Mahmud Ahmadinedžad, doskora nepoznati gradonačelnik Teherana, ubedljivo je pobedio u petak u drugom krugu predsedničkih izbora u Iranu favorizovanog Hašemija Rafsandžanija. Izbor kome se gotovo niko nije nadao izazvao je veliku zabrinutost u Americi i Zapadnoj Evropi, jer novi iranski predsednik podržava nuklearni program, ne želi demokratiju u Iranu i namerava da Iran vrati osnovnim načelima islamske revolucije.

Ahmadinedžad na ovim predsedničkim izborima nije važio za favorita. Nisu mu davane velike šanse ni za ulazak u drugi krug, a kamoli za pobedu nad poznatom političkom figurom kao što je Hašemi Rafsandžani. Ipak, obraćajući se iranskom narodu jednostavnim populističkim porukama, i uz veliku podršku svojih mentora iz konzervativnih verskih struktura, pre svih vrhovnog verskog vođe ajatolaha Alija Hamneija i ostalih njemu naklonjenih konzervativnih sveštenika, uspeo je da ubedljivo pobedi.

KONSOLIDOVANJE KONZERVATIVACA: Ahmadinedžadovom pobedom se, bar u domenu institucija, potpuno konsoliduje vlast konzervativnih verskih struktura koje predvodi ajatolah Ali Hamnei koji je često bio u sukobu sa liberalnijim verskim liderima i predsednicima poput Mohameda Hatamija i Rafsandžanija.

Razlike i neslaganja u stavovima koje su postojale između izabranih i neizabranih struktura vlasti počele su da nestaju posle ubedljive pobede konzervativaca na parlamentarnim izborima prošle godine, a potpuno se brišu Ahmadinedžadovom pobedom, i tome se pripisuje najveći značaj.

Na Zapadu je njegova pobeda primljena sa velikom sumnjom. Uoči drugog kruga izbora ni on ni Rafsandžani nisu uživali poverenje političara u SAD i EU-u, ali je i u toj kombinaciji Ahmadinedžad opisivan kao veće od "dva zla" koja se "mogu dogoditi iranskom narodu". Najviše zabrinutosti izaziva njegova podrška iranskom nuklearnom programu, koji Ahmadinedžad brani kao "pravo svake države na naučni i industrijski razvoj". Do sada su se od optužbi da pokušavaju da proizvedu atomsku bombu iranski lideri uglavnom branili izjavama da nuklearni program razvijaju u mirnodopske svrhe, za proizvodnju električne energije. Amerika, koja je vrlo sumnjičava u vezi s iranskim nuklearnim programom, za sada je prepustila inicijativu trojci iz EU-a – Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji – koje pokušavaju da nagovore Iran da, po ugledu na Libiju, odustane od planova za nuklearno naoružavanje u zamenu za ekonomske i političke stimulanse sa Zapada.

Nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer izjavio je da "u nuklearnoj sferi Iran mora da pruži objektivne garancije da će njegov nuklearni program biti korišćen isključivo u mirnodopske svrhe", što znači da dozvoli nesmetan pristup inpektorima Međunarodne organizacije za atomsku energiju svojim nuklearnim postrojenjima. To do sada nije bio slučaj, a naredna runda pregovora zakazana je za kraj jula, kada bi evropska trojka trebalo da izađe sa konkretnim predlozima za dogovor. Američki predsednik Džordž Buš je u ponedeljak još jednom ponovio da je "razvoj iranskog nuklearnog oružja neprihvatljiv", dok se po britanskom premijeru Toniju Bleru "Ahmadinedžad vara ako misli da će međunarodna zajednica biti blaga prema nuklearnoj politici Teherana".

Svoju buduću politiku Ahmadinedžad je ukratko opisao kao "povratak na osnovne principe islamske revolucije". U poslednjih nekoliko godina iransko društvo se jače polarizovalo i podelilo na bogate i siromašne, dok su korupcija i nepotizam uzeli maha. Začeci liberalizacije pod bivšim predsednikom Mohamedom Hatamijem nisu rešili problem, već su ga samo produbili. Kao protivnik liberalizacije i demokratizacije u zapadnom stilu, Ahmadinedžad je predizbornu kampanju vodio pod jednostavnim sloganom "Mi možemo", obraćajući se običnim građanima i njihovim glavnim problemima. Obećavao je pravedniju raspodelu prihoda od nafte, koja je glavni izvor prihoda u Iranu, čvrstu vladu i posao. Poznat po beskompromisnom stavu, kada je obećavao borbu protiv korupcije bio je ozbiljnije shvaćen od ostalih kandidata, koji su vodili skupe predizborne kampanje u američkom stilu. Uspeo je da se predstavi kao "prijatelj naroda", skromnog porekla, s kim većina građana može da se identifikuje – i dobio izbore ubedljivo. Od 60 odsto iranskih građana koji su izašli na izbore, za Ahmadinedžada je glasalo 62 odsto, dok je Rafsandžani dobio 38 procenata glasaova.

REVOLUCIJA I DEMOKRATIJA: Ahmadinedžad je rođen u siromašnoj porodici (otac mu je bio kovač). Kao student je pristupio radikalnoj islamskoj frakciji, koja je u vreme revolucije podržala ajatolaha Homeinija i koja je organizovala napad na američku ambasadu u Teheranu, kada su 52 američka taoca držana u zarobljeništvu 444 dana. Potom se priključio iranskoj Revolucionarnoj gardi i učestvovao u ratu protiv Iraka, gde je imao zapaženu ulogu u vođenju akcija ubacivanja na iračku teritoriju. Zapadna štampa mu pripisuje i hapšenja i likvidacije protivnika revolucije na teritoriji Irana i u inostranstvu. U njegovoj zvaničnoj biografiji nema podataka o tome šta je radio između 1980. i 1986. Početkom devedesetih bio je guverner u gradovima Maku i Hov, na severozapadu Irana, i tada počinje njegova politička karijera. Godine 1993. postaje savetnik ministra kulture, da bi, kada je 1997. Mohamed Hatami postao predsednik, postao profesor univerziteta Elm-o-Sanat. U aprilu 2003, uz pomoć iranskih konzervativaca, postaje gradonačelnik Teherana. Kao gradonačelnik, zatvarao je restorane brze hrane i uveo propise po kojima su gradski činovnici obavezni da nose brade i dugačke rukave. Svoju poziciju koristio je i da organizuje grupu "Abadgaran-e Iran-e Islami"(oni koji grade islamski Iran), u koju je ušla tzv. druga generacija revolucionara, a koja će potom na parlamentarnim izborima 2004. dobiti većinu u parlamentu. I sam deo te grupe, Ahmadinedžad je oličenje nove generacije iranskih konzervativaca, koji će najverovatnije kreirati iransku politiku u budućnosti.

Posledice njegovog izbora za predsednika još uvek se ne mogu predvideti. Na unutrašnjem planu došlo je do konsolidacije konzervativnih snaga i evidentnog opadanja uticaja liberalnijih ajatolaha, koji su do sada mogli da prkose Hamneiju. Sada vrhovne verske vođe imaju kontrolu nad svim političkim institucijama, ali s druge strane, ne mogu više da krive predsednika za sve državne probleme. Pitanje je i šta će biti sa tekovinama liberalizacije koje su ostale posle odlaska sa vlasti bivšeg predsednika Mohameda Hatamija. Ahmadinedžad s jedne strane najavljuje povratak na osnovne vrednosti islamske revolucije, dok s druge kaže da socijalne slobode koje su građani stekli u prethodnih nekoliko godina neće biti ugrožene. Možda njegovu poziciju najbolje opisuje izjava jednog studenta koji je rekao da se "srednja klasa, žene i studenti ne plaše njegove revolucionarne retorike, ali da će se suočiti s pravim haosom, ukoliko pokuša da ograniči tek stečene socijalne i kulturne slobode".

Pobeda Ahmadinedžada pokazuje da Iran smatra da će rešenje za nagomilane probleme naći u povratku na izvorne vrednosti islamske revolucije. Njegova često citirana izjava da "nismo imali revoluciju da bismo imali demokratiju" uklapa se u njegove izjave da dobri odnosi sa Amerikom ne moraju da budu prioritet Irana. Ipak, izjave su jedno, a posledice njegovog izbora tek treba sačekati.