Slovenački povratak
Prvi put posle – bekstva
Pompa i uzbuđenje koje je pratilo posetu Janeza Drnovšeka Beogradu i protokolarne besede o "nikad boljim odnosima" između država trebalo je da prikriju da je opet propao dogovor o dva važna sporazuma – o slobodnoj trgovini i avio-saobraćaju
počasnu gardu
"U četvrtak ujutro 18. jula prvo sam na Brionima pretrčao oko deset kilometara, pojeo doručak i odmoran, mada poprilično napet, krenuo za Beograd. Kada sam sa aerodroma u Puli sleteo u Beograd, tamo je vladala prava ratna psihoza. Svi vojni avioni nalazili su se na uzletnim stazama, naoružani raketama. Oko aerodroma je bila ukopana vojska u punoj bojnoj opremi. Pomislio sam da je krajnje vreme da pobegnemo iz te nevolje." Ovim rečima je u autobiografskom prvencu pod naslovom Moja resnica (Moja istina) opisao svoj poslednji dan u Beogradu u leto 1991. godine Janez Drnovšek, aktuelni slovenački premijer i bivši član Predsedništva SFRJ. Tog dana je posle žestokih sukoba između jedinica JNA i slovenačkih snaga Teritorijalne odbrane posle okasnelih pregovora Predsedništvo SFRJ odlučilo da JNA treba povući iz Slovenije.
ODNOSI SA ZADRŠKOM: Jedanaest godina kasnije Janez Drnovšek, ovog puta u ulozi predsednika slovenačke vlade i predsedničkog kandidata, vratio se, službeno, u Beograd. S obzirom na to da je Janez Drnovšek neko vreme u Beogradu stolovao i na funkciji predsednika (doduše – Predsedništva) bivše zajedničke države, njegov sadašnji dolazak u Beograd je istorijski korak. Možda ne toliko za odnose zvanične Ljubljane i Beograda, koji u poslednje vreme jesu bolji nego što su bili, koliko za njega samog. Kada je poslednji put otišao iz Beograda, ratovi su tek počinjali, a danas je ovaj deo "jugoistočne Evropa" u klinču sa srednjoevropskim inicijativama i krpi veze pokidane u protekloj deceniji. Tu su poređenja bezmalo neumesna – jasno je ko je u međuvremenu vodio uspešniju politiku.
Naoko politički autsajder s kraja osamdesetih, ekonomista Janez Drnovšek nadigrao je prekaljene komuniste već na početku političke karijere. U politiku ulazi kao prvi kandidat koji je na relativno slobodnim izborima izabran za člana Predsedništva SFRJ. Povratak iz Beograda nije bio trijumfalan, ali ni gubitnički. Dobro držanje u bivšoj prestonici i liderske sposobnosti stavljaju ga na čelo partije nastale iz bivše omladinske organizacije Slovenije i dovode ga na kormilo slovenačke vlade, gde se nalazi od 1992. godine (s kratkim prekidom vladavine Andreja Bajuka). Slovenija je u Drnovšekovoj deceniji napredovala, naročito ako se poredi sa situacijom u ostalim državama nastalim na tlu bivše SFRJ. Veze su naročito negovane i građene prema Briselu, dok u odnosu prema Zagrebu, Sarajevu, Skoplju… beleže uspone i padove. Donedavno je jedino stav prema Beogradu bio u kontinuitetu – stabilno prezriv. Doduše, Drnovšek nije imao neku aktivnu ulogu u pogoršanju srpsko-slovenačkih odnosa, mada nije doprineo ni boljitku, iako je bilo prilika. Odnosi između SRJ i Slovenije počinju da se odmrzavaju tek posle 5. oktobra i nema sumnje da svakim danom u svakom pogledu sve više napreduju. Što i nije neki problem, naročito kad se krene od nule.
Prazninu koju nije znala da zakrpi politika, u međuvremenu je uspešno pokrila privreda, donekle kultura. To je jasno tek sada, kada više nema opasnosti od sankcija zbog kršenja embarga, pa su partneri počeli javno da se hvale svojom dovitljivošću i "akrobacijama". Izvesno je da trgovina između dveju privreda nikada nije stala, samo je tokom devedesetih tekla "drugim kanalima ili preko trećih lica".
HARMONIZACIJA: Slovenija je danas jedan od najozbiljnijih kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Štaviše, Slovenija i tu odskače već po standardu, koji je po glavi stanovnika iznad proseka ostalih kandidata. Cena potrošačke korpe je oko 210 eura, što iznosi tek 39 odsto neto plate. Prosečna plata prema podacima Statističkog zavoda Slovenije iznosi oko 550 eura neto, dok BDP na stanovnika dostiže neverovatnih 10.078 američkih dolara, što je skoro dva puta više od inače visokog standarda u Češkoj. Slovenija je prestigla i BDP kojim se hvalila daleke 1990. godine, kada je njen nacionalni dohodak u bivšoj državi bio ubedljivo najviši.
Slovenačka politička elita svesna je međutim činjenice da će rast domaće privrede ubuduće u znatnoj meri zavisiti i od uspeha Slovenije na tržištima izvan Evropske unije. Otuda je u periodu oktobar 2000 – jun 2002. godine slovenački interes za SRJ ne smo javan nego i neobično velik. U skladu s tim je isplanirana i poseta slovenačkog predsednika vlade Beogradu. "Tokom prvih devet meseci imali smo u trgovini sa 370-milionskim tržištem EU-a 748 miliona deficita, a sa 20-milionskim tržištem nekadašnje Jugoslavije – uprkos nižoj kupovnoj moći – 755 miliona suficita!" upozorila je krajem prošle godine u članku pod naslovom "Balkan nije manje vredan" Marta Kos, potpredsednica Privredne komore Slovenije.
Nije tajna da je novi krug privatizacije u Srbiji za slovenačka preduzeća dobra prilika za plasiranje velikih viškova domaćeg kapitala. Jedan od razloga za ogroman interes jeste i niska cena radne snage – istražujući tržišta istočne Evrope slovenački "Gospodarski vestnik" (Privredni pregled) objavio je senzacionalnu vest da je u Srbiji moguće jeftino kupiti menadžera, pošto je "za direktora privatnog preduzeća dovoljno samo 430 eura mesečno, odnosno nešto više od 5000 eura godišnje". U Sloveniji, na primer, godišnja plata direktora nekog preduzeća kreće se oko 45.000 eura, u Češkoj do 30.000 eura, čak je i u Rusiji viša od 10.000 eura. Stoga nije kuriozitet što je prvo i jedino predstavništvo Privredne komore Slovenije u inostranstvu otvoreno upravo u Beogradu, a prema podacima ambasade SRJ u Ljubljani svakog dana u Srbiji i Crnoj Gori boravi stotinak slovenačkih privrednika koji pokušavaju da unovče svoje "komparativne prednosti" poznavanja jezika i društvenih prilika i tragaju za novim (ili aktiviraju stare) privrednim partnerima.
Harmonizacija odnosa između država oseća se i u drugim oblastima. U pregovorima oko sukcesije nekadašnji ljuti oponenti, slovenački i jugoslovenski pregovarači, sve češće zastupaju iste ili slične stavove, što olakšava i činjenica da države nisu opterećene graničnim ili privrednim sporovima (kao s Hrvatskom) niti ogromnim dugovima Ljubljanske banke (u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini), a što je nedavno izazvalo i neke istorijske recidive – poput delimičnog bojkota slovenačkih proizvoda u Bosni i Hercegovini.
OTVORENA PITANJA: Slovenija se danas nudi kao saveznik i zvanično podržava ulazak SRJ u Savet Evrope, Partnerstvo za mir i druge organizacije čiji je ona član. Ovako neočekivanu idilu, doduše, kvare neka otvorena pitanja poput uspostavljanja avio-saobraćaja između Ljubljane i Beograda, olakšavanja režima viza, dispariteta u trgovinskoj razmeni… Tema jeste bajata, ali je kamen spoticanja svih bilateralnih susreta, u kojima se pokazalo da pregovarači, naročito oni sa jugoslovenske strane – ni izdaleka nisu na visini zadatka. Na visini zadatka nije ni ogroman trgovinski deficit SRJ u odnosu na Sloveniju, gde od pomoći nije loše stanje u kojoj je srpska privreda, kao ni autogolovi ovlašćenih jugoslovenskih predstavnika koji bez zazora ubeđuju slovenačke partnere da jugo-privreda "ionako nema šta da ponudi".
U tom svetlu poseta Janeza Drnovšeka Beogradu nije donela spektakularne pomake na terenu nerešenih pitanja. Jeste potpisano nekoliko sporazuma tek toliko da boravak Drnovšeka, ministarske svite i delegacije privrednika u Beogradu ne bi izgledao kao puki safari. U to ime je postignuto nekoliko sporazuma (sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija, sporazumi u oblasti turizma, pošte i telekomunikacija, sporazumi koji uređuju neka poljoprivredno-veterinarska pitanja, tipa karantina i sličnog). Krunski sporazum – sporazum o slobodnoj trgovini nije stigao na dnevni red. U pat poziciji su ostale kvote za neke poljoprivredne proizvode.
Prestiž vs bolest
Janez Drnovšek je na dan i po svratio u Beograd u prelomnom trenutku svoje karijere, netom po obelodanjenju vesti da će se ipak kandidovati za predsednika države pošto na jesen ističe predsednički mandat Milana Kučana. Iako je vest bila očekivana, za mnoge je ona ipak iznenađenje. Zna se da je jedan od razloga za Drnovšekovo oklevanje teška bolest, o čemu je premijer posle mnogo medijskih spekulacija progovorio otvoreno: da mu je na lekarskom pregledu pre dve godine otkriven maligni tumor na bubrezima, da je operacija bila uspešna, ali su se "pojavile i tačke na plućima", za koje su lekari smatrali da bi "mogle biti u vezi s tumorom". Dovoljan razlog da Janez Drnovšek razmisli o izlasku iz politike. To nije obradovalo samo njegove političke protivnike već je i unutar matične partije (LDS) pokrenulo "bitku za nasleđe", koja je neko vreme zabavljala medije i plebs. Onda se Drnovšekovo zdravstveno stanje "stabilizovalo" i već dve godine nema promena u vezi s bolešću. To je bio jak motiv da prvo stabilizuje stanje u stranci, a onda uključenjem u trku za predsedničko mesto oduzima polet i desnici.
Velika Drnovšekova rokada – iz izvršne u reprezentativnu sferu vlasti – neće proći bez potresa jer pre isteka mandata (verovatno već u julu) mora da se oprosti od premijerske funkcije i prepusti je nekom od mlađih sledbenika, najverovatnije ministru finansija Antonu Ropu. Izbor naslednika nije događaj koji bi prošao bez trzavica, što je bio slučaj i u bliskoj prošlosti, kada su neke jake figure napustile Drnovšekovu Liberalno-demokratsku stranku.
U svemu ovome nije nevažna ni uloga aktuelnog predsednika Slovenije Milana Kučana. Naširoko i nadaleko je poznata surevnjivost između Drnovšeka i Kučana, rivalitet koji ponekad dobija sasvim ljudske oblike.
Državljanima (kako narod oslovljava predsednik Kučan) nije promaklo da je slovenački šef države ove godine imao neobično mnogo susreta s kraljevima i kraljicama, u čemu je javnost prepoznala želju za što glamuroznijim odlaskom sa funkcije. Za razliku od Kučana, Janez Drnovšek je u poslednje vreme veoma suzdržan kad je reč o putovanjima, čemu nije kumovalo samo zdravstveno stanje. Izuzev redovnih putovanja u Davos, odnosno Njujork i nedavnu audijenciju kod američkog predsednika Buša, Drnovšek ne putuje često. S te tačke gledišta poseta Beogradu izgleda značajnija, bez obzira na to što sporazumi koji je krunišu spadaju u protokolarne.
