Socijalni horizont za francuskog predsednika Emanuela Makrona svakim danom postaje mračniji, piše "Mond". Njegov rejting se od juna urušio za 14 procenata, baš kao i popularnost njegovog premijera Edvarda Filipa (– 11 indeksnih poena). Pred izbore za francuski Senat 24. septembra skoro dve trećine anketiranih Francuza izjavilo je da ne bi volelo da Makron dobije većinu i u Senatu, a samo 35 odsto njih iskazalo je suprotno mišljenje.

U avgustu su zbog kresanja budžeta u zdravstvenom sektoru protestovali medicinski radnici. Sindikat Generalna konfederacija rada (Confédération générale du travail, CGT) mobiliše članstvo za protest 23. septembra protiv revizije francuskog zakona o radu, koji neki sindikalni aktivisti u levičarskom listu Imanite nazivaju "socijalnim tajfunom". Vidljiva je i slična aktivnost sindikata Snaga rada (Forse ouvere FO).

Tokom prvog protesta 12. septembra na ulice je izašlo između 220.000 (policijska procena) i 500.000 ljudi (sindikalna procena).

Grupe anarhista su se tada već tradicionalno sukobile sa policijom. "Mond" izveštava da ovih dana počinje sudski proces protiv pripadnika "antifa" pokreta zbog paljenja policijskih kola tokom prethodnih demonstracija u maju 2016.

Sindikati radnika u javnim službama zakazali su protest za 10. oktobar zbog Makronove najave da će skresati 120.000 radnih mesta u tom sektoru. Sindikati šofera su 18. septembra počeli da mobilišu članstvo, s najavom da će 25. septembra možda pokazati svoj bes blokiranjem osetljivih skladišta energije i komunikacija. Najavljene su i manifestacije penzionera.

Na početku "jeseni nezadovoljstva" Makron ne pokazuje nameru da popusti, što je u uvodnicima opisivano kao njegov "tačerski trenutak", uz podsećanje na nepopustljivost britanske Čelične ledi tokom štrajka britanskih rudara i njene pobede nad Sindikatom rudarskih radnika 1985.

Predsednik Francuske je nastupio arogantno, poručivši da mu tempo neće dirigovati "ekstremisti i zabušanti". Demonstranti su mu odgovorili posterima na kojima je on, s krunom na glavi, proglašen za "kralja zabušanata".

ISTORIJSKI ZAKON O RADU: Glavna tačka sukobljavanja su najavljene promene u radnom zakonodavstvu, koje su formulisane tokom leta u Parizu, iza zatvorenih vrata, tokom čak 300 sati rasprava.

Parlament, koji kontroliše Makron, već je izglasao da predsednik Francuske može bez parlamentarne debate da sprovodi reforme dekretima, koji samo uz verifikaciju vrhovnog administrativnog suda mogu da postanu zakon.

"Njujork tajms" piše kako se mladi, energični francuski predsednik, s ciljem da oživi francusku ekonomiju, namerio da promeni kamen temeljac koji je čitav jedan vek određivao francuski ekonomski život: poznati francuski zakon o radu Code du Travail na 3324 stranice. "Tajms" objašnjava da je taj zakon gotovo nerazrešiv: čak na 170 stranica govori o otpuštanju, na 420 stranica reguliše zdravstveno osiguranje i bezbednost na radu, na 50 privremeni rad, na 85 kolektivne pregovore, na stotinama stranica govori o platama, specifičnim industrijama i pogonima u inostranstvu.

Neoliberalni londonski "Ekonomist" taj zakon naziva rigidnim i inspirisanim idejom da se poslodavci ograniče u nameri da eksploatišu radnike. Ta ideja je, veli "Ekonomist", navela kreatore politike da favorizuju javnu potrošnju kao sredstvo za suzbijanje nezaposlenosti, pa Francuska ima "menažeriju" šema za subvencionisanje radnih mesta: ugovori za mlade, ugovori za budućnost, ugovori radi pomoći.

Uprkos tome što je socijalistička vlada Lionela Žospena 2000. uvela tridesetpetočasovnu radnu nedelju kao oblik solidarnosti sa nezaposlenima, francuska nezaposlenost od 9,5 odsto je dva puta veća nego u Nemačkoj, a nezaposleno je 20 odsto mladih ispod 25 godina.

Najavljuje se da će promene tog zakona omogućiti firmama veću fleksibilnost u pregovorima o uslovima rada, smanjiti sankcije za neopravdana otpuštanja radnika, dozvoliti malim firmama da zaobiđu tarifne ugovore na nacionalnom nivou i da individualno pregovaraju s radnicima, pa i da lakše zapošljavaju ljude samo za privremene poslove.

"Kompanijski ugovori biće zakon, to je neverovatna revolucija", izjavio je Žak Bartolomej, koautor uticajnog izveštaja iz 2015. o Zakonu o radu koji je poslužio kao inspiracija za Makronove predloge kojima se decentralizuju tarifni pregovori, sindikati se lišavaju moći, a zaposleni sigurnosti osvojene pre sto godina.

Francuski Zakon o radu je donet još 28. decembra 1910, nakon mnogo klasnih borbi u 19. veku i talasa velikih štrajkova (samo 1906. bilo je 1300 štrajkova). Radikal, tačnije radikalni socijalista Žorž Klemanso je 1909. poslao vojsku s naređenjem da puca na demonstrante koje je pokrenuo sindikat CGT, kome pripada zasluga za donošenje tog zakona.

Bilo je to u vreme kada je na čelu francuskih socijalista bio legendarni Žan Žores, koga su nazivali savešću Evrope, a koga je 1914. ubio neki nacionalistički fanatik. Kolektivno pregovaranje primenjuje se u Francuskoj od 1919.

DEČKO KOJI OBEĆAVA: Snažniju podršku za taj istorijski diskontinuitet Makron je dobio u zapadnoj neoliberalnoj štampi, koja ga je poredila sa Makijavelijem, Napoleonom i De Golom, "lavom i lisicom", a pozdravila ga kao "dečka koji obećava", koji će "spasti Evropu" i Francusku dići na noge.

Londonski "Ekonomist" je posle francuskih izbora pod naslovom "Makronovo čudo" otišao i dalje kada je opisivao "francusku renesansu" na kraju Makronovih reformi 2027: istorijska predsednička palata je premeštena iz starog zdanja, koje je pretvoreno u muzej, u velelepnu palatu u predgrađu Sen Deni (koje, inače glasa za komuniste); Pariz je narastao i postao centar megarazvoja; Makron je promenio i Francusku i Kontinent. Izabran je evropski ministar finansija… MMF i OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) u julu su podržali Makronove reforme, pledirajući da se usvoji dugoročna strategija redukovanja javne potrošnje u odnosu na BDP, što treba da dovede do smanjenja poreza i podsticanja ekonomskog razvoja i nove zaposlenosti.

Nije, međutim, sigurno da ta pohvala odjekuje u Francuskoj kao u vazalnim tranzicionim zemljama. "Ko bi mogao da zamisli da će jednostavnije otpuštanje stimulisati zapošljavanje?", opominjala je grupa političara i intelektualaca u otvorenom pismu "Mondu", prošle godine.

ISTERIVAČ ĐAVOLA: Zanimljivo je kako je ta Makronova tačerizacija francuskog tržišta rada i planirana redukcija tzv. države blagostanja u neoliberalnim listovima interpretirana u starom ideološkom hladnoratovsko-antikomunističkom ključu.

Pod naslovom "Isterivanje francuskih demona", sa karikaturom koja to ilustruje, londonski "Ekonomist" opisuje Makrona kako proteruje duh Karla Marksa koji je decenijama lebdeo nad raspravama o reformi rada u Francuskoj.

"Ekonomist" citira Manuela Valsa, bivšeg Olandovog, socijalističkog premijera koji je nalazio da, za razliku od evropskih kolega, francuska Socijalistička partija nikada nije eksplicitno prihvatila "mnogo umereniju" formu socijalne demokratije zbog toga što je proganja "marksistički superego", to jest zbog toga što francusko društvo nikada nije "demarksizirano".

"Njujork tajms" piše da ako mesje Makron pobedi, istorijska francuska kontroverza, čak i mržnja između radnika i poslodavaca zapisana u "socijalističkom" zakonu o radu, neće više biti vodeća filozofija u radnim odnosima.

List se ipak udaljava od te utopističke slike o klasnom miru u Francuskoj, u kojoj reč "patron" odjekuje veoma specifično, pa konstatuje da će mesje Makron možda proterati duh komunizma sa tržišta radne snage, ali će morati da se suoči sa ulicama na kojima 23. septembra akciju organizuje Žan-Lik Melanšon, koga londonski "Ekonomist" naziva "braniocem Venecuelanskog režima".

Francuski "Poan" piše da je prema istraživanjima javnog mnjenja posle najvećeg poraza u istoriji francuske Socijalističke partije na predsedničkim i parlamentarnim izborima u maju 2017. na sam vrh među liderima levice (68 odsto levičarskih glasova) isplivao Žan-Lik Melanšon, lider leve ekosocijalističke antinatovske partije Nepokorna Francuska (La France Insoumise), koji je pozvao na demonstracije 23. septembra 2017.

CENA NEUSPELIH POKUŠAJA: "Njujork tajms" procenjuje da će promena radnog zakonodavstva biti težak zadatak za Makrona, jer su u poslednjih četvrt veka sve fundamentalne reforme u Francuskoj potopljene na ulicama Pariza ispunjenim ponekad nasilnim demonstrantima koje su organizovali sindikati. Protesti zbog penzione reforme koju je pokrenuo Nikola Sarkozi 2010. predstavljali su udarac koji je delimično ruinirao njegove šanse na izborima 2012.

U oktobru i novembru 1995. plan Širakovog premijera Alana Žipea za reformu socijalnog i penzionog osiguranja doveo je do krize u kojoj je 1997. Žak Širak raspustio skupštinu i doživeo ponižavajući poraz.

I promene radnog zakonodavstva koje je predložila Olandova ministarka rada Mirijam el Komri su 2016. izazvale manje-više sličan intenzitet protesta, koji su doprineli potkopavanju popularnosti i doveli do istorijskog poraza Olandovih socijalista. Tada su protiv reforme radnog zakonodavstva bili i pripadnici pokreta "noćobdija" (Nuit Debout, francuski društveni pokret koji je začet 31. marta 2016. na pariskom Trgu Republike, proširio se u nekoliko gradova i završio na internetu). Događaji u jesen 2017. treba da pokažu da li i taj pokret nalik na španske indignadose i tzv. okupy pokrete uopšte ima neki trajniji uticaj.

Najagilniji Makronov izazivač je pomenuti sindikat CGT, možda i dalje najjači od pet glavnih francuskih sindikata sa oko 700.000 članova, sa uticajem u ključnim industrijama, lukama, na železnici, u naftnoj i gasnoj industriji, transportu, prerađivačkoj industriji, koji je pokazao sposobnosti da organizuje najjače industrijske akcije, da zaustavi čitavu Francusku, mada, kažu, nije toliko masovan koliko je bio u vreme socijalističkog predsednika Fransoa Miterana.

To je stari sindikat, formiran 1895, kada je bio deo takozvanog anarhosindikalizma, dakle tradicije solidarnosti i direktne akcije bez posredovanja političara, kao i oštrih sukoba s vlastima.

Pisac knjige o istoriji sindikata CGT Mišel Drajfus, istoričar sindikalizma na Univerzitetu Pariz i zapaža da je od devedesetih godina prošlog veka CGT polako kidao organske veze s Komunističkom partijom Francuske i da se koncentrisao na organizovanje štrajkova u privatnom sektoru.

Izgleda da sindikati još nisu usaglasili zajedničku akciju, već da svaki radi na svom frontu, očekujući da nešto izvuče u pregovorima, pa Makron možda računa da će dobiti podršku bar nekih sindikata.

Prema "Ekonomistu", mladi francuski predsednik koji iz radnog zakonodavstva isteruje dugovečni duh Karla Marksa, ipak ne namerava da pretvori Francusku u Ameriku ili Britaniju, već u neku vrstu Skandinavije à la frannjaise. Liberalizovano tržište rada namerava da usaglasi sa modernizovanim sistemom socijalne zaštite koji više štiti ljude nego radna mesta. Na primer, uvodi odredbu po kojoj će i takozvani samozaposleni radnici biti uključeni u sistem socijalne pomoći.

Stefan Siro, specijalista za istoriju i sociologiju štrajkova, sindikalizam i socijalne odnose u Institutu za biznis i administraciju Univerziteta u Nantu, zapaža da 2016. protiv Fransoa Olanda i njegovog premijera Manuela Valsa nije postojala politička mobilizacija kakvu sada pokreću sindikat CGT i Melanšonova Nepokorna Francuska, pa smatra da ishod zavisi od toga da li će ta dva pokreta ostati razdvojena, da li će se međusobno neutralisati ili će koordinisati svoje akcije i pokazati se sposobnim da na ulice izvedu šire društvene slojeve.

Makronovo izborno telo je više smešteno na centru, desnom centru i desnici nego na levici (bar ono iz prvog kruga predsedničkih izbora na kojima je Makron dobio 24 odsto glasova), pa je ipak manje pogođeno nego što je to bio slučaj sa Olandom, kada se radilo o sudaru levice s levičarskim liderima. Siro, dakle, smatra da za Makrona možda i nije obavezno rezervisana sudbina njegovih prethodnika.