Stvar je postala ozbiljna, sada, kada smo zvanično postali kandidat za dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji; kada državni organi Srbije tek što nisu uhvatili i isporučili haške begunce R. Mladića i G. Hadžića; kada vlada tek što se nije izborila sa neefikasnim pravosuđem, sveobuhvatnom korupcijom i sveopštim siromaštvom, nezaposlenošću, inflacijom, budžetskim deficitom. Sada, kada Srbija tek što nije rešila svoje kosovske nesuglasice sa 22 zemlje članice EU i kada je, kako nam kažu, pitanje pristupanja istoj samo tehničko pitanje, sada je trenutak da se pozabavimo suštinskim, a ne tehničkim razlikama koje udaljavaju nas od njih, kojima bismo hteli da se pridružimo.

Uzmimo, na primer, neki proizvoljni pešački prelaz, recimo onaj u beogradskoj Resavskoj ulici tik ispod Mišarske. Kada se na raskrsnici sa Kralja Milana upali zeleno svetlo za automobile, vozači daju gas i nikome, hitajući ka Bulevaru revolucije, to jest Kralja Aleksandra, na pamet ne pada makar da prikoči na vidljivo obeleženom pešačkom prelazu u Resavskoj, pa makar žene sa malom decom ili klecavi stariji sugrađani čekali da pređu ulicu. Isto tako je i za pešake posve normalno da strpljivo čekaju na zebri da kolona automobila prođe, očekujući, s pravom, da bi bili pregaženi kada bi se usudili da kroče na ulicu na mestu na kome na to imaju pravo. I jedni i drugi polaze od prava jačeg, a zakon – ma kakav crni zakon.

Iz meseca u mesec gledam kako policajci koji rado zauzimaju busiju u Resavskoj negde na sredini između Kralja Milana i Krunske, sve to posmatraju i kako je i njima posve normalno da vozači na pešačkom prelazu ne propuštaju pešake. Drže se ljudi rutinske kontrole, zaustave tu i tamo nekog ko skrene gde ne sme. A nepropuštanje pešaka bi po slovu zakona trebalo da se sankcioniše slično kao prolazak kroz crveno, automatskim oduzimanjem vozačke dozvole i drakonskom novčanom kaznom. Kao što neko reče, MUP je odustao da se pompezno usvojenog Zakona o saobraćaju drži kao pijan plota, jer je, jelte, osiromašenim građanima mnogo skupo da plaćaju po novom cenovniku. Pa, pobogu, ako nećeš da plaćaš, nemoj da praviš prekršaje.

Ne razlikuje se naš zakon o saobraćaju suštinski od, na primer, austrijskog. Samo što u Beču kao pešak ne morate ni da razmišljate o tome da li će neko vozilo da se zaustavi na pešačkom prelazu. To se podrazumeva, jer su takva pravila. Baš kao što se podrazumeva da će autobus doći u 13.02, kao što je predviđeno, ili da ćete platiti umanjeni račun za grejanje, ako se slučajno desi da centralnog grejanja zbog nekog kvara nema dan ili dva, ili nekoliko sati.

U svojoj infantilnoj pobuni protiv bahatosti tu i tamo kročim na pešački prelaz usred gužve i nateram nekog silno užurbanog vozača da se zaustavi. Neki su me psovali, a jednom umalo i batine da dobijem što sam se usudio da prelazim ulicu na pešačkom prelazu.

Jednom me je moj prijatelj iz Beograda vozio kroz bečku saobraćajnu gužvu, onako, na mišiće, kako je navikao, naglo se prestrojavajući kada vidi prazan prostor, daje gas, koči, ne da nikome da prođe. "Hajde, probaj da daš žmigavac", kažem ja njemu. Posluša me, da žmigavac, i prvo naredno vozilo uspori i propusti ga. Svidelo mu se, ta vožnja bez grča, u zemlji gde se drže pravila i elementarne pristojnosti.

Srbija je zemlja u kojoj je desna traka najbrža, u kojoj prednost ima onaj koji ima glomazniji auto, a kada neko da žmigavac da se prestroji svi daju gas, i bukvalno i metaforički. Koja je razlika u tome kada vlada Srbije progura u parlamentu zakon o medijima, uprkos protivljenju svih medija, novinara i novinarskih udruženja i kritike iz te tamo Evrope, ili kada neki vozač ne stane da propusti pešaka na pešačkom prelazu? Može im se. Ili kada je u zemlji u kojoj predsednik države na papiru ima manje ili više protokolarna ovlašćenja, de fakto na snazi predsednički sistem? Ili kada grejanje poskupljuje kada je grejna sezona već počela? I jedno i drugo i treće i četvrto je bahato izvrdavanje ili prilagođavanje pravila sopstvenim potrebama uz svest da neće biti sankcionisano i kao posledicu ima izazivanje opšteg osećanja nesigurnosti.

Drugovi i drugarice, dame i gospodo, srpska evropska posla počinju na pešačkom prelazu. Ostalo jesu samo tehnička pitanja.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.