Ekonomisti još ne mogu da se slože oko toga koliko je vremena (deceniju ili više) Srbiji potrebno da se vrati tamo odakle je Slovenija nastavila 1991. godine. Još veća nepoznanica je koliko joj vremena treba da dostigne Sloveniju 2001. Ipak, nije zgoreg zaviriti u budućnost, motivacije radi. Kako živi Slovenija, danas?

Naizgled, više nego dobro. Sa izuzetkom dela stanovništva, a na šta je predsednik Republike Milan Kučan podsetio u svečanom govoru na nedavnoj proslavi 10-godišnjice osamostaljenja.

Ipak, siromašni i besposleni čine tek petnaestak procenata populacije. Ostali deluju kao sasvim zadovoljni. Da je tako vidi se odmah po prelasku slovenačke granice. Prvo – vozila na drumovima; situacija je još zavidnija nego pre nekoliko godina. Srednja kategorija nekada najpopularnijih Zastavinih (jugo i sto kec) te Renoovih (četvorka) automobila, retko se može videti čak i na parkinzima ispred studentskih domova; zamenile su ih korejske niskobudžetne limuzine. Plus drugi najnoviji modeli stranih kola. Auto (i drugu opremu) moguće je kupiti na kredit, lizing, uz sve zamislive vrste "posebnih popusta". Sistemom "staro za novo" vozači menjaju prošlogodišnji model pola, punta, megana, korse, klia… koji još ni do prvog servisa nije stigao (20.000 pređenih km) za ovogodišnji, poslednji "krik" mode.

Impozantan vozni park sapleo se, međutim, na putevima; Slovenija ubrzano gradi autoceste, a danak brojnih saobraćajnih nesreća doveo je do rigoroznih kazni – ukoliko su farovi ugašeni danju ili svi putnici nisu vezani kazna je od 100 nemačkih maraka naviše, za stranca – odmah. Kvalitetan vozni park ima svojih prednosti – tehnički pregledi su za nova vozila obavezni tek posle tri godine (a potom svake naredne godine), dok vozila starija od deset godina moraju na tehnički svakih šest meseci. Produženje saobraćajnih dozvola i sklapanje osiguranja završavaju se za nekoliko minuta na šalterima tehničkih pregleda, uz bombone za decu i hladne sokove na račun kuće. Servisi i auto-mehaničarske radionice izgledaju kao hirurške sale, bez ijedne masne mrlje, uz ponudu da besplatno koristite njihov službeni auto dok rade na vašem. U skladu s tim su i benzinske pumpe. Izgledaju kao dragstori u kojima možeš da kupiš sve – od pakovanog svežeg mesa, voća i sendviča, preko kozmetike do vespi. Čak i auto – u blizini Murske Sobote na pumpi sam naletela na "daewo tika", priljubljenog uz raf sa automobilskim gumama.

UČINAK STAKLENE BAŠTE: Broj automobila gotovo je jednak broju stanovnika što znatno poboljšava stanje u javnom saobraćaju. Autobusi novi i poluprazni, od čega neki kao gorivo koriste otpadno ulje. Posebne kredite i poreske olakšice dobijaju "ekološki projekti" u vidu solarnih instalacija, izolacija i sličnog. Da bi se povisio natalitet, svako dete, u odnosu na porodični standard, prima dečiji dodatak tačno 12. u mesecu, a brine se i o stanarskim tegobama mladih porodica preko "neprofitnih stanova" i posebnih kredita. Država je za to obezbedila novac od prodaje državnih stanova po realnoj vrednosti. Društveni stanovi u Sloveniji nisu otkupljivani u bescenje, već je svako za otkup morao da uloži najmanje 10.000 – 20.000 DM. Plate i penzije su redovne, a penzioneri dobijaju i posebne "dodatke za rekreaciju".

Statusni simbol prosečnog Slovenca, dakle, nije skupo odelo i mobilni (to se podrazumeva) već – limuzina. Što nije neobično, pošto statistika pokazuje relativno zdravu sliku slovenačke privrede u tranziciji. Cena potrošačke korpe je oko 430 nemačkih maraka, što iznosi 39 odsto neto plate. Prosečna plata prema podacima Statističkog zavoda Slovenije je oko 1100 DM neto, dok BDP na stanovnika dostiže skoro neverovatnih 10.078 američkih dolara, što je skoro dva puta više od inače visokog standarda u "konkurentskoj" Češkoj.

Poređenja radi – 1990. godine radnik u Sloveniji je za veknu crnog hleba morao da radi 21 minut, a 1999. godine 20 minuta, za kilogram brašna 1990. trebalo je 13 minuta, a 1999. tek devet, za kilogram svinjskog mesa dva sata i devet minuta, a devet godina kasnije sat i 26 minuta.

Za televizor je 1990. godine trebalo izdvojiti 347 sati i 50 minuta rada, a 1999. godine 116 sati i 22 minuta. Pomak se, s obzirom na to da je prošlo jedanaest godina, nekome možda neće učiniti fantastičnim. Međutim, ako se poredi sa onim što je 1990. godine za svoju zaradu mogao da kupi prosečan Beograđanin, a šta može danas – onda je razlika naučna fantastika. Ipak, nije sve pojeftinilo. Tako, na primer, "domaći" reno clio danas košta više – 1990. godine je svaki Slovenac mogao da ga kupi posle 2420 sati i deset minuta rada, a 1999. godine tek kada bi uštedeo nadnicu za 3188 sati i 47 minuta rada.

Slovenija je tokom protekle decenije postepeno prošla ono što sada pogađa Srbiju, u koncentratu. Kako se Slovenija približavala Evropskoj uniji, tako su rasle cene struje, vode, komunalija, telefona i drugih usluga. S druge strane, jednako postepeno rastao je i životni standard. I državni budžet se puni drugačije nego nekada. Carine ili padaju ili ih uopšte nema, a glavni izvor državnih prihoda su porezi i "trošarine". U ceni benzina od oko 1,7 DM samo trećina predstavlja vrednost benzina na tržištu, ostalo su trgovačke marže i razni državni porezi. Pozitivna strana je da tako otvoreno tržište znači veći izbor za potrošača. U eri Ante Markovića i prvih godina samostalnosti, odeća, obuća, hrana… mahom se nabavljala u dućanima u okolini Trsta, Klagenfurta ili Graca. Sada su, međutim, i u Sloveniji cene osnovnih proizvoda u mamutskim tržnim centrima tako niske da se većini više ne isplati put u Austriju ili Italiju. Zato se sada pazari jednom sedmično u ogromnim, supermodernim samoposlugama, koje su otvorene do 9 uveče (neke čak i do 10), uključujući i vikende. Prvi se pojavio austrijski Interšpar, pa domaći Merkator…

Proces privatizacije završen je u većini preduzeća. Uticaj politike na preduzeća ne postoji niti države na izbor poslovodstva i poslovanje privatnih preduzeća. Oko 55 odsto domaćeg bruto proizvoda ostvaruju privatna preduzeća. Što se zdravstva tiče, ono je u prvih deset godina preživelo relativno dobro. Kvalitet usluga je ostao u najmanju ruku na nivou nasleđenom iz "socijalizma", ali više nije sve besplatno. Lekari posao obavljaju bez mita, a za podmirivanje nekada redovnih usluga zdravstva (zubari, proteze, dodatni pregledi) morate početkom svake godine da uplatite nekom od osiguravajućih društava za sebe i svoju porodicu tzv. dodatno osuguranje, koje nije obavezno, ali vam za relativno male pare (od 200 do 400 maraka godišnje, u zavisnosti od starosne dobi) donosi brojne olakšice. Više se ne upotrebljavaju ni zdravstvene knjižice – svaki osiguranik dobije karticu (poput bankovne) s čipom koji sadrži sve podatke; svaka ordinacija ima terminal u koji se utakne kartica radi provere podataka, a važenje kartice produžava se svakih nekoliko meseci u specijalnim aparatima u zdravstvenim domovima.

Slično je bilo i sa bankama, koje upravo ulaze u proces privatizacije. Rajfajzen, Austrija Banka, Hipo banka, Sosiete Ženeral – to su banke kojima, uz garanciju podizanja novca i u inostranstvu, smete da poverite svoj novac. Ovdašnje banke su posle kraha iz 1990. godine uspele da povrate poverenje štediša, tako da u svojim trezorima broje oko 3,7 milijardi DM devizne štednje. Gotovinu u markama možete da podignete bilo kad i koliko vas volja. Međutim, za iznose od nekoliko stotina nemačkih maraka ne morate u banku – tu su bankomati, 24 sata dnevno.

Nova tehnologija je sve dostupnija širokom krugu ljudi. Kablovska TV je prisutna gotovo u svakoj kući (što pored pedesetak evropskih i američkih programa podrazumeva i sva tri programa Hrvatske TV i satelitski BK i Pink), a operateri u većim gradovima za samo 30 DM mesečno nude non-stop ulaz i na internet, brzinama do 512 kbps. ISDN telefonske linije dileri nude po tržnim centrima, a trenutno su najveći hit ADSL veze odnosno GRPS u mobilnoj telefoniji. Zato nije čudo da se modernizovala i birokratija. Tako, ličnu kartu (koja ionako nije obavezna), pasoš i slične potrepštine u Ljubljani i (za sada) većim gradovima možete da naručite preko interneta. Ukoliko više verujete šalteru, vađenje najvažnijih dokumenata uzeće vam pet-deset minuta, što podrazumeva ispunjavanje formulara, čekanje i dobijanje istog, odmah, uz obavezan osmeh službenice. U slučaju potrebe, identitet dokazujete vozačkom dozvolom ili pasošem.

Kvalitetnija državna uprava i zadovoljni građani, moto je nove slovenačke administracije. Zato iza šaltera nećete videti pepeljaru, niti će vas ćata pustiti da čekate desetak minuta, dok ugasi pikavac i obavi privatan telefonski razgovor. Jednostavno, taj luksuz im je zabranjen. A da bi stranke bile što manje nervozne, frekventnije opštinske kancelarije dele redne brojeve.

Sloveniji je umnogome pomogla i činjenica da njeni državljani mogu bez viza da putuju u sve evropske države i SAD. Ona je prva eks-socijalistička država s takvim statusom i jedna od samo 25 zemalja kojoj Vašington ne traži vizu. Na stranu to što svi slovenački državljani u Italiju, Hrvatsku, Mađarsku i Austriju ulaze samo sa ličnom kartom. Slobodno prelaze i sve ostale (nevidljive) granice u Evropi, a slično je i sa turistima iz EU koji u Sloveniju dolaze samo sa ličnom kartom. Od nekadašnjih SFRJ republika samo SRJ (bez Crne Gore) i Makedonija traže da Slovenci kupe njihove vize.

SOLDAT, BEJBI SITER, REDAR… Vojni rok traje šest meseci, regruti su stacionirani u kasarnama blizu zavičaja, svakog vikenda odlaze u civilu kući. Onima koji ne žele da "prime oružje" omogućeno je civilno služenje vojnog roka u trajanju od 12 meseci. Oni rade po bolnicama, staračkim domovima, kao čuvari u osnovnim školama, a neki i kao "bebi-siterke", ispomoć u kući.

U celoj ovoj – nesumnivo slovenačkoj – priči o uspehu ima i gorkih pilula. To je činjenica da je slovenačka "evropeizacija" opterećena suživotom u nekadašnoj Jugoslaviji najčešće povezana sa doslednim odricanjem od svega što podseća na "Balkan".