“Fudbal treba opevati, jer je to epika našeg doba, čojstvo, junačko ogledanje kroz igru… Igra je svesna i organizovana, ali nagonska i elementarna, emotivna… Igra bez radosti i žestine, bez uzbuđenja, vike i suza, bez pražnjenja, nije igra. Igra daje ono što savremeni život oduzima…”

Sa ovom epskom definicijom agonskog (grčki: borba) karaktera te igre Miljana Miljanića, koju je zabeležio Sergije Lukač u NIN-u 1973. godine (reprint u knjizi “Odrazi vremena”), složili bi se milioni ljudi, što će se videti za nekoliko nedelja tokom Svetskog prvenstva u Kataru, gde će biti na probi mnoge ambicije. S tim se, verovatno ni danas, ne bi složio engleski kralj Edvard II koji je 1314. bio zabranio fudbal (u to vreme, igru momaka iz suparničkih sela koji su šutirali svinjsku bešiku po lokalnim livadama), jer je verovao da nered oko utakmica može dovesti do nemira, ili čak do izdaje… A s Njegovim kraljevskim visočanstvom verovatno će se složiti nas nekoliko socijalno izolovanih novinara “Vremena” koji preziru svako nasilje – a “imaju dve leve noge”.

Ovde ćemo pomenuti tuce sličnih događaja tokom kojih je navijačka euforija pretvarala sportske praznike u tragediju, uz opasku da oni nisu rezultat magije sportske igre, već najčešće amalgam potisnutih društvenih kontroverzi i fenomena “psihologije gomile”.

Gistav le Bon, francuski socijalni psiholog, sociolog i antropolog, početkom 20. veka, u studiji “Psihologija gomile”, isticao je da u gomili slabi osećanje odgovornosti pojedinca koje on ima kao izdvojena ličnost, jer stanje “omađijanosti” je važna karakteristika mase; a “zajednička akcija” ima snažan uticaj na stvaranje masovnog uzbuđenja…

Indonezija, 1. oktobar 2022.

Nakon fudbalskog superderbija Istočne Jave na stadionu Kanjuruhan u indonežanskom gradu Malangu (889.000 stanovnika), 1. oktobra 2022. poginulo je 125 ljudi, a stotine je povređeno, kada je oko 3000 navijača Areme upalo na teren i napalo igrače i zvaničnike domaćeg tima zbog prvog poraza posle 23 godine (3:2) na domaćem terenu od rivala Persebaje.

Policija je pokušavala da ih zaštiti ubacujući ih u policijska vozila, koja su navijači preturali i palili. U pokušaju da ih rastera, policija je bacala suzavac po terenu, a zatim i prema tribinana, što je izazvalo stampedo i dovelo do najsmrtonosnije katastrofe vezane za fudbal u Aziji.

Egipat, februar 2012.

Na kraju meča između Al Masrija i Al Ahlija u Port Saidu poginule su 73 osobe, a više od 1000 je povređeno.

Gana, maj 2001.

Na stadionu u Akri poginulo je 120 ljudi u stampedu nastalom kada je policija ispalila suzavac.

Južna Afrika, 11. april 2001.

Na utakmici Kajzer čifsa protiv Orlando Piratsa u ligi Južne Afrike, na stadionu Elis Park u Johanesburgu, stampedo je rezultirao smrću 43 osobe.

Gvatemala, 16. oktobar 1996.

U sukobima tokom kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo između Gvatemale i Kostarike u Gvatemala Sitiju poginule su 84 osobe, a 150 je povređeno.

Engleska, 15. april 1989.

Devedeset šest pristalica Liverpula stradalo je u prepunom i ograđenom prostoru na stadionu Hilsboro u Šefildu pre polufinala engleskog FA kupa između Liverpula i Notingem foresta, kada je policija otvorila jednu od glavnih kapija velikom broju pijanih navijača Liverpula koji su nagrnuli na kapiju i one ispred sebe zgnječili uz ogradu za zaustavljanje nereda.

Nepal, 12. mart 1988.

Kada su navijači pokušali da pobegnu od oluje sa gradom na stadionu u Katmanduu, ali nisu mogli jer su vrata stadiona bila zaključana, nastala gužva je odnela 93 života, a 100 ljudi je povređeno.

Belgija, 29. maj 1985.

Pre finala Kupa šampiona Evrope između Juventusa i Liverpula na stadionu Hejsel u Briselu 39 navijača je poginulo, a 600 je povređeno, kada se tokom sukoba italijanskih i engleskih navijača srušio zid zapadne tribine.

Rusija, 20. oktobar 1982.

Na kraju utakmice Kupa UEFA između Spartaka iz Moskve i holandskog Harlema, u haotičnoj gužvi prilikom izlaska sa stadiona Lužnjiki u Moskvi stradao je 61 navijač (po Rojtersu i BBC-ju, možda čak 340).

Škotska, 2. januar 1971.

Utakmica Seltika protiv Rendžersa vodila je ka nerešenom rezultatu sve dok Seltik minut pre kraja nije postigao gol, što je izazvalo masovni egzodus razočaranih navijača Rendžersa. Ali, kada je Rendžers u poslednjem minutu izjednačio na 1:1, počeli su da se vraćaju. Pod pritiskom gomile 66 ljudi je izgubilo život, a još 140 je povređeno.

Argentina, 23. jun 1968.

Sedamdeset četiri osobe su poginule, a više od 150 je povređeno kada su se posle utakmice prve lige u Buenos Ajresu između River Plate i Boka Juniorsa gledaoci greškom uputili ka zatvorenom izlazu. Oni koji su bili napred zgnječeni su masom koja je nadirala, nesvesna da je prolaz zatvoren.

Peru, 24. maj 1964.

Kada je na stadionu Estadio nasional u Limi Argentina pobedila Peru u kvalifikacijama za Olimpijske igre, nakon što je sudija poništio gol Perua dva minuta po isteku regularnog vremena, izbili su neredi tokom kojih je 318 ljudi ubijeno, a više od 500 teško povređeno.

Konstantinopolj, 13. januar 532.

Suprotno raširenom uverenju, nasilje u blizini sporta nije samo fenomen savremenog masovnog društva, već prilično stara pojava. Neki će podsećati na takozvanu Nika pobunu (grč: Νίκη – pobeda), koja je 13. januara 532. uz povike pripadnika “plave” i “zelene” deme (stranke) izbila protiv vizantijskog cara Justinijana I na hipodromu u Konstantinopolju. Tokom nereda je spaljen veliki deo grada, uključujući i crkvu Aja Sofiju, koju će Justinijan kasnije obnoviti. Desetine hiljada ljudi ubijeno je tokom pobune i Justinijanovog spasavanja carstva, kada je, kako je kasniji hroničar Jovan Zonara zabeležio, “svetina bila pokošena kao trava”.