Nedaleko od Kijeva otkriveni su ovih dana grobovi nekih od oko 25 hiljada poljskih oficira i državnih funkcionera, pobijenih u Katinskoj šumi. Kao i ranija otkrića, i ovo je uzburkalo stare emocije i želje da se do kraja rasvetle neprijatne strane istorije rusko-poljskih odnosa. Trenutak je izuzetno važan: Poljsku je posle osam godina zamrznutih međususedskih odnosa prošle sedmice prvi put posetio šef ruske države. Tom prilikom je Vladimiru Putinu bez okolišenja postavljan zahtev da Rusija pruži materijalnu i moralnu satisfakciju poljskim žrtvama staljinističkog terora. Mladi ruski predsednik je iskreno priznao da njegovi sunarodnici slabo poznaju noviju istoriju, pri čemu je izrazio iznenađenje da su Poljaci toliko preokupirani prošlošću. Ovo saznanje pobudilo je Putina da neočekivanim potezima, van zvaničnog programa posete, oda piznanje slobodoljubivom duhu Poljaka. On je položio cveće na spomenik pripadnicima Zemaljske armije (AK) i drugih ilegalnih organizacija, koje su se suprotstavljale na samo nemačkim okupatorima nego i sovjetskoj dominaciji. A dan kasnije Putin se u Poznanju neplanirano zaustavio ispred spomenika žrtvama tragičnih radničkih demonstracija 1956. godine, čime je odao počast i onima koji su se suprotstavljali komunističkom režimu.

Neki su očekivali da će se Putin ugledati na kancelara Branta, koji se javno izvinio Poljacima za zločine Nemaca. Realniji posmatrači, međutim, smatraju da kada su u pitanju rusko-poljski odnosi još nije sazrelo vreme za uzajamne gestove opraštanja. Proevropska politika Putina tek otvara šansu za uspostavljanje zdravijih odnosa između Rusije i istočnoevropskih zemalja, doskorašnjih poslušnih satelita Moskve. U Poljskoj, Mađarskoj i Češkoj, koje su donedavno na svojoj teritoriji imale sovjetsku vojsku i Ruse smatrale okupatorima, još su sveža sećanja na krvavo gušenje slobodarskih i demokratskih pokreta. U isto vreme, među ruskim građanima i dalje vlada uverenje da su podnosili žrtve da bi pomagali narodima "bratskih zemalja", dok su sve potpunije i šire informacije o posledicama staljinističkog terora za mnoge od njih samo "oružje zapadne propagande".

LICEMERJE PROPAGANDNOG RATA: Slučaj zločina u Katinskoj šumi najdrastičniji je primer propagandnog mešetarenja u službi političkih interesa. Otkrivanje masovnih grobova do danas podjednako iritira Ruse i zapadne političare, jer se u takvim prilikama mora neizbežno govoriti i o velikom licemerju, prisutnom u odnosima Istok–Zapad u poslednjim decenijama prošlog veka.

Katin je, pored ostalog, povod za prisećanje da je Drugi svetski rat počeo agresijom na Poljsku u kojoj su učestvovale ne samo Hitlerove trupe nego i Crvena armija. Sovjetskom Savezu je 1939. godine, na osnovu sporazuma Molotov–Ribentrop, pripala istočna teritorija Poljske. Katin je svedočanstvo o okrutnoj sovjetskoj okupaciji – masovnom preseljavanjanju poljskog stanovništva u azijske republike SSSR, kao i o likvidaciji inteligencije, više i srednje klase na tim područjima. Prema nepotpunim podacima, ubijeno je ili umrlo od gladi i iscrpljujućeg rada u logorima više od 120.000 ovih izgnanika. Prema oficirima, žandarmima i državnim činovnicima primenjen je "specijalni tretman". Oni su zadržani u logorima u zapadnoj Ukrajini, gde su početkom marta 1940. godine likvidirani zajedno sa desetinama hiljada nedužnih građana SSSR.

Bio je to ne samo čin odmazde za žrtve, koje je mlada sovjetska republika pretrpela u kratkom ratu sa Poljskom 1920. godine, već i deo šireg plana staljinističke varijante "etničkog čišćenja" poljskih terena pripojenih Rusiji. Tako okrutna osveta mogla se realizovati jedino u uslovima Staljinove diktature i u okviru monstruoznih pogroma koji su progutali milione stanovnika SSSR.

U nedavno objavljenoj knjizi Ukrajinski trag Katina identifikovane su neke od žrtava "etničkog čišćenja" 1940. godine. Među njima su dva poljska generala, pisac Andžej Volica, predsednik šljonskog parlamenta Karol Gžešik, senatori i poslanici, gradonačelnici Lavova, Pšemisla, Tarnopola i drugih većih mesta, profesori i advokati, fabrikanti i veletrgovci, šefovi policijskih i žandarmerijskih stanica.

Nemačke trupe, koje su posle dve godine (u toku Hitlerove agresije na SSSR) ušle u te krajeve, zatekle su sveže tragove staljinističkih zločina. Gebels je to koristio u svojoj propagandi, ali je svet najviše potreslo otkriće zločina u Katinskoj šumi. U otkopavanju masovnih grobnica učestovali su i predstavnici međunarodnog Crvenog krsta, ali je zapadni svet sa nevericom primao njihove potresne izveštaje.

Trajao je rat, pa su se eksperti zapadnih velikih sila potrudili da slučaj Katina predstave kao veliki nemački falsifikat. Sovjetski Savez je bio dragocen saveznik, čija je ofanziva prema Zapadu, uz osvajanje Berlina znatno skratila rat. Opstanak Velike koalicije nije smela da dovede u pitanje smrt 14.000 Poljaka (koliko je u početku bilo procenjivano). Čak i danas neki autori na Zapadu pišu da su ove žrtve zanemarive u poređenju sa statistikom, prema kojoj je u doba staljinizma godišnje ubijano 600.000 stanovnika SSSR.

RUSI OTKRIVAJU ISTINU: Uprkos ignoranciji Zapada, u svetu su se počele pojavljivati publikacije o Katinu. Poljske i sovjetske vlasti uporno su tvrdile da su to propagandni falsifikati, a među mnogim Rusima i danas vlada uverenje da se radilo o nemačkom zločinu. Njihovo mišljenje nije pokolebalo ni zvanično priznanje Moskve do kojeg je došlo zahvaljujući dobrim onosima između predsednika Rusije i Poljske, Jeljcina i Valense. Specijalni izaslanik Borisa Jeljcina Rudolf Pihoja doleteo je 14. oktobra 1992. u Varšavu, gde je Lehu Valensi uručio paket tajnih dokumenata o zločinu u Katinskoj šumi. O ovoj pošiljci Jeljcin je dan ranije Valensu obavestio telefonom. U paketu se nalazila odluka Politbiroa CK KPSS kojom se nalaže pripadnicima NKVD-a da streljaju 14.700 poljskih zarobljenika i 11.000 Poljaka iz raznih sovjetskih zatvora. Pored toga, priloženi su izveštaj Berije o tome u kojim logorima borave poljski oficiri i zapisnik sa sednice Politbiroa u kome su se ispod odluke o ovom strašnom zločinu potpisali Staljin, Berija, Molotov, Vorošilov, Kalinjin i Kaganovič. Iz posebnog dokumenta može se videti da je 30 godina kasnije, 4. marta 1970, tadašnji Politbiro CK KPSS odlučio da se ovi dokumenti prebace u specijalni Dosije br.1, na čijim je koricama napisano "Nikada ne otvarati".

Pravu istinu o Katinu znali su svi – i sovjetski rukovodioci i lideri zapadnih velesila. Čak je bio uveden i običaj da se sa sadržinom Dosijea br. 1, čija je kopija predata Lehu Valensi, morao upoznati svaki novi šef KPSS, od Hruščova do Brežnjeva, pa se postavilo pitanje da li je i Gorbačov imao u rukama ovaj dokument i zašto ga nije predao Poljacima. U razgovoru s novinarima varšavske "Gazete viborče" Mihail Gorbačov je energično demantovao da se još kao generalni sekretar KPSS upoznao sa ovim dokazima Staljinovih zločina. "Kog đavola bih branio to brkato čudovište", ogorčeno je rekao Gorbačov odbacujući optužbe iz krugova Borisa Jeljcina da je svesno prikrivao katinski dosije.

Gorbačov je izjavio da se 18. i 19. aprila 1989. upoznao sa dokumentima, koji su potvrđivali sovjetsku verziju, po kojoj su poljske oficire pogubili Nemci. Tek nekoliko sati pre predaje sedišta u Kremlju Borisu Jeljcinu, 23. decembra 1991, Gorbačov je video dva dokumenta koja su ukazivala na postojanje Dosijea br. 1. Prvi je bio beleška NKVD-a sa nazivima logora i karakteristikom tog kontingenta Poljaka, koji su bili internirani i razmešteni na pojedina mesta. U drugoj belešci se naređivalo da se unište sva dokumenta o Katinu.

Prema tvrdnjama savetnika Borisa Jeljcina ministra Sergeja Stankjeviča katinske dokumente otkrila je istražna komisija u periodu između aprila i septembra 1992. godine. On je izrazio žaljenje što se otkrivanje i predaja ovih dokumenata Poljacima koristi za političke obračune u Rusiji. "Ako predsednik Leh Valensa smatra da su neke činjenice iz istorije poljsko-sovjetskih ili poljsko-ruskih odnosa izuzetno važne i zahtevaju objašnjenje, ništa mu ne stoji na putu da se s tim obrati predsedniku Rusije. Moramo najzad izaći iz senke Katina", rekao je Stankjevič. "Katinski slučaj je bio test istine, a predsednik Rusije Boris Jeljcin pokazao je ne samo političku nego i ličnu hrabrost otkrivajući dokumenta o katinskom zločinu", izjavio je Leh Valensa ruskom dnevniku "Novoje vremja". On je dodao da je spor između Jeljcina i Gorbačova o katinskom slučaju – spor o budućoj politici Rusije.

TRAGANJE ZA KRIVCIMA: Poljskim istoričarima uručena su u Moskvi dokumenta iz tajnih sovjetskih arhiva koja bacaju novo svetlo ne samo na odnose između dveju zemalja u nedalekoj prošlosti nego i na sudbinu Poljaka, nestalih u mraku staljinističkog režima.Varšava se naročito interesuje za sovjetska dokumenta vezana za proglašenje ratnog stanja u decembru 1981, događaje iz 1956, smrt premijera u emigraciji Sikorskog, formiranje i evakuaciju iz SSSR armije Andersa, deportaciju Poljaka posle sovjetske invazije u septembru 1939, sudbinu poljskih zarobljenika i za varšavski ustanak 1944. godine. Moskva je zainteresovana za arhivsku građu koja se tiče rusko-poljskog rata 1920, delovanja poljske diplomatije između dva svetska rata, kao i poljsko-ukrajinskih odnosa.

Osnovane su i posebne organizacije koje ruskim i poljskim istoričarima pomažu u otkrivanju podataka o žrtvama staljinizma. Na veće teškoće nailazi, međutim, saradnja državnih pravosudnih organa zbog barijera formalnopravne prirode. Teškoće stvaraju i političari, koji čak i katinski zločin koriste za stranačke borbe. Pri tom desničarsko-nacionalističke snage u Poljskoj postavljaju nerealne, radikalne zahteve za odštetu žrtvama, a u Rusiji smatraju da nove vlasti ne snose odgovornost za staljinističke zločine.

Na saslušanjima u Rusiji bivši funkcioneri NKVD-a priznali su da su Poljaci ubijani hicima iz revolvera u potiljak. Ruski istražni organi su prikupili oko 60.000 dokumenata iz tajnih arhiva. Vlasti u Moskvi i Kijevu složile su se sa podizanjem memorijalnih kompleksa na mestima gde su pogubljeni i sahranjivani poljski oficiri. Najnovije otkriće u kijevskim šumama pokazalo je da mnoga mesta još nisu istražena, tim pre što su Poljaci često sahranjivani zajedno sa žrtvama staljinizma ruskog, ukrajinskog i beloruskog porekla.

"Komunističke vlasti su svima nama odbijale pravo na istinu, a rodbini žrtava pravo na mogile najbližih", rekao je Leh Valensa prilikom obeležavanja 55- godišnjice katinskog zločina osudivši i licemerje zapadnih političara. "U ime egoističkih interesa, hipokrizije i kukavičluka dozvoljen je genocid i kršenje prava čoveka", konstatovao je poljski predsednik, pri čemu je nekadašnje zapadne političare nazvao "dvoličnim međunarodnim šakalima".

Međunarodnu zaveru ćutanja osudio je i kardinal Juzef Glemp na bogosluženju posvećenom katinskim žrtvama. On je na istu ravan stavio zločin i opšte prećutkivanje ovog stravičnog čina. Istovremeno su i kardinal Glemp i predsednik Valensa apelovali da se zajedno sa osudom zločina prevaziđu istorijske nesuglasice koje su delile poljski i ruski narod.

Krivci i direktni izvršioci katinskog zločina su ili odavno pokojni ili su u dubokoj starosti. U Poljskoj niko ne traži odmazdu, ali vlada uverenje da je Katin, kako je svojevremeno primetio Leh Valensa, "rana iz koje je izvučen trn, ali koja stalno krvari". U to se mogao uveriti i predsednik Putin prilikom nedavne posete Poljskoj.

"Podižemo spomenike i memorijalna groblja ne zato da bi prošlost delila naše narode, nego zato da bismo odali počast ubijenima, da bi sećanje o njihovim patnjama bilo upozorenje svima nama, Evropi i svetu kako se ovakva tragedija više nikada i nigde ne bi ponovila", reči su sadašnjeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog, koji je veoma zainteresovan za normalizaciju odnosa između dva naroda, bez prikrivanja istine o prošlosti, ali sa dubokom verom u budućnost.