U novembru 2017. magazin "Tajm" je predsednika Francuske Emanuela Makrona na naslovnoj strani predstavio gotovo kraljevskim portretom i naslovom: "Sledeći lider Evrope – samo kad bi mogao da vodi Francusku". Ako bi godinu dana kasnije prvi deo naslova još mogao i da bude tačan, drugi deo naslova je otvoreno pitanje, konstatuje "Tajm".

Agencija Rojters objavljuje komentar Džona Lojda autora knjige Moć i priča i saradnika "Fajnenšel tajmsa", u kome se kaže da slučaj Makron osvetljava sadašnje evropsko licemerje, da on jeste najveća politička sila u Evropi danas, ali da je njegova moć koju je stekao pobedom nad Marin le Pen sada zatvorena, ograničena, zarobljena i smanjena – kao i sama Evropa.

Na evropskoj pozornici Makron je nastojao da se istakne inicijativama o novoj federalnoj Evropi, ljudskim pravima, evropskoj vojsci, ekološkim programima i globalnoj trgovini, da se nametne kao lider Starog kontinenta. Tajming mu je bio dobar u vreme kada je nemačka kancelarka Angela Merkel napustila čelnu poziciju u Hrišćansko-demokratskoj uniji i najavila da će se penzionisati 2021, a mnogi smatraju da se na kancelarskoj funkciji ne može ni dotle zadržati, i kada se ne zna da li će britanska premijerka Tereza Mej dočekati Božić u Dauning stritu 10, pošto nije jasno da li će britanski parlament odobriti ugovor o načinu na koji Britanija napušta EU u martu 2019.

Kod kuće ga je, međutim, dočekao slogan "Macron demission" kojim njegov silazak sa političke scene zahteva pokret "žutih prsluka" (gilets jaunes), nazvan tako jer demonstranti nose žute prsluke kakve mora da ima svaki vozač i motociklista. Povod za demonstracije koje su počele 17. novembra bio je uvođenje ekološke takse na gorivo. Taj povod je gotovo zaboravljen nakon što su se tri nedelje u čitavoj Francuskoj ređali protesti, isticali zahtevi i zaoštravali sukobi.

VAVILON GORI: U subotu 1. decembra centar Pariza je bio zahvaćen oblacima suzavca u celodnevnom sukobu policije sa demonstrantima koji se razbuktao kada su hiljade samoorganizovanih "žutih prsluka" pokušale da se okupe na Jelisejskim poljima, a policija pokušala da ih rastera pendrecima, gumenim mecima, suzavcem, šok-bombama i vodenim topovima. Na to su odgovorili maskirani "kaseri" (casseur – huligan, razbijač) izražavajući bes prema sistemu tučom sa policijom, kamenovanjem, pravljenjem i potpaljivanjem barikada od nameštaja uličnih restorana, uz lomljenje izloga prodavnica, ponekad uz pljačku.

Tokom nereda u Parizu povređene su 133 osobe, uključujući 23 policajca, znatno više nego 24. novembra kada su povređene 24 osobe. Na jednom zidu u Ulici Kleber u 16. arondismanu u Parizu jedan grafit glasi "Vavilon gori".

"Mond" opisuje scene haosa u centru Pariza: od Opere, preko Avenije Foš do Ulice Rivoli i Jelisejskih polja zapaljeni restorani i vozila, razbijene i opljačkane radnje, zapaljene kante sa otpadom, barikade u plamenu, srušena ograda parka Tiljeri ispod koje je povređen jedan demonstrant.

Policijska prefektura saopštava da je u Parizu bilo 249 požara, da je zapaljeno 112 vozila i šest zgrada. Jedna puška je oteta iz policijskog vozila kod Trijumfalne kapije na Etoalu (Trgu Šarla de Gola) odakle se čula Marseljeza koju su u dimu suzavca pevali demonstranti. Oni koji su se sklonili, pravili su selfije a u pozadini se morala videti tuča u dimu.

Demonstracije su se razbuktale u mnogim gradovima – u Lilu, Bordou, Nantu, Renu, Strazburu, Sent Etjenu, Turu (gde je povređeno 30 ljudi). Blokirano je 45 od 250 Totalovih pumpi. Širom zemlje su blokirani trgovački centri, prodaja je opala, a sveži proizvodi su se kvarili u kamionima.

Demonstracije "žutih prsluka" proširile su se i na Belgiju i na Holandiju.

NEKO SE SEĆA POREZA NA SO: Erupcija divljačkog nasilja u Parizu nije protest – to je pobuna, piše u "Indipendentu" Džon Ličfild koji je prisustvovao "bici" kod Trijumfalne kapije.

Sociolozi širenje tog protesta povezuju sa novom društvenom geografijom: zaposlenost i bogatstvo sve su više koncentrisani u velikim gradovima. Deindustrijalizovane regije, ruralna područja, mali i srednji gradovi manje su dinamični. U "perifernoj Francuskoj" živi veliki broj ljudi iz radničke klase, koje su pripadnici elite i ideolozi zaboravili.

Neki izveštaji sugerišu da se vratila stara francuska retorika štrajkova, demonstracija i revolucionarnih barikada, sudeći bar po rečenici nekog učesnika za BBC: "Revolucija 1789. je počela zbog brašna, a naša zbog benzina…" Iz duge francuske bundžijske istorije oživljavaju se sećanja pobune baš zbog dizanja različitih poreza.

Pjer Serna u "Imaniteu" pominje pobune protiv poreza koji je nametala katolička crkva u srednjem veku, talas revolta u Akitaniji između 1544. i 1547. i napad na Bordo zbog poreza na so. Pokret je surovo ugušen, ali je kralj naredne godine ukinuo porez. Verbalno predanje o tome prenosilo se tri sledeća veka.

"Liberasion" citira autora monumentalne istorije Francuske "odozdo" Žerara Norijela koji kaže da "žuti prsluci" u konfuznom obliku slede tradiciju sankilota iz 1792. i 1793. godine (Sans Culottes, oni koji ne nose kilote, svilene pantalone do kolena, kakve su nosili plemići, već dugačke pantalone, dakle nisu bili baš "bezgaćani" kako se ponekad kod nas govori, po asocijaciji na ženski donji veš na koji se odnosi isti izraz). Ovaj istoričar pominje negovanje sećanja na pobunjene građane iz 1848. i na komunare iz 1870–71. i na pobune anarhosindikalista osamdesetih godina 19. veka.

U prošlosti su takvi pokreti suzbijani silom. Na severu Francuske su 1891. demonstracije krvavo ugušene uz pomoć vojske. Čak je i Žorž Klemanso, koji je navodno Makronov uzor, bio omrznut zbog toga što je nasilno suzbio takozvani vinski protest 1907. U skorije vreme veliki štrajkovi 1947–1948. ugušeni su uz nasilje sa desetinama smrtnih slučajeva među radnicima.

Danas pacifikovanje društvenih odnosa dovodi do racionalizacije upotrebe sile, pa bi najgore za one koji poseduju moć bilo to da se neka žrtva među "žutim prslucima" može pripisati policiji, piše "Liberasion". To je možda opominjući odgovor na Makronovu najavu da je spreman da zavede vanredno stanje.

NE KO, VEĆ PROTIV KOGA: Tokom nereda u Parizu 378 osoba je zadržano u policiji (među njima 33 maloletnika) i izvedeno pred sud pod optužbama za "nasilje nad službenim licima", "oštećenja imovine namenjene komunalnoj službi", "okupljanje u cilju izvršenja nasilja" ili "vršenje nasilja", "posedovanje oružja", za šta su zaprećene kazne od tri do sedam godina zatvora.

Verovatno na osnovu podatka da među 412 osoba koje je policija bila privela dve trećine njih nisu stanovnici Pariza, neki izveštači zaključuju da pripadnici urbane ultradesne gerile i anarhističke levice nisu činili većinu onih koji su se sukobljavali sa policijom, već da su borbenu većinu činili amaterski gerilci iz radikalnih delova pokreta "žutih prsluka" koji su došli iz severne i zapadne Francuske i iz šireg predgrađa Pariza da se "svete metropoli".

Uočavajući neobičnu konvergenciju levičara, desničara i depolitizovanih aktivista u tom sukobu, "Mond" piše da se mora revidirati perspektiva analize: ne pitajte zašto takva konvergencija postoji, već protiv koga. Odgovor je očigledan: protiv Emanuela Makrona i "njegovog sveta", njegovih reformi, njegove političke i ekonomske filozofije.

"Mond" piše kako je pre godinu dana Emanuel Makron nagovestio da želi da obeleži studentsku pobunu iz maja 1968. godine. Podržalo ga je nekoliko učesnika tadašnjeg studentskog pokreta, među kojima je bio i Danijel Kon-Bendit. Makron je dugo oklevao i na kraju ipak odustao. Godinu dana kasnije mobilizacija "žutih prsluka" je 1. decembra u centru Pariza dovela do novog dugog i nasilnog osporavanja njegove moći, kao što je pre pola veka bio slučaj sa De Golom.

Još nekoliko hroničara konstatuje da tako nešto Pariz nije video od 1968, mada to poređenje sociološki nije sasvim tačno. Godine 1968. bila je pobuna studentske i intelektualne populacije gradskih bejbi-bumersa kojoj su se pridružili radnici generalnim štrajkom. Sada je inicijator pobune provincija. Sadašnja pobuna nije identična ni sa neredima iz 2005. nakon kojih je Žak Širak zaveo vanredno stanje. Tada su buknula pariska predgrađa, nastanjena decom imigranata potonulom u potpuno beznađe. Više sličnosti ima sa demonstracijama "crvenih kačketa" u Bretanji 2013. kada su, takođe zbog eko-takse, demonstrirali traktoristi i kamiondžije.

BUMERANG EFEKAT: Istoričar specijalizovan za Francusku revoluciju i "ekstremni centar" Pjer Serna piše u listu "Imanite" da su "žuti prsluci" samo "iskrivljeno ogledalo Makronove politike ekstremnog centra" koji odbacuje političku i zakonodavnu debatu, depolitizuje sve oblike razumevanja društva kroz politiku, trajno delegitimizuje partije, negira podele na levicu i desnicu, prezrivo odbacuje političke ideje, nameće izvršnu vlast kao neupitan faktor u vođenju državnih poslova, stvara iluziju da je uspešan život milionerov život. Izmislio je bes bez politike, koji se sada okrenuo protiv njega.

"Politiko" piše da se Emanuel Makron stupivši na dužnost kao autsajder "novog lica" hvalio time da je razbio sklerotični politički sistem, da je zbrisao stari svet tradicionalnih partija, da je nasuprot "nereprezentativnim sindikatima" nametnuo reforme tržišta rada i državnih železnica, da je skresao naduvane fondove lokalnih vlasti.

Slike demonstranata sa žutim prslucima koji spaljuju barikade i krše terase kafea na Jelisejskim poljima omalovažile su slike "dinamične nove Francuske" koju je Makron projektovao.

"Politiko" citira i Frasoa Brošea, autora studije o digitalnoj demokratiji i digitalnom populizmu od Trampa do Makrona, koji konstatuje da je pobuna "žutih prsluka" produkt istog fenomena koji je Makrona doveo na vlast – diskreditacija sistema i mogućnost ljudi da se organizuju spontano i da komuniciraju preko društvenih mreža. Prema Bi-Bi-Siju, sve je navodno počelo kada je tridesettrogodišnji traktorista iz departmana Sena-Marna Erik Dru preko Fejsbuka pozvao na protest, a njegov poziv prenošen i multiplikovan. Ako je to baš tako bilo, a vaš hroničar u to ipak sumnja, Makrona je stigao seljački digitalni revolt.

Bilo kako bilo, ovog puta ne postoji neki militantni sindikalni lider ili opozicioni političar sa kojim će se vlast dogovoriti o prekidu protesta. Pokušaj predsednika francuske vlade da pregovara sa predstavnicima demonstranta nije uspeo, većina izabranih nije došla, a oni koji su došli tražili su da budu uključene TV kamere da ih ne bi ispljuvali kao izdajnike koji su se tajno prodali režimu. Kad ih je na razgovore pozvao Makron lično, neki od demonstranata su rekli da ne smeju jer da im prete radikalnije kolege.

Čak i najava suspenzije sporne takse na benzin, zbog koje su počele demonstracije, nije zaustavila pokret u kome su se povećavale aspiracije. U nekim medijima se pojavila lista od čak 42 zahteva: da niko ne bude beskućnik; da se ukinu kamate na nelegitimne dugove; da se ne oporezuju siromašni i da se nađe 85 milijardi evra fiskalnih prevara; da minimalna zarada bude 1500 evra mesečno; da se u penziju ide sa 60 godina, a da penzioni sistem bude baziran na solidarnosti; da se ukinu privilegije grada na račun sela; da se prestane sa izgradnjom ogromnih trgovačkih centara; da se progresivno oporezuju velike kompanije kao što su Mekdonalds, Gugl, Amazon i Karefur, da se zaustavi izgradnja velikih komercijalnih kvartova u gradovima; da narodni predstavnici imaju prosečnu platu; da se zabrani iseljavanje francuske industrije; da svako ko radi u Francuskoj mora da ima francusko državljanstvo; da bude više trajnih ugovora o zapošljavanju; da se ograniče zakupnine kuća, naročito za studente i radnike koji su nesigurni; da se zabrani prodaja imovine u vlasništvu Francuske, brana i aerodroma; da referendum o važnim pitanjima bude obavezan; da se raspusti Narodna skupština i, na kraju, zapravo prvo, Macron demission!

Organizacija koja traži raspuštanje skupštine i smenu predsednika Republike ne može više biti nepolitička, kako su "žuti prsluci" najčešće predstavljani.

PERIFERNA FRANCUSKA: Sindikati i leve partije uglavnom zauzete međusobnim gloženjima nisu pokazivali nimalo simpatija za tu samoorganizovanu, autonomnu i amorfnu pobunu pripadnika srednje klase iz "periferne Francuske". Taj sloj inače odbija dominaciju partijskih lidera tradicionalnih stranaka – levih (socijalisti, itd.) i desnih (golisti itd.) – koje su se menjale na vlasti od kraja Drugog svetskog rata, a sad su se urušile. Po nekim zapažanjima, "žutim demonstrantima" pokušavali su da se priključe i s levice (Melenšon, različiti trockisti itd.), i sa desnice (bivši Nacionalni front), ali ne bi se reklo da su određivali tok pobune.

Džon Lojd u pomenutom komentaru piše da im je uprkos tome što se čini da demonstranti imaju podršku većine francuskih građana, Makron do sada uporno pružao otpor poručujući da se ne sme menjati kurs jer je pravac njegove politike ispravan i neophodan. On je optužio svoje sugrađane da žele i da imaju tortu i da je jedu. "Ne možete pevati u istom sloganu: ‘smanjiti poreze i izgraditi više škola’…"

"Gardijan" u nešto rafiniranijoj analizi francuskog revolta zapaža da je od osamdesetih godina prošlog veka jasno da se u zapadnim društvima mora platiti cena novom ekonomskom modelu i da je ta cena žrtvovanje evropske i američke radničke klase, a da je sada jasno da je novi model oslabio ne samo rubove proletarijata već društva u celini.

Paradoks je da to nije rezultat sloma globalnog ekonomskog modela, već njegovog uspeha. U novijim decenijama francuska ekonomija, kao i evropska i američka, nastavila je da proizvodi blagostanje. Svi su u proseku bogatiji. Problem je u tome što su u isto vreme povećani nezaposlenost, nesigurnost i siromaštvo. Centralno pitanje nije u tome da li je globalna ekonomija efikasna, već šta činiti s tim modelom kada ne uspeva da kreira i razvija koherentno društvo bez dramatičnih suprotnosti, piše "Gardijan".

Pobuna "žutih prsluka" je simptom zime nezadovoljstva koje je u prošlim godinama izbijalo u raznim formama. Lako se ispumpala i usahla većina spontanih protesta, kao što su marginalni pokret bez lidera iz 2011. godine Okupy wal street, pokret španskih Indignadosa koji su u znak protesta protiv establišmenta i nezaposlenosti pešačili od Madrida do Brisela, ili pak francuskih "noćobdija" (Nuit debout) na Trgu republike u Parizu 2016.

Postoji bitna razlika između tih pokreta i "žutih prsluka": to su bili mirni protesti urbane omladine, a ovde je reč o sloju drugačijeg sastava i reklo bi se punijoj čaši jeda. Neki francuski levičarski hroničari prognoziraju da će "okrutni bankar" Makron čekati da dođe zima i da ljudima dosadi da se okupljaju na ulici i da se raziđu po kućama.

Možda bi tako i moglo biti. "Žuti prsluci" su brojčano relativno slabi (u trećoj nedelji ima oko 285.000 demonstranata širom Francuske). Međutim, to što osam od deset Francuza odobrava njihove akcije, koje često remete uobičajeni ritam života, možda je znak da, kako kažu oni Francuzi koji ga ne vole, "Jupiteru Makronu" izmiče tlo pod nogama. Njegov rejting je pao na 32 odsto, njegova "Republika u maršu" je izgubila korak, nivo podrške je opao za 20 odsto.

Makronove poreske olakšice za bogate i konstatacije o "ludom trošenju" na socijalne beneficije ili poruke građanima da "prestanu da jure" i "samo pređu ulicu da pronađu posao" – otuđile su mnoge birače. "Nema nikoga sa dubokim političkim iskustvom u njegovoj neposrednoj pratnji da mu kaže kada se zeznuo", kaže jedan francuski parlamentarni veteran.

Ljutito raspoloženje kakvo "žuti prsluci" manifestuju liči na groznicu protiv establišmenta koja je na drugim mestima dovodila populističke partije na vlast.

Autor studije o sumraku elita, prosperitetu, periferiji i budućnosti Francuske Kristofer Žili piše u "Gardijanu" da je pokret "žutih prsluka" rođen u France périphérique, da je periferna Amerika dovela Trampa u Belu kuću, a periferna Italija (Južna Italija, nazivana još i Mezzogiorno Italia, ruralna područja i mali severni industrijski gradovi) bila nosilac njenog populističkog talasa.

Neka se pripremi Francuska.