Džordž Kenan je u Beogradu proveo dve godine, od 1961. do 1963, ali već tada je bio vodeći američki spoljnopolitički mislilac. Njemu pripisuju da je, kao tvorac “strategije obuzdavanja” (containment strategy), bio i “izumitelj” Hladnog rata, što on nikada nije prihvatio, niti je odobrio njegove militarizovane forme. Ali, on je sigurno čovek koji je od svih modernih diplomata bio najbliži stvaranju doktrine, tim pre što je još 1947. godine jasno nagovestio da će se SSSR dezintegrisati zbog vlastitih, unutrašnjih protivrečnosti. Koliko mogu da budu velike ironije u životu, svedoči i to što je Staljin, posle samo četiri meseca, 1952. godine proterao Kenana kao ambasadora iz Moskve, a on je postao zaštitnik Staljinove kćerke Svetlane kada je ona 1967. pobegla u Ameriku.

Zbog svega toga, ne prođe ni dan a da neko od američkih stručnjaka ili političara ne poželi novu “veliku strategiju” koja bi dala odgovore na pitanja o današnjem američkom položaju u svetu, ne zapita se šta bi danas Kenan, kao najveći autoritet za ruska i istočnoevropska pitanja, preporučio da se radi u rusko-ukrajinskom sukobu, i da li bi ponovio kako se nalazimo u novom Hladnom ratu? Sve to samo je još jedna potvrda Kenanove diplomatske veličine, ali i svedočanstvo o odsustvu želje i sluha da se slede njegovi saveti.

Čitavo Kenanovo delovanje ide nasuprot faktorima koji su doveli do izbijanja ove globalne krize, koja će, po svemu sudeći, iz korena promeniti svet koji smo do sada znali. Kenan jeste tvorac “strategije obuzdavanja” Sovjetskog Saveza, ali je uvek bio protivnik militarizacije te strategije koju je izveo njegov naslednik u Stejt departmentu Pol Nici.

“Širenje NATO-a bila bi najsudbonosnija greška američke politike posle Hladnog rata”, napisao je Kenan 1997. godine. To bi “zapalilo nacionalističke, antizapadne tendencije u ruskom mišljenju, vratilo bi atmosferu Hladnog rata u odnose Istoka i Zapada i učinilo mnogo težim, ako ne i nemogućim, postizanje daljeg smanjenja nuklearnog naoružanja”, napisao je Kenan. Upravo to se i dogodilo.

Stoga je Kenan želeo da NATO, ako takav još uvek treba da postoji, bude sistem koji bi na neki način uključivao Rusiju, a sigurno ne, čak ni implicitno, ciljao na nju kao na budućeg mogućeg neprijatelja. “Zašto bi, uz sve mogućnosti nade koje je stvorio kraj Hladnog rata, da se odnosi Istoka i Zapada usresrede na pitanje ko bi s kim bio u savezu i, podrazumevajući, protiv koga u nekim maštovitim, potpuno nepredvidivom i najneverovatnijem budućem vojnom sukobu?”, pitao je Kenan.

VLASTITI PUT

Svoju knjigu Gospodin X – Kenan u Beogradu 1961–1963 napisao sam kada sam uočio da o ličnosti i njegovoj ideji “obuzdavanja”, koja je bila osnov američke hladnoratovske strategije i tako presudno oblikovala svetski poredak i borbu dveju supersila širom sveta, od SAD, preko Kine do Rusije, postoji ogromna literatura. Ipak, na celom području nekadašnje Jugoslavije o njemu nije ništa napisano, uprkos činjenici da je upravo Kenan službovao kao Kenedijev ambasador u Beogradu od 1961. do 1963. i da je, definišući američku hladnoratovsku politiku prema Jugoslaviji, omogućio toj državi da “ima vlastiti put” i “socijalističko uređenje sa svojim likom”, ili da bude “mešavina socijalizma i kapitalizma”, “zapad na istoku”, odnosno da je pravi tvorac jugoslovenskog modela socijalizma.

Da nije bilo Kenana, ne bi bilo ni tog modela, a ni Tita sa dostignućima kakva danas poznajemo. Kenan je, od svih bivših američkih diplomata, pokazivao najviše simpatija prema Srbiji i kada su počele balkanske nevolje. Iako je bio u poodmaklom životnom dobu, to ga nije sprečilo da polemiše s Ričardom Holbrukom povodom njegove strategije upotrebe sile na Balkanu i kasnijeg bombardovanja Srbije.

Kenanov period je početna tačka procvata i širenja kulturne saradnje i intelektualne razmene, o kojoj se toliko mnogo govori kao o osobenostima jugoslovenskog socijalizma. Uostalom, zar Kenan nije osmislio jugoslovenski socijalizam koji se slobodno meša sa zapadnim ideologijama, bez štete po Tita i jugoslovenski komunizam?

On je smatrao da su intelektualni život i diplomatija neodvojivi. Na svom primeru uvideo je da su intelektualna sredstva primarna u svakoj kreaciji spoljne politike. Ali, ne samo u njoj, nego su ključna za razumevanje ponašanja nacija u odnosima s drugim državama.

Kenan je bio taj koji je kao direktor Odeljenja za političko planiranje 1948. godine odobrio i podržao “Titovu jeres”, verujući da će ona biti od koristi Sjedinjem Državama. Proslavio se u Vašingtonu samo godinu dana ranije kada je potpisan kao “X”, pošto je bio na službi u Moskvi, objavio članak u “Forin afersu” o uzrocima sovjetskog ponašanja.

NA BRANIKU JUGOSLAVIJE

Godina 1961, kada Kenan dolazi u Beograd, bila je tragična za samopouzdanje i prestiž Amerikanaca. Prvo su u aprilu Sovjeti pobedili u trci u kosmosu. Onda je usledila američka katastrofa na Kubi i invazija u Zalivu svinja. U leto je počela Berlinska kriza, koja je kulminirala podizanjem Berlinskog zida u noći između 13. i 14. avgusta, a Sovjeti su najavili obnavljanje nuklearnih proba. Prvu su obavili upravo na dan početka okupljanja Nesvrstanih u Beogradu, da bi ih do kraja oktobra sproveli više od 30. U takvim okolnostima, SAD nisu želele da sovjetski uticaj prevlada i u neutralnim zemljama koje su se okupljale u Beogradu.

Službujući u Jugoslaviji od 1961. do 1963, doživeo je uspon i pad, ushićenje i razočarenje. Kada se činilo da je katastrofa potpuna, Kenan se opet stavio u odbranu Jugoslavije u američkoj javnosti i pred američkim senatorima i kongresmenima, braneći njen status najpovlašćenije nacije. A kada nije u tome uspeo, podneo je ostavku zbog nedovoljne američke podrške Jugoslaviji, što je verovatno ambasadorski potez bez presedana.

Jedan deo ovog nedostaka podrške može da se pripiše uticaju koji su imali srpski i hrvatski emigranti u različitim delovima zemlje. Američki Hrvati, posebno, u ovom smislu nisu bili izuzetak; naprotiv, bili su u tome izuzetan primer. Posebno veliki bio je uticaj koji su uspeli da ostvare preko Katoličke crkve. Njima se postojeća jugoslovenska vlada oštro protivila zbog njihove dugotrajne mržnje prema Srbima u zemlji iz koje su poreklom. Smatrali su, poput svojih prethodnika u Drugom svetskom ratu, da je Jugoslavija i tada bila kontrolisana od strane jeretičkih Srba; oni su bez oklevanja unosili u američki politički život ovu gorku, krvavu i dugotrajnu mržnju, ne bez efekta na njihove predstavnike u Kongresu. Svoje zahteve su odevali u mantije antikomunizma osporavajući jugoslovensku nezavisnost od Moskve, jedinstvene kvalitete Jugoslavije kao marksističko-socijalističke države, čineći sve što je u njihovoj moći da stvore tezu da, u svim namerama i ciljevima, ona nije različita od Sovjetskog Saveza, pisao je Kenan.

Za primer koji to dokazuje, Kenan je uzeo slučaj ministra unutrašnjih poslova u “fašističkom režimu uspostavljenom u Hrvatskoj od strane sila Osovine tokom Drugog svetskog rata, Andrije Artukovića”. On je “na svojoj savesti morao da ima brojne zločine i ubistva ukoliko su jugoslovenske optužbe bile tačne”. Pošto Kenan nije imao prilike da lično vidi te optužbe, ali budući da ih “Stejt department nikada nije demantovao, u njima je nečeg bilo”, zaključio je Kenan. Artuković je mirno živeo u Karolini nakon što je ilegalno ušao u SAD, a pokazalo se da je nemoguće da bude deportovan i pored čestih i upornih jugoslovenskih zahteva. Američki ambasador, uistinu, nije verovao da je Jugoslavija stvarno želela ekstradiciju jer bi ona obnovila stara neprijateljstva i uznemirila mirni život u Jugoslaviji, ali kad god bi postojao neki problem u drugim stvarima, “Jugosloveni bi me udarili u glavu tim slučajem”.

FULBRAJTOVI STIPENDISTI

Kenan je znao da put intenzivne akademske saradnje vodi preko programa koji je stvorio senator Vilijam Fulbrajt. Odmah po dolasku u Beograd, počeo je razgovore s jugoslovenskim vlastima o njemu. Pregovori koji su počeli dve godine ranije, zaglavili su se u ćorsokaku zbog razilaženja ko će da određuje polaznike ovog programa. Jugoslovenske vlasti su smatrale da samo one mogu da budu te koje će da kažu ko može, a ko ne može da bude Filbrajtov stipendista.

Do preokreta je došlo nakon Titove posete Americi 1963. godine. Prvi čovek za kulturu američke ambasade u Kenanovo vreme Volter Roberts svedočio je da je Tito imao prema Kenediju “očinski odnos”, i da je odmah po povratku želeo da učini nešto čime bi pokazao svoju “objektivnost” prema SAD. Savetovano mu je da Jugoslavija konačno potpiše Fulbrajtov program. Tako se jugoslovenska strana, zbog Titove naklonosti prema Kenediju, saglasila da se obrazuje Fulbrajtova komisija i da na njenom čelu bude Amerikanac.

Do kraja postojanja Jugoslavije, jugoslovenski Fulbrajtov program razvio se tako da je bio najveći u Evropi, a njega je koristilo oko 3.000 asistenata i profesora sa jugoslovenskih univerziteta.

PRISLUŠKIVANJE NA OBILIĆEVOM VENCU

Kenan se kao ambasador viđao sa istaknutim pravnikom, bivšim asistentom Slobodana Jovanovića, profesorom Jovanom Đorđevićem, u njegovom stanu na Obilićevom vencu. Kako je u svojoj knjizi objavio Selim Numić, jedan od najbližih saradnika Aleksandra Rankovića, zadužen za tehniku, dakle prisluškivanje, Državna bezbednost je zbog Kenanovih poseta ozvučila stan profesora Đorđevića. Mnogo godina kasnije, kada se Jugoslavija približavala svom kraju, ovi uređaji koji su ostali u stanu profesora Đorđevića imali su ulogu u dobijanju informacija u tadašnjoj najvećoj političkoj aferi – otkrivanju i objavljivanju nacrta Memoranduma SANU.

Kenan je, na molbu profesora Đorđevića, isposlovao da on bude istraživač na Prinstonu 1966. godine. Iz prepiske koju su vodili vidi se da su Kenan i uprava Prinstona više puta poštom slali dokumenta o prihvatanje njegovog boravka i tražili potvrdu da će biti na Univerzitetu, ali nijedno od tih pisama nije stiglo do beogradskog profesora.

LIPICANERI, ĐILAS, MOSKOVSKE GODINE

Posebnu pikanteriju predstavlja Kenanova uloga u spasavanju ergele konja lipicanera, koju su slovenačke i jugoslovenske vlasti bile spremne da zatvore u vreme ekonomske krize 1965. godine, kada je država htela da uskrati podršku ovoj ergeli. Na inicijativu nemačkog aristokrate Ernesta Halpera Sigeta, Kenan je uspešno izdejstvovao očuvanje ove ergele, koja je stvorena nakon što je američki general Paton spasao više od 100 lipicanera, a jedan broj njih završio je u Jugoslaviji. Ovu akciju podržalo je gotovo celo evropsko plemstvo uključujući holandskog princa Bernarda.

Kenan je 12. novembra 1968. bio domaćin večernjeg seminara, uz večeru, sa Milovanom Đilasom. Među slušaocima su bili Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski, Robert Marfi, Artur Šlezindžer, Danijel Bel, Maršal Šulman, Čarls Jost, Džon Kembel.

U objavljivanju memoara Moskovske godine ambasadora Veljka Mićunovića 1979. godine na engleskom, Kenan je imao najvažniju ulogu. Napisao je i predgovor knjizi.

MARKO NIKEZIĆ I KOČA POPOVIĆ KAO TITOVI NASLEDNICI

Kada je Ričard Nikson postao predsednik, Kenanu je opet omogućen pristup u Belu kuću. Henri Kisindžer je poštovao i voleo Kenanovo pisanje i razmišljanje, pa ga je zbog toga pozivao u redovnim intervalima. Kada je Kisindžer imenovan za 56. državnog sekretara, 22. septembra 1973, pored već postojeće funkcije Niksonovog savetnika za nacionalnu bezbednost, Džordž Kenan mu je poslao detaljne preporuke u nizu dugih pisama.

On je Kisindžeru naglasio da, i pored svih navoda da Jugoslavija ide “nazad na istok”, Tito i Jugosloveni nemaju nameru da “žrtvuju teško osvojenu nezavisnost”. Najopasnija stvar u jugoslovenskoj unutrašnjoj krizi za Kenana je bilo pitanje Titovog nasleđa. U tim okolnostima, on je delom postao objekat, pre nego subjekat politike, pre instrument nego autor, a to je u krugovima koji ga okružuju dovelo do zabune i intriga.

Označavajući Tita “objektom zabune” u jugoslovenskoj politici, pre nego činiocem poretka, Kenan je želeo da uvede Kisindžera u probleme ostavki u rukovodstvu, nacionalizma i “sterilnosti ideologije kao političko-emotivne snage”. Kenan je bio razočaran što je Tito smenio “neke od najkompetentnijih političara, poput Marka Nikezića i Koče Popovića, koji su sa svojih pozicija uklonjeni u senku zbog sasvim nevidljivih pogreški”.

Kenan je tvrdio da, pošto su Titove moći ograničene, “Sjedinjene Države moraju da se koncentrišu na ljude ispod njega”. Dva najbolja kandidata za naslednika “ne samo sa našeg stanovišta, nego sa stanovišta sudbine samih jugoslovenskih naroda, jesu dvojica koja su upravo gore pomenuta – Nikezić i Popović – trenutno u senci”, predlagao je Kenan.

KENANOVA APOTEOZA

Kada je Gorbačov posetio Vašington u decembru 1985, Kenan je pozvan da dođe na prijem u sovjetsku ambasadu. Kao i uvek, on je sa suprugom stao do zida, u kraj sale. Novi sovjetski vođa ga je prepoznao i prišao mu je. Gledajući ga u oči, rekao mu je: “Gospodine Kenan, mi u našoj zemlji verujemo da čovek može da bude prijatelj druge zemlje i da u isto vreme bude lojalan i posvećen građanin svoje zemlje. To je način na koji mi gledamo na vas”.

Za Kenana, to je bila apoteoza. Verovatno je samo mali broj Amerikanaca 1989. godine uopšte znao za njega. Konzervativni pisci i publicisti su ga ignorisali. Liberali su ga poštovali, zavisno od toga da li je delio njihovo mišljenje o ovom ili onom ratu, ali samo ga je nekoliko njih doista razumelo. Za razliku od većine Amerikaca, Kenan nije verovao da je američki narod od Boga izabrani narod, ili čak poslednja nada čovečanstva, ali je verovao da postoji nešto jedinstveno u istoriji svake nacije, uključujući vlastitu.

On je duboko osećao da Sjedinjene Države pripadaju zapadnoj civilizaciji, kao i Evropa, što je bila osnova za njegovo mišljenje o američkoj neizbežnoj povezanosti sa Evropom, što mnogi američki liberali i konzervativci nisu mislili. Tih dana, on se suočio i sa pretnjama koje su se nadvile nad Jugoslavijom, zemljom sa kojom je bio trajno povezan mada nikada opčinjen onako kao Rusijom.

Na susretu sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom u leto 1989, upozorio je na opasnost koja dolazi sa Balkana. “Danas, kada se okončava Hladni rat, ljudi smatraju da Jugoslavija ne može da nanese nikakvu štetu. Verujem da nisu u pravu. Kroz Balkan prolazi pukotina nestabilnosti. Mislim da će nasilje sve više obeležavati zbivanja u Jugoslaviji, a zapadne zemlje, posebno Sjedinjene Američke Države, sledećih godina će se suočiti sa jednim od najvećih spoljnopolitičkih problema”.

Kenan je održavao stalnu korespondenciju sa dr Vidom Marković, profesorkom engleskog jezika i jednom od osnivača moderne Katedre za engleski na beogradskom Filološkom fakultetu i iste katedre na Niškom univerzitetu. U turbulentnim godinama pred raspad Jugoslavije, profesorka Marković detaljno je opisivala šta se događa na Kosovu i u Hrvatskoj i kako se menja istorijski položaj srpskog naroda na tim teritorijama.

“KENANOVCI” I JUGOSLAVIJA

Džordž Kenan je u američkoj diplomatiji ostavio grupu ljudi koja je službovala sa njim u Beogradu, a koja je stigla do najviših stepenika u američkog politici. Na početku nije bilo sve idealno, niti je to bila ljubav na prvi pogled. Kenan je imao visoke zahteve i visoka očekivanja od svojih saradnika. On je od njih tražio da se usavršavaju, da upoznaju zemlju u kojoj službuju i da pišu knjige o njoj. To je dalo rezultata, pa su neki od službenika beogradske ambasade iz Kenanovog vremena stigli do najviših stepenika na lestvicama administracije.

Beograd je tada, a i posle Kenana, bio među najvažnijim i najprestižnijim diplomatskim koordinatama. Tada je stvoreno nešto što se kasnije decenijama zvalo “jugoslovenskim lobijem” u Vašingtonu, u kojem su najvažnije mesto imali “kenanovci” iz Beograda. Bili su to kasniji ambasador u Beogradu i državni sekretar Lorens Iglberger, dvostruki savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft, osnivač američke “javne diplomatije” Volter Roberts i uspešni diplomata Melman Josi.

Da bi Jugoslavija isplivala iz ekonomskih teškoća sa kojima se suočavala, Iglberger je bio taj koji je dva puta, 1980. i 1984. godine, bio spasilac iz senke jer je isposlovao američku finansijsku i ekonomsku podršku posrnuloj privredi. Na jednom od brojnih hiringa koji su organizovani u Kongresu da bi se ispitivale Iglbergerove veze sa Beogradom, on je morao čak da obeća da se više neće baviti Jugoslavijom niti da će mu to biti u krugu delovanja, pošto se otkrilo da bi njegovo poslovno angažovanje, posebno ono koje je povezano sa izvozom automobila Crvene zastave “jugo” u Ameriku, moglo da naškodi njegovoj objektivnosti i nepristrasnosti.

Brent Skoukroft je bio pomoćnik vojnog vazduhoplovnog atašea u Beogradu, da bi na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost nasledio Henrija Kisindžera kada je ostao samo državni sekretar u drugom mandatu Ričarda Niksona. Savetnik za nacionalnu bezbednost postao je drugi put u administraciji Džordža Buša Starijeg. Jugoslavija je bila i tema njegove doktorske teze koju je stekao na Univerzitetu Kolumbija 1967. godine – “Kongres i spoljna politika: istraživanje kongresnog ponašanja spoljne pomoći Španiji i Jugoslaviji”.

“Gledajući unazad, mogu da kažem da se Jugoslavija nikada ne bi raspala u vreme Hladnog rata. Amerika jednostavno ne bi dozvolila da se nešto takvo desi. To je bilo veoma opasno, a ona je bila jedan veoma važan deo zapadne politike. To nije bilo vreme kao 1988. ili 1989. kada je Jugoslavija postala manje važna za američku politiku. Moram reći da smo mi bili iznenađeni kada su etničke tenzije eskalirale u toj meri. Pošteno rečeno, mi nismo krajem osamdesetih i početkom devedesetih obraćali mnogo pažnje na Jugoslaviju. Amerikanci su pogrešno razumeli šta se događa u Jugoslaviji. Većina Amerikanaca je rat u Jugoslaviji interpretirala kao proizvod srpske agresije, a ne kao ono što je doista dovelo do rata po mom mišljenju, a to je da je raspad Jugoslavije doveo do rata, a ne obratno. Amerika se priklonila hrvatskoj strani, po mojem mišljenju, zato što je lobi hrvatskih nacionalista u Americi bio veoma snažan. Možda zato što je u Americi više Hrvata nego Srba, ali Hrvati su bili dominantni i oni su organizovali snažan pritisak na administraciju da se prikloni njihovom viđenju događaja”, ocenio je Skoukroft.

Volter Roberts, nekadašnji ataše za štampu i kulturu u američkoj ambasadi u Kenanovo vreme, izazvao je veliku pažnju u Jugoslaviji svojom knjigom Četnici, Mihailović i saveznici, 1941–1945, koju je objavio 1973. godine. U njoj je prvi put dovedena u pitanje ocena o karakteru pokreta Draže Mihailovića, ali i prvi put objavljene činjenice o pregovorima Nemaca i partizana tokom rata. Te godine je, usled navoda u ovoj knjizi, Tito prvi put javno govorio o ovoj temi na proslavi godišnjice bitke na Sutjesci.

Od Kenanovog nasleđa u Vašingtonu danas nije mnogo ostalo, ali najviše razumevanja za Srbiju imaju upravo baštinici Kenanovih ideja.