Rudnik bakra i zlata San Hoze ima samo jedno okno dugačko oko sedam kilometara koje se, u obliku prostorne spirale, spušta do 750 metara dubine. Rudari, kojima je šihta umesto šest sati prinudno trajala 69 dana, radili su na pretposlednjem horizontu. Okno se urušilo na 450 metara dubine i prva ideja o spasavanju preživelih je bila da se urušeni materijal raskrči i da rudari izađu na isti način kao što bi to inače po završetku smene učinili. Međutim, dva dana po prvom urušavanju, dogodilo se još jedno na 500 metara dubine. Zbog opasnosti da se okno uruši još negde i tako ugrozi spasioce, od ovoga se odustalo.

U isto vreme započeto je i svrdlanje planine sa ciljem da se sondom "pogodi" mesto gde se rudari nalaze i tako im stavi na znanje da se radi na njihovom spasavanju. I tako, dan za danom, bez rezultata, a sumnja da preživelih ima uvećavala se, jer u skloništu za slučaj opasnosti koje je postojalo na tom horizontu bilo je hrane i vode tek za dva dana.

RUPA DO RUPE: Ipak, sedamnaestog dana bušači su čuli kuckanje po burgiji dugačkoj 688 metara. Nesumnjivo, dosegnuto je mesto gde se rudari nalaze. Kroz probušenu rupu, široku pet inča, odnosno12,7 santimetara, provučen je telefonski kabl i uspostavljena je prvo audio, potom i video veza: ispostavilo se da su živi svi, da su u dobrom stanju, mnogo boljem nego što bi se očekivalo od nekoga ko 17 dana nije video svetlo dana i tako u mraku čeka da se nešto dogodi, a da to nisu patnja, bol i smrt.

Potom su izbušene još dve malo šire rupe: jedna za upumpavanje vazduha, druga za dotur namirnica. Za ovo drugo korišćena je specijalno dizajnirana kapsula 1,6 metara dužine, kodnog imena "Paloma", golub na španskom, kojoj je trebalo više od sata da se spusti odozgo do dole. Tada je definitivno odlučeno da se zarobljeni rudari izvuku kroz treću rupu, dovoljno široku da kroz nju može da prođe čovek. Plan je, u stvari, bio jednostavan: prvo da se izbuši "pilot" rupa tridesetak santimetara široka, pa da se potom proširi na sedamdesetak, da se "na vitlo" u dubinu spusti spasilačka kapsula i zatim nazad. I tako 33 puta.

Bušenje rupe 700 metara dugačke nije bogzna kakav izazov: za naftaše, na primer, bušenje na pet kilometara dubine je rutina. Sa druge strane, nije ni jednostavno. Nije, naime, reč samo o dostizanju određene dubine, već i o pogađanju određenog mesta na toj dubini: sasvim malo ugaono odstupanje bušotine u stranu vodilo bi nepovratno u neuspeh.

Bušenje "pilot" rupe započeto je 5. septembra, a završeno 17. sa delimičnim uspehom: ciljana prostorija na dubini od 622 metra jeste "pogođena", ali se burgija na samom cilju raspala. Tri sledeća dana su komadi zabijeni u zidove rupe "pecani" jakim elektromagnetima, a bušenje, odnosno proširivanjem "pilot" rupe na zadati prečnik – 28 inča, odnosno 71 santimetar, započeto je 20. septembra, da bi 9. oktobra bio probijen poslednji metar.

"FENIKS": Uporedo sa bušenjem otvora za spasavanje, inženjeri čileanske mornarice konstruisali su i pravili kapsulu za izvlačenje. U stvari, napravljeno ih je tri, u biti istih, jer su konstruisane za isti zadatak – da mogu da se spuste kroz izbušenu rupu, da u njih može da stane čovek, da može da se izvuče na površinu i da bude vođena tako da dok se kreće ne dodiruje oplatu.

Sve tri su cigarolike, spoljni prečnik im je 22 inča, odnosno 55 santimetara, unutrašnji inč manje (52 santimetra), na oba kraja imaju po četiri točka obešenih na opruge poduprte amortizerima: dok se kapsula kreće kroz tunel opruge točkove pritiskaju na oplatu i tako drže odstojanje od oplate, a amortizeri ublažavaju prelazak preko neravnina. Sve tri su opremljene dvosmernom audio/video vezom i rezervoarima sa kiseonikom. Zapravo, razlikuju se po dužini i još jednoj, pokazaće se nepotrebnoj sitnici: prva koja je izrađena bila je 2,7 metara dugačka, a poslednja – "Feniks", koja je i upotrebljena, metar je duža i opremljena je sajlom na vitlu pomoću koga bi, u slučaju zaglavljivanja, rudar koji je u tom trenutku u kapsuli, kroz otvor za spasavanje na dnu mogao da se vrati tamo odakle je pošao.

OBEĆAVAJUĆE PROBE: Prema prvobitnom planu, pre samog izvlačenja, u rupu je trebalo da se utisne čelična oplata na prvih 100 metara od izlaznog otvora koja bi trebalo da spreči prodiranje vode i eventualno osipanje i urušavanje zidova. Međutim, čelični tubus je utisnut samo na prvih 55, a onda su inženjeri odlučili da ne idu dalje, da je to što je urađeno dovoljno i da može da se započne sa izvlačenjem.

Za probu spuštena je prazna kapsula, zaustavljena na 12 metara od otvora u rudniku i vraćena prazna. Dok se kretala tamo i nazad, kamera u kapsuli je bila uključena, tako da je mogao na površini da se prati direktan prenos. Nije primećeno ništa onespokojavajuće.

Čileanski ministar rudarstva Laurens Golborn je ovu probu opisao kao "veoma obećavajuću" i "veoma pozitivnu", da je kapsula prošla putanju bez problema, da "čak ni prašinu nije digla", a vraćanje kapsule na površinu tik pre nego što je na cilj stigla objasnio je kao izbegavanje rizika da neko od rudara u nju uđe pre nego što se ispitivanje završi.

FINALE U "TURBO MODU": "Radna brzina" kapsule je 0,65 metara u sekundi, otprilike ista kojom se kreće većina beogradskih liftova, dok je maksimalna trostruko veća, predviđena da se koristi samo u slučaju da nekome u toku izvlačenja ozbiljno pozli. U "redovnom" režimu kapsuli je potrebno oko 16 minuta da se spusti, zbog gravitacije minut više da se vrati – vreme potrebno za celu turu – spuštanje, ukrcavanje, podizanje i iskrcavanje procenjeno je na oko sat, a trajanje celokupne završnice na između 36 i 48 sati.

Prvi je kapsulu u smeru nadole isprobao jedan spasilac – medicinar, koji je spušten da u direktnom kontaktu proceni psihofizičko stanje onog koga će kapsula prevesti na gore, sledećih pet tura su takođe imale putnike u oba smera.

Kako je posao odmicao i ulazio u rutinu, vreme potrebno za turnus je bilo sve kraće i kraće – 33 rudara za 22 sata, odnosno četrdeset minuta po glavi. Medicinari su izašli još brže – njih šestorica za dva i po sata, odnosno 25 minuta po osobi, što će reći da je za njih upotrebljen "turbo mod".

Čast da od rudara poslednji iz okna izađe i kao takav bude upisan u Ginisovu knjigu rekorda pripala je Luisu Urzui, koji je svoj šefovski autoritet sa organizacije svakodnevnog rada preusmerio na organizaciju višenedeljnog preživljavanja, a rudari su, kao i svakog dana u redovnim okolnostima, "slušali šefa": raspoloživu hranu je racionisao na svega koji zalogaj konzervisane tunjevine, ugriz krekera i gutljaj vode, ali i organizovao svakorazne dnevne aktivnosti za "ubijanje vremena", od molitvi, preko društvenih igara do pričanja viceva. Da tako nije bilo, iz rudnika bi izvesno bili izvlačeni leševi.

Tri dana po okončanju akcije, spaseni rudari sa porodicama i mnoštvom drugog sveta prisustvovali su na ulazu u rudnik svetoj misi zahvalnici, predsednik Čilea obećao je da će promeniti standarde bezbednosti u rudarstvu, a inženjeri se prihvatili redovnog posla.