani kardinal svojim kolegama tada saopštava koje je ime izabrao, a vernicima širom sveta upućuje se poruka Habemus Papam. Baš tako se zove i film Nanija Moretija iz 2011. godine koji je, gle čuda, ne zbog ove ostavke, nego u sklopu ciklusa Festove premijere prikazan na RTS-u 13. septembra. Nije to dovoljno za teorije zavere, kakvih u ovakvim kontekstima uvek ima, ali jest zanimljiva koincidencija.
Grom iz vedra neba
Za "Vreme" iz Rima
Zaprepašćenje koje je izrazio portparol Vatikana, otac Lombardi, na konferenciji za medije organizovanoj na brzinu, odražava osećanja običnih ljudi i vernika u Rimu. U blizini Trga Svetog Petra oni su sa nevericom komentarisali vest: "Jeste li čuli? Papa se povlači!" Na nekoliko sati vesti iz Vatikana bacile su u senku čak i vesti iz sveta fudbala i izbore u Italiji.
Jer, poslednjih 600 godina se nije dogodilo da papa podnese ostavku, čak su i vlasti u Vatikanu zatečene. Otac Lombardi je to jasno rekao: "Ova odluka nas je iznenadila. Informisaćemo vas čim budemo imali više detalja o tome šta nam je dalje činiti. Očigledno je da je ova situacija drugačija od drugih sa kojima smo se suočavali u prošlosti, tako da treba da se dogovorimo oko daljih postupaka i verovatno ažuriramo pravila."
Za katoličke vernike ovo je šok, ne samo što je Benedikt XVI izabran pre samo nepunih osam godina već i zbog toga što nije sasvim jasno zbog čega je Racinger odlučio da se povuče. Tokom poslednjih godina života Jovana Pavla II, kada je bilo očigledno da mu se zdravstveno stanje pogoršava, kružile su glasine da bi papa mogao da abdicira. Glasine koje je Vatikan uvek odbacivao kao neosnovane. Ovaj potez Jozefa Racingera potpuno je neočekivan, upravo zato što je bio konzervativan po svim pitanjima vođstva Katoličke crkve. Istina je da je s vremena na vreme, još od 2010, govorio i pisao o ostavci pape, ali je takođe i naglašavao da papa nikad ne bi dao ostavku kada crkva prolazi kroz teške trenutke.
Prva reakcija rimokatolika u Rimu bila je da uprkos kiši i hladnoći dođu na Trg Svetog Petra da se mole. U trenutku kada se vest pročula, nekoliko stotina ljudi i turista već je bilo tamo, kao i bilo kog drugog, običnog dana u Rimu. Stajali su, pitajući se da li bi nešto trebalo da se desi u srcu katoličanstva, da se oda priznanje onome što je očigledno istorijski događaj. Ništa se naročito nije dogodilo: papino osoblje se tek spremalo da se suoči sa posledicama onoga što je papa izgovorio nekoliko minuta ranije.
Usluge berbernice koja se nalazi nedaleko od glavnog ulaza u Vatikan često koriste kardinali. Jedna od redovnih mušterija te berbernice kaže da nikad nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja takve Racingerove odluke. Dobro je poznato da se njegovo zdravstveno stanje pogoršava, iako papa nije bolovao ni od jedne određene bolesti, bar ne od bolesti koja bi mogla da ometa njegov posao vođe Katoličke crkve. "Može se reći da ovakva odluka baš priliči jednom Nemcu", našalio se. "Papa Italijan nikad ne bi uradio ovako nešto."
U privatnom razgovoru, novinar koji radi za vatikanske medije nedavno mi je otkrio drugačiju perspektivu: Jozef Racinger je očigledno razočaran i nezadovoljan svojom svitom, naročito zbog nedavnih finansijskih skandala koji su poljuljali rimsku crkvu i Svetu stolicu. Postoji, kako se priča, jak konzervativni lobi koji svoje ljude postavlja na neke ključne pozicije kako bi bili spremni da utiču na konklavu, odnosno na veće kardinala koje se sastaje iza zatvorenih vrata radi izbora pape.
Prema tome, njegova ostavka bi se mogla tumačiti na dva načina: ili je papa, vrlo svestan onoga što se dešava oko njega, odlučio da nadigra taj lobi ovim preventivnim potezom, ili je morao da popusti pred dobro pripremljenim pritiscima. Naši izvori bliski Vatikanu za sada neće da se opredele ni za jedno od ta dva tumačenja.
Kada papa umre, posao u radnjama i hotelima u blizini Vatikana cveta. Da li će isto biti i nakon ostavke? Zapravo, možda bude još i bolje: datum zasedanja konklave se već zna, 1. mart, pretpostavlja se da će do kraja meseca novi papa sedeti u svom prestolu kada katolici širom sveta budu slavili Uskrs.
Obližnji hoteli već primaju rezervacije, a neki već podižu cene. Uobičajen priliv turista i hodočasnika za Uskrs biće povećan novim i većim prisustvom onih – među njima su i stotine novinara – koji će svaki dan dolaziti na Trg Svetog Petra gledajući da li iz dimnjaka izlazi beli dim koji znači da je uspešno izabran novi papa.
Prevela Aleksandra Đerić
