Za "Vreme" iz Bona

Ako jednom lingvisti s nemačkog govornog područja budu pravili glosar izbegličke krize kojoj trenutno svedočimo, nema sumnje da će pojam Obergrenze biti upisan masnim slovima. Od reči ober (gore, gornje) i grenze (granica), ova često rabljena složenica podrazumeva maksimalan broj tražilaca azila koji je jedna država spremna da primi tokom jedne kalendarske godine. Već jezički upitan (jer kod ove tematike nema nikakve donje granice), pojam i ideja koja se iza njega krije u jasnoj su suprotnosti sa Ženevskom konvencijom. Prema tom dokumentu, nema niti ikako može biti gornje granice kada su u pitanju ljudi u nevolji – svako ko je progonjen ili strahuje od progona ima pravo da zatraži azil u bilo kojoj zemlji potpisnici.

AUSTRIJA NA POTEZU: Poslednji meseci izbegličke debate u Nemačkoj prošli su u znaku zahteva bavarske Hrišćansko-socijalne unije da se uvede gornja granica od 200.000 tražilaca azila u godini, što bi bilo pet puta manje od prošlogodišnjih milion i kusur izbeglica i migranata, koliko je došlo do Nemačke. Dok su iz Minhena tražili, a kancelarka Angela Merkel odbijala zahteve, susedna Austrija je prošle sedmice prva povukla potez: vladajuća koalicija se posle mnogo preganjanja dogovorila da gornju granicu ove godine postavi na 37.500 tražilaca azila, a da u naredne četiri godine ukupno bude pušteno 127.500, što je brojka koja predstavlja 1,5 odsto austrijskog stanovništva. Nije do kraja rastumačeno zašto je baš ta brojka, prema mišljenju bečke vlade, prihvatljiva.

Doduše, nije rastumačeno ni mnogo važnije pitanje: šta će se desiti kada se u Austriji pojavi 37.501. izbeglica po redu i kaže: "Dobar dan, ja bih azil." Uprkos uzburkanom Egejskom moru i balkanskom mrazu, izbeglički talas ne gubi na intenzitetu, pa bi Austrijanci mogli da dostignu svoju gornju granicu već tokom februara ili marta. Da je po Narodnoj partiji, manjem partneru u vladajućoj koaliciji, taj prvi prekobrojni tražilac azila ne bi bio pušten. "On bi naišao na graničnu ogradu ili na našu policiju koja ovde ima da se stara o redu i miru i ostao bi u Sloveniji", kaže šef poslaničkog kluba te stranke Rajnhold Lopatka. Veći partner u vladi, socijaldemokrate, ima sasvim drugo tumačenje: za njih je gornja granica samo fakultativna i orijentaciona brojka – njoj treba težiti, ali nema ni govora o tome da će neki tražilac azila biti odbijen.

Pribraniji komentatori novina upućuju na to da je povlačenje gornje granice možda zgodno kao placebo, ali da nema praktičan značaj. Jer, niko valjda ne misli da će se neki nesrećnik zaglavljen kod Đevđelije ili Šida okrenuti nalevo krug i vratiti u Siriju ili Irak samo zato što su političari u Beču rekli da je šlus. Liberalni listovi upozoravaju i da bi zaustavljanje izbeglica u krajnjoj konsekvenci značilo bodljikave žice, policijske pse, stražarske kule i – dozvolu za pucanje u meso. A dotle u Evropi još nije došlo.

Po jednoj školi mišljenja, Austrijanci ovako vrše pritisak na zemlje Balkanske rute. Ukoliko se pojavi samo teoretska mogućnost da Austrija zatvori granicu i da izbeglice ostanu na prostoru bivše Jugoslavije, računa se na domino-efekat prema kome će se granice zatvarati sve do one između Makedonije i Grčke, pa onda neka Atina vidi šta će sa svojim komadom mora. Druga škola mišljenja kaže da bi potez Beča čak mogao da izazove kontraefekat – pojačani juriš izbeglica na tvrđavu Evropu jer deluje kao da bi kapija tvrđave uskoro mogla da se zatvori.

EVROPSKO REŠENJE?: Debata je ušla u petu brzinu. Kancelarka Angela Merkel kritikovala je odluku Austrije. Ponovila je da je i njen cilj "osetno i održivo" smanjenje broja izbeglica koje stižu u Evropu, ali da se to može postići samo zajedničkim "evropskim rešenjem". Što nas dovodi do drugog pojma iz onog fiktivnog germanskog glosara izbegličke krize: manje-više svi, s Angelom Merkel na čelu kolone, saglasni su da bi evropsko rešenje (europäische Lösung) bilo jedina prava stvar i da egoistični nacionalni potezi u najmanju ruku predstavljaju guranje problema pod tepih.

No to što Merkelova stalno priziva evropsko rešenje koga nema ni na vidiku, u javnosti se u međuvremenu tumači kao neka vrsta skeča, očajnička taktika kancelarke koja ne želi da prihvati rastakanje evropskog zajedništva baš tokom njenog vakta. Jer iščašeno zvuči priča o evropskim rešenjima u trenutku kada većina zemalja EU ne želi da ima išta s izbegličkom krizom, a nekoliko takozvanih "istočnih članica" otvoreno odbacuje i pomisao da bi mogle da prime muslimanske izbeglice. O raspodeli izbeglica po evropskim zemljama prema ključu koji bi uvažio broj stanovnika i privrednu snagu svake zemlje – nema ni govora. Pre nekoliko meseci je na jedvite jade napravljen sporazum da se podeli 160.000 izbeglica iz Grčke i Italije – do sada je raspoređeno njih tristotinak.

Takođe, Turskoj nije uplaćen ni cent od obećane tri milijarde evra kojima bi Ankara trebalo da finansira nove izbegličke kampove na svojoj teritoriji. Do sada nije primećeno da Turska efikasnije kontroliše svoje obale s kojih krijumčari šalju trošne brodiće krcate izbeglicama ka grčkim ostrvima. Da autokrata Redžep Erdogan drži ključeve krize u svojim rukama očigledno smatra i Angela Merkel. Krajem prošle sedmice ona je u Berlinu sa čitavom svitom održala prve nemačko-turske vladine konsultacije, a konferencija za novinare sa kolegom Ahmetom Davutogluom prošla je u stilu "ja tebi vojvodo, ti meni serdare". Tek je reda radi Merkelova u polurečenici pomenula činjenicu da Turska upravo vodi krvavi građanski rat protiv sopstvenog kurdskog stanovništva i da to baš i nije lepo.

Stalno se pominje i potreba da se bolje kontrolišu "spoljne granice", što je postala politički korektna šifra za Egejsko more. Niko ne kaže kako to Grci mogu da štite more ili da nateraju izbeglice da se vrate u Tursku. Ali zato nemački ministar unutrašnjih dela Tomas de Mezijer "ne može da isključi" mogućnost da Grčka bude najurena iz Šengena, baš kao što pre godinu dana ministar blagajne Volfgang Šojble "nije mogao da isključi" mogućnost da Grčka bude najurena iz evrozone. Nemcima tercira austrijska ministarka Johana Mikl-Lajtner, koja je u ponedeljak na sastanku ministara unutrašnjih poslova EU rekla da je "mit" to da Grčka ne može da štiti morsku granicu s Turskom jer Atina raspolaže jednom od najvećih flota u Evropi. Zamenik grčkog ministra Janis Muzalas je zapanjeno podsetio da po Ženevskoj konvenciji, međunarodnom, evropskom i grčkom pravu jedino što može da se uradi na pučini jeste da se – pomogne. Pitao je da li to u pojedinim zemljama EU žele da se još više izbeglica udavi u Egejskom moru.

ODSTUPNICA: Pošto, dakle, od evropskog rešenja nema ništa, možda će Angela Merkel razmotriti prostor za odstupnicu koji joj se ukazao, prostor da promeni svoju politiku otvorenih vrata, a da ipak sačuva kancelarski obraz. Naime, javila se potpredsednica njene Hrišćansko-demokratske unije Julija Klekner s idejom da Nemačka uvede "fleksibilne dnevne kontingente" izbeglica koje može da primi, te da se postupci provere sprovode već na granici gde bi onda bili odbijani oni koji se smatraju ekonomskim migrantima. Klekner, za koju se inače govorka da bi jednog dana mogla da bude kancelarka, u martu ide na izbore u pokrajini Rajnland-Pfalc i ima sve šanse da postane prva konzervativna premijerka te pokrajine nakon četvrt veka vladavine socijaldemokrata. Svoju ideju je nazvala "Plan A2" – što se tumači kao jasna podrška Angeli Merkel, od koje pola zemlje traži da pređe na "Plan B".

Iako predlog Kleknerove nije ništa drugo do reciklirani zahtev bavarskih konzervativaca od pre nekoliko meseci, on bi mogao da bude slamka spasa za Merkelovu. Osim ako koalicioni partneri socijaldemokrate ne istraju u odbijanju novog plana. Potpredsednik SPD-a Ralf Štegner već je za radio "Dojčlandfunk" rekao da ideje demohrišćana podrazumevaju ogromne, strogo čuvane kampove na granici i jasno poručio šta misli o rešenjima koja podrazumevaju nekakve kontingente ili zatvaranje granice: "Ko daje jednostavne odgovore, taj odmah neka se priključi desnim radikalima."

No veći deo javnosti i analitičara ubeđen je da će Merkelova ovako ili onako popustiti. "Naposletku, ona će moći da se pozove na to da Nemačka ne može sama da savlada izazov. Švedska se već oprostila od te ideje, Austrija to upravo čini. Kao jedina zemlja koja prima znatan broj izbeglica, Nemačka ostaje u krajnje nesolidarnoj Evropskoj uniji. To na duži rok neće izdržati čak ni Angela Merkel", piše "Dojče vele" u jednoj analizi.

UGROŽENI ŠENGEN: Još malo o tome koliko je evropsko rešenje zapravo udaljeno: ovo je trenutak u kome je lakše nabrojati koje su granice među šengenskim zemljama slobodno prohodne nego gde ponovo postoje granične kontrole: sada se još slobodno može iz Mađarske kroz Slovačku i Češku do Poljske; nema kontrola ni između Portugalije i Španije, odnosno Švajcarske i Italije; bez stajanja se putuje među baltičkim zemljama, kao i zemljama Beneluksa. Na svim drugim granicama su policajci ponovo ušli u davno napuštene granične kućice, pa čak i na onim simboličnim mestima između Francuske i Nemačke, ili između skandinavskih zemalja gde praktično pola veka nije bilo kontrola.

Da li je to kraj sporazuma koji je pre dve decenije zaključen u luksemburškom selu Šengenu? Kako se uzme. Za sada niko ne pominje mogućnost da se vrati vizni režim, to jest da recimo Mađar mora da čeka pred austrijskom ambasadom pre nego što uopšte krene na put. Ali se mnogi pribojavaju da je na duži period odzvonilo prostoru bez ikakvih granica. Prema šengenskim pravilima, nacionalne države same mogu uvesti kontrole u trajanju do dva meseca, što se posle konsultacija u Briselu može produžiti na šest meseci. Taj period bi u slučaju Nemačke istekao u maju. Ministri unutrašnjih poslova EU sada su poručili Evropskoj komisiji da razmotri mogućnost da kontrole potraju do dve godine – Komisija to onda može predložiti Savetu šefova država i vlada EU.

Paradoks je što granične kontrole ne sprečavaju izbeglice da dođu, pa onda nije do kraja jasno šta se njima postiže. Izgleda da je u atmosferi "najezde muslimana" koji pipaju i pljačkaju "naše žene" (o čemu je "Vreme" pisalo pre dve sedmice) poželjno uraditi bilo šta kako bi se građanstvo umirilo. Inače, nemačko građanstvo je još uvek u stanju usplahirenosti – i dalje se množe prijave za napade na žene tokom novogodišnje noći, iz provincija stižu izveštaji da se mlade izbeglice pojavljuju na zatvorenim bazenima sa vidnom erekcijom i dosađuju ženama, u Frajburgu su čak mnogi klubovi zabranili izbeglicama pristup zbog niza incidenata.

Drugi paradoks je što konzervativno rešenje – zatvaranje granica – najviše šteti kapitalistima koji su inače konzervativna klijentela. Privrednici su već izvadili tefter i beleže troškove. Tako nemačko krovno udruženje firmi koje se bave špedicijom i logistikom računa sa 90 miliona evra troškova više – samo za nemačke prevoznike robe, i to pri selektivnim graničnim kontrolama koje bi prouzrokovale sat vremena čekanja. Privredna i industrijska komora došla je do horor-scenarija prema kome zbog kontrola kasne isporuke, stoji proizvodnja i nastaje šteta od čak deset milijardi evra.

Levičarski "Tagescajtung" piše da je Evropa bez granica daleko više od jedinstvenog tržišta ili mogućnosti da se putuje bez zamornih i dugih kontrola – to je civilizacijski napredak jednog kontinenta, koji je vekovima bio poprište krvavih ratova motivisanih nacionalističkim pobudama. "Ali koga još briga za evropsko jedinstvo kad izbeglice prete našem Nemcu? S obzirom na usijanu debatu o stranom muslimanu koji navodno nikako neće da se integriše – Ugovor iz Šengena ne vredi ni pet para." O uvođenju graničnih kontrola berlinski list dodaje: "Namera da se doseljavanje zaustavi zatvaranjem granica ima taman toliko smisla kao kada bi se kipenje mleka htelo zaustaviti stavljanjem poklopca na šerpu, dok je ringla i dalje uključena. Time na kraju ne samo da je mleko izgorelo, nego je i šerpa uništena."