U utorak 15. novembra rođen je osmomilijarditi stanovnik planete. Predviđanja kažu da će globalna populacija dostići vrhunac od oko 9,7 milijardi ljudi tek 2064. a potom će taj broj padati. Kao i da će do 2100. godine na Zemlji živeti tek 8,8 milijardi, što je za mnoge dobra vest. Međutim, to nije najvažnija promena koja može da se očekuje kada je reč o svetskoj populaciji.

U prošlom veku neki znameniti ljudi poput Henrija Kisindžera su predviđali da će 21. vek biti tako brutalan da je njihova sreća što to neće doživeti. Da li će ostatak 21. veka biti obeležen borbom i dramatičnim događajima i kakve to veze ima sa promenama u svetskoj populaciji?

Kada je reč o broju stanovnika, na jednoj strani doći će do ogromnog rasta stanovništva, a na drugoj do dramatičnog pada. Stanovništvo će rasti u podsaharskoj Africi, a opadaće – i to skoro za polovinu – u Evropi, posebno Istočnoj Evropi, na Balkanu i u Rusiji. Prema predviđanjima, ova neravnoteža će biti uzrok migracija, revolucija, porasta nacionalizma, unutrašnjih pa i, moguće je, međudržavnih sukoba. Sve će to stvoriti snažan pritisak nakon 2050. kada ti trendovi budu već sasvim uočljivi i kada budu proizvodili značajne društveno-ekonomske posledice: pad ekonomske aktivnosti, snažnije nejednakosti u raspodeli, nedostatak radne snage u brojnim privrednim granama i etnokulturne poremećaje u strukturi stanovništva. Prazni evropski prostori i neophodnost da oni budu “popunjeni” otvoriće pitanja: ko će doći i kako će se društveno bogatstvo raspodeljivati između starosedelaca i pridošlica.

Sukob u Ukrajini može da se smatra važnom i značajnom manifestacijom ovih promena gde se u centru već nalaze dva nezamenljiva resursa razvoja: energija i hrana.

Profesor Instituta za zdravstvene metrike i evaluaciju Univerziteta u Vašingtonu (IHME) Stajn Emil Volset ukazuje kako nalazi sugerišu da će samo smanjenje broja radno sposobnih odraslih smanjiti stope rasta BDP-a, “što bi moglo dovesti do velikih pomeranja globalne ekonomske moći do kraja veka”.

Demografi u Odeljenju za ekonomska i socijalna pitanja UN-a nadaleko su cenjeni zbog svog rada, a njihov nedavno objavljeni izveštaj o izgledima za svetsku populaciju nije izuzetak. Pored detaljnih demografskih informacija o svakoj državi članici UN-a, on uključuje i projekcije o tome kako će se u svakoj od njih populacija promeniti do 2100. godine. Prognoze sugerišu da će demografska realnost – i, verovatno, odnosi moći – u mnogim regionima biti značajno drugačiji.

(Predviđanja umeju često da pogreše i mnoštvo je tu izazova o kojima može da se govori. Ali sama demografija je veoma pouzdana disciplina čije se prognoze, napravljene za decenije unapred, pokazuju tačnima.)

Stanovništvo sveta poraslo je za 50 odsto od 1900. do 1950. godine, a zatim se povećalo za 200 odsto u narednih 50 godina i dostiglo šest milijardi neposredno pred početak dvadeset prvog veka. Čak i sa opadanjem nataliteta i sporijom stopom rasta stanovništva u većini zemalja, Ujedinjene nacije predviđaju da će globalna populacija iznositi oko devet milijardi 2050. godine i stabilizovaće se na oko 10 milijardi tokom 22. veka. Veliki brojevi, poput ovih, imaju tendenciju da otupljuju čula i izazivaju slabu reakciju javnosti u celini. Ipak, gole demografske činjenice otkrivaju apsolutno neverovatan napredak čovečanstva tokom dvadesetog veka.

NAŠA SU VREMENA BOLJA

Posle dva svetska rata, Hladnog rata koji je legitimisao teoriju obostranog uništenja, neuspelog eksperimenta komunističkih režima i širenja HIV/AIDS-a – što su bili samo neki od događaja u tom veku – govor o napretku u modernim vremenima može zazvučati kontraintuitivno. Uopšte uzev, sociološki prikazi i teorije nude malo predaha od opšte tendencije da se ukaže na mnoge nedostatke savremenog sveta. Sociologija se često fokusira na proučavanje društvenih problema, a tanka je linija između sociološke perspektive i društvene kritike. Ipak, kritička svest o mnogim nedostacima savremenog sveta mora biti uravnotežena sa istorijskom svešću da je većina današnjih društava mnogo manje opasna, slojevita i autokratska od agrarnog sveta (i ranog industrijskog sveta) prethodnih generacija.

Možda je upravo najbolji dokaz poboljšanja – demografska promena koja se dogodila u poslednja dva i po veka. Za sve vrste, rast populacije je najbolja mera prilagođavanja lokalnim ekološkim uslovima.

Tokom ljudske istorije, veličina lokalnog stanovništva se smatrala indeksom prosperiteta. Uoči prve industrijske revolucije oko 1750. godine, svetska populacija je bila oko 770 miliona, što je odražavalo prosečnu stopu rasta od tek nešto iznad nule za čitav tok ljudske istorije. Od 1750. do 1950. godine, stopa rasta svetske populacije je “uzletela” sa prosečnom godišnjom stopom od 0,7 procenata i dostigla nivo od 2,5 milijardi do 1950. Tada je svetska populacija od 1950. do 2000. godine bukvalno eksplodirala sa stopom rasta od preko 1,8 odsto godišnje.

Međutim, rast stanovništva je mač sa dve oštrice. Kratkoročno, rast odražava dobra vremena, ali ako kontinuirano traje u dužem periodu, sve više stanovnika vrši pritisak na resurse, posebno na proizvodnju hrane. U svetu prirode, brz rast brojnosti bilo koje vrste ubrzo dovodi do implozije populacije jer je prekoračena izdrživost lokalne sredine. Homo sapiens je povremeno imao nekoliko izlaza iz maltuzijanske zamke populacije koja raste brže od uslova za opstanak. Prvi je migracija, a veći deo ljudske istorije poprimio je oblik ekspanzivnih društava koja se prelivaju napolje u obližnje i udaljene zemlje. Drugo sredstvo je tehnološka i organizaciona promena, koja je omogućila ljudskim društvima da izvuku više sredstava za život i energiju iz prirodnih resursa. Spektakularan rast znanja, organizacionih i tehnoloških sredstava za njegovu primenu bio je motor koji je omogućio savremenom stanovništvu da daleko prevaziđe bilo kakve istorijske granice egzistencije.

PAD FERTILITETA

Može li se ovo nastaviti? Čak i sa obnovljivim izvorima energije i materijala, došlo bi do eventualnog sudara između kontinuiranog rasta stanovništva i iscrpljivanja svetskih resursa. Optimisti tvrde da kolizija može da se izbegne jer se rast stanovništva usporava poslednjih decenija, ne zbog porasta mortaliteta već zbog dobrovoljne kontrole rađanja. Pad fertiliteta počeo je u nekoliko zemalja koje se brzo modernizuju krajem devetnaestog veka i proširio se na većinu zapadnih zemalja u ranim decenijama dvadesetog veka. Onda je, sasvim neočekivano, opadanje fertiliteta počelo i u nekoliko azijskih zemalja 1960-ih, a zatim proširilo na mnoge zemlje u razvoju u Latinskoj Americi i Africi u poslednje dve decenije 20. veka. Ako se trenutni trendovi nastave, svetska populacija će porasti samo za 50 odsto od 2000. do 2050. godine, a zatim će se postepeno ustaliti između 8,8 i 10 milijardi.

Projekcije Odeljenja za stanovništvo Ujedinjenih nacija za 2019. pokazuju da je godišnji rast svetske populacije dostigao vrhunac od 2,1 odsto 1968. godine, da je od tada pao na 1,1 odsto, te da bi mogao pasti još više – na 0,1 odsto do 2100. godine, što bi bila stopa rasta koja nije viđena od vremena predindustrijske revolucije.

Na osnovu toga, Odeljenje za stanovništvo UN-a predviđa da će svetska populacija izjednačiti oko 2100. na 10,9 milijardi (srednja linija), pod pretpostavkom da globalna prosečna stopa fertiliteta nastavi sa smanjenjem od 2,5 rođenja po ženi tokom perioda 2015–2020. na 1,9 u 2095–2100, prema projekciji srednje varijante.

ŠTA OVO ZNAČI?

Kada predviđaju promene u populaciji neke zemlje, UN koriste tri scenarija: nizak, srednji i visok. Analiza u nastavku se fokusira na srednji scenario. Ipak, vredi napomenuti da je nizak scenario često bio najtačniji u poslednjih nekoliko decenija, i da su prognoze UN kritikovane zbog toga što ne uzimaju dovoljno u obzir savremene trendove koji deprimiraju stanovništvo. Međutim, prognoze Centra za ekspertizu za stanovništvo i migracije (CEPAM) i Instituta za zdravstvene metrike i evaluaciju Univerziteta u Vašingtonu (IHME) veoma su slične onima UN u predviđanju značajnih implikacija na Bliski istok.

LOŠE VESTI ZA BALKAN

U Evropi će samo Francuska i Velika Britanija očuvati sadašnji broj stanovnika od 80 miliona. Sve zemlje istočne Evrope, od baltičkih država do Zapadnog Balkana, pašće od 25 do 50 odsto, osim Bugarske koje će biti rekorder u padu od preko 50 odsto. Među ovim državama naći će se i Portugalija. Rumunija će pasti na 10 miliona stanovnika, a Poljska na 22 miliona. Srbija će ostati među zemljama koje gube stanovništvo brže od nekih drugih zemalja u Evropi i svetu. Tako će Srbija 2100. imati 4,2 miliona stanovnika, Hrvatska 2,1, Slovenija 1,6 miliona, dok će Crna Gora zadržati 450.000 stanovnika. Od drugih, susednih i bliskih država, Mađarska će imati 6,8 miliona, a Grčka 7,7 miliona žitelja.

To znači da će do 2041. godine skoro svaka četvrta osoba u Srbiji imati više od 65 godina. Pad broja stanovnika uticaće na celu državu, ali ne podjednako na sve njene delove. Do sredine veka, Beograd će biti najmanje pogođen jer će izgubiti 3,8 odsto stanovništva, dok će jugoistočna Srbija izgubiti najveći broj stanovnika – više od 40 odsto. Za Kosovo nije pravljena projekcija.

PROGNOZE ZA VELIKE SILE

Brojke u raznim regionima još su poučnije kada se posmatraju zajedno sa projektovanim pomeranjima stanovništva u zemljama “velikih sila” koje se trenutno takmiče za uticaj u mnogim delovima sveta.

U 23 zemlje populacija će se smanjiti za više od polovine, uključujući Japan, Tajland, Italiju i Španiju. Danas, populacija SAD od 338 miliona jedna je četvrtina stanovništva Kine. Ipak, do 2100. godine predviđa se da će dostići 394 miliona ili više od polovine veličine Kine – za koju UN očekuju da će se dramatično smanjiti sa 1,425 milijardi na 767 miliona. Time bi SAD bile četvrta zemlja po broju stanovnika posle Indije, Nigerije i Kine, a Pakistan bi bio na petom mestu.

Predviđa se da će se i stanovništvo Rusije smanjiti, sa današnjih 43 odsto stanovništva Sjedinjenih Država na svega 28 odsto, odnosno, Rusija će imati samo 112 miliona stanovnika. Može da se pretpostavi da će broj Rusa i pravoslavnih vernika biti dramatično niži na račun stanovnika drugih nacionalnosti i verskih pripadnosti. Drugim rečima, Moskva i Peking će se verovatno suočiti sa ozbiljnim izazovima u održavanju svoje trenutne nacionalne snage u odnosu na Vašington.

Nasuprot tome, očekuje se da će indijska populacija skromno porasti sa 1,417 milijardi na 1,530 milijardi, ili dvostruko više od Kine. Ovo sugeriše da može porasti i značaj Indije kao svetske sile. Zanimljivo je da indijska populacija neće rasti tako brzo kao američka, što ilustruje kontinuiranu demografsku dinamiku u Sjedinjenim Državama, koje se u velikoj meri hrane imigracijom.

BORBA ZA PRVO MESTO

U ovom trenutku tenzije između Kine i Zapada rastu, a više zemalja je odlučilo da zabrani kineske kompanije kao što su Huavej i TikTok; u međuvremenu, Kina stalno napreduje u tehnologijama poput veštačke inteligencije i genetskog inženjeringa. SAD i Kina se bore za globalnu dominaciju, a vakuum međunarodnog liderstva koji je ostavila spoljna politika aktuelne američke administracije ne pomaže u pokušajima da se iznađe kompromis i koordinira razvoj.

Predviđanja kažu da će Kina ekonomski prestići SAD do 2035. godine, ali ako SAD zadrže liberalnu imigracionu politiku, očekuje se da će se vratiti na mesto najveće svetske ekonomije do 2098. godine.

Verovatno će najupečatljivija promena u globalnoj populaciji biti uspon podsaharske Afrike kao demografskog giganta. Danas je ona dom za 1,166 milijardi ljudi ili 78 odsto više od Kine, ali se predviđa da će do 2100. dostići 3,442 milijarde. Ovo bi učinilo da njena populacija bude 450 odsto veća od Kine i više od osam puta veća od populacije Sjedinjenih Država.

Veliki gradovi pratiće ovaj trend. Broj stanovnika Moskve pašće sa sadašnjih 13 na 8,4 miliona. Najveći grad na svetu biće Lagos sa 88,3 miliona stanovnika jer će Nigerija da “eksplodira” sa sadašnjih 208 na čak 800 miliona stanovnika, što je teško uopšte zamisliti. Odmah za njim biće Kinšasa sa 83 miliona, pa Dar es Salam sa 73 miliona. Njujork će na 22. mestu biti najnaseljeniji “zapadni” grad sa 30 miliona stanovnika, a na 40. mestu biće Los Anđeles sa 20 miliona stanovnika. Prvi evropski grad na 67. mestu biće Pariz sa 12 miliona stanovnika.

BLISKI ISTOK 2100. GODINE

UN predviđaju da će dve najveće populacije na Bliskom istoku – Turska i Iran – doživeti pad do 2100. godine. Očekuje se da će Turska pasti sa 85 miliona na 83, a Iran sa 89 miliona na 80 miliona stanovnika, čime će izgubiti status demografskih giganata u regionu.

Nasuprot tome, očekuje se da će dve zemlje srednje veličine – Irak i Jemen – imati dramatičan skok u populaciji, što će verovatno povećati njihov geostrateški značaj u tom procesu. Irak će sa 44 miliona ljudi porasti na 112 miliona, što između ostalog znači da će zemlja sa najviše šiita na svetu biti Irak, a ne Iran. Ankari i Teheranu verovatno će biti veći izazov da dominiraju Irakom čija će populacija biti veća od njihove. Drugi način gledanja na brojke kaže: populacija Iraka trenutno iznosi 75 odsto od ukupne populacije šest zemalja Saveta za saradnju u Zalivu (GCC) – Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati – ali će do 2100. ona biti 33 odsto veća od ukupne populacije GCC-a.

Predviđeno je da će Jemen porasti sa 34 na 74 miliona ljudi – od zemlje manje naseljene od Saudijske Arabije i koju je Saudijska Arabija pre nekoliko godina vojno napala, postaće dosta brojnija zemlja. Ovo bi učinilo njegovo stanovništvo gotovo jednako velikim kao i GCC zajedno, a bilo bi blizu Irana ili Turske.

Predviđeno je da Egipat nastavi svoju demografsku eksploziju, skoro udvostručivši broj stanovnika sa 111 na 205 miliona, što će ga činiti daleko najvećom zemljom regiona. Drugim rečima, biće 25 odsto veći od Irana i Turske zajedno i skoro duplo brojniji od Rusije.

Ceo Egipat počiva na darovima reke Nil. Već sada, Egipat je dramatično uznemiren etiopskom izgradnjom brane i hidrocentrale “Renesanasa” koja može značajno da smanji nivo vode u Nilu i tako dovede u opasnost celokupni život u Egiptu. Šta će biti kada Egipat bude imao dvostruko više stanovnika, a Nil ne bude imao dvostruko više vode? Hoće li početi egzodus njegovog stanovništva, koje je svih ovih godina migrantskog pritiska uglavnom statično i odsutno iz migrantskih talasa prema Evropi?

Zemlje Zalivskog saveta za saradnju imaće mnogo sporiji rast stanovništva. Njihova trenutna ukupna populacija je 59 miliona, a u 2100. predviđa se da će dostići 84 miliona. Ipak, to je i dalje značajno povećanje u kontekstu šireg usporavanja globalnog rasta.

Na drugim mestima, UN nude sledeće prognoze: Izraelsko stanovništvo će se udvostručiti sa 9,2 miliona na 18,4 miliona. Palestina (tj. Gaza i Zapadna obala) će porasti sa 5,2 miliona na 12,8 miliona. Sirija će se skoro udvostručiti sa 22 miliona na 43 miliona. Jordan će porasti sa 11 na 18 miliona. Nasuprot tome, Liban će se smanjiti sa 5,5 na 4,7 miliona.

Ukupno će ovih pet populacija dostići ukupnu cifru od 95 miliona, što je više od Turske ili Irana.

IMIGRACIJA KAO REŠENJE

Studija je zaključila da najbolja rešenja za održavanje sklada nivoa stanovništva i ekonomskog rasta u zemljama sa visokim prihodima uključuju fleksibilnu imigracionu politiku i socijalnu podršku porodicama koje žele decu.

Međutim, kako se upozorava u Izveštaju, postoji veoma realna opasnost da bi neke zemlje suočene sa smanjenjem broja stanovnika mogle da razmotre politiku koja ograničava pristup uslugama reproduktivnog zdravlja, pravo na abortus ili upotrebu kontraceptivnih sredstava. To se već dešava u SAD, Poljskoj i drugim državama.

Izveštaj poručuje kako je ključno da zemlje stave prava žena, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu ispred rasta stanovništva.

Studija IHME predviđa velike promene u globalnoj starosnoj strukturi, sa daleko više starih nego mladih do 2100. godine; procenjuje se da će biti 2,37 milijardi ljudi starijih od 65 godina i samo 1,7 milijardi mlađih od 20 godina. Štaviše, zemlje sa najviše mladih biće one koje su trenutno siromašnije, a njihovo veliko radno sposobno stanovništvo trebalo bi da ubrza rast njihovog BDP-a.

Procenat radno sposobnog stanovništva zemlje ima značajan uticaj na njenu ekonomiju, što je objašnjenje uspeha Kine kada je reč o bruto društvenom proizvodu i stopama siromaštva u samo 30 godina.

Pre nego što je prihvaćena politika jednog deteta u zemlji, visoka stopa nataliteta je značila da se otvaranje kineske ekonomije savršeno poklopilo sa ogromnom populacijom radno sposobnog stanovništva.

To je takođe razlog zašto bi se stanovništvo Japana koje stari moglo nazvati “demografskom tempiranom bombom”.

Naglasak na imigraciji kao ekonomskom osloncu ovde je od najvećeg značaja. Zemlje koje promovišu liberalnu imigraciju, navodi analiza, više su u stanju da zadrže svoju populaciju i podrže ekonomski rast, čak i kada je u pitanju pad stope rađanja.

I pored svih preporuka i mera, ne znači da će krize biti sprečene, niti da će sve teći organizovano i harmonično. Na kraju, kako istorija upozorava, pomeranje stanovništva uvek je bilo praćeno dramatičnim događajima.