Tri naoružana napadača su u utorak uveče, 28. juna, našli slabu tačku na istanbulskom aerodromu Ataturk, po prometu jedanaestom u svetu i trećem u Evropi, na kome postoji razvijen sistem za kontrolu putnika, rendgen kontrolni punkt na ulaznom terminalu i kontrolni punkt za vozila na ulazu u aerodromsku zonu. Počeli su da pucaju na ljude koji su dolazili da se čekiraju i razneli sebe eksplozivom, nakon što je policija pucala na njih (dvojica su se raznela na međunarodnom terminalu, a treći je bio na obližnjem parkingu). Poginule su 44 osobe, a 147 je ranjeno.

Nijedna grupa nije preuzela odgovornost za napad, ali turska policija veruje da iza napada stoji Islamska država. Tokom racija na 16 lokacija u Istanbulu uhapšeno je 29 osoba, uključujući tri stranca u čijim su stanovima tokom premetačine pronađeni "digitalni podaci" i "dokumenti povezani sa kriminalnom organizacijom".

ČEČENSKA VEZA: Neposredni organizator napada, kako prenose turski mediji, a ne potvrđuju turske vlasti, jeste Ahmed Čatajev iz čečenskog sela Vodeno. On je, prema ruskoj TV RT, bio u organizaciji "Emirata Kavkaza", a posle smrti čečenskog pobunjeničkog vođe Doku Umarova pristupio je Islamskoj državi. Tokom drugog čečenskog rata Ahmed Čatajev, čiji je nadimak Jednoruki, uhapšen je pod sumnjom da je pripadnik nezakonitih oružanih formacija, ali je uspeo da izbegne zatvor i 2001. je napustio Čečeniju, a 2003. dodeljen mu je izbeglički status u Austriji. RIA Novosti, pozivajući se na izvor u strukturama vlasti Rusije, prenosi da se Čatajev koga je ruski sud kasnije u odsustvu osudio za terorizam, a ruske vlasti tražile preko Interpola, 13 godina tiho kretao širom sveta, uz znanje vlasti nekoliko zemalja.

Prema radiju Dojče vele, jedan od argumenata za davanje azila je bila izjava samog Čatajeva da je navodno mučen u ruskom zatvoru, tako da je morala da mu se amputira desna ruka. Međutim, prema drugim izvorima, na koje se poziva ruska TV RT, on je izgubio ruku kada je bio ranjen u borbi sa ruskim oružanim snagama. U proleće 2008. Čatajev je uhapšen u švedskom gradu Treleborgu i više od godinu dana proveo je u zatvoru u Švedskoj, pošto su u njegovom automobilu pronađeni automatska puška kalašnjikov, municija i eksploziv. Jednom ga je pritvorila i belgijska policija.

Bio je zatočen i u Ukrajini 2010. ali nije izručen Rusiji. Kako tvrdi RT, do izručenja nije došlo, između ostalog, i zbog pritiska organizacije za ljudska prava Amnesti internešenel, jer je sa statusom izbeglice pod zaštitom međunarodnih konvencija. U maju 2011. godine je ponovo uhapšen, ovoga puta na granici Bugarske i Turske, ali do njegovog izručenja ponovo nije došlo, iz istog razloga (status izbeglice).

U septembru 2012. godine, gruzijske vlasti su ga pritvorile nakon sukoba islamista sa snagama reda u klisuri Lopota, kod njega pronašle dve ručne bombe, optužile ga za ilegalno posedovanje oružja, ali su odbile zahtev za izručenje Moskvi, i ovog puta s pozivom na Ženevsku konvenciju.

Od 2012. do 2016. bio je navodno u Turskoj, gde je, prema ruskim snagama bezbednosti, bio na čelu grupacije povezane sa prikupljanjem sredstava za Islamsku državu. Američki Trezor ga je 2015. identifikovao kao komandira bataljona Jarmuk, čečenske frakcije u ID i stavio ga na listu lica povezanih sa terorističkim organizacijama, što su oktobru 2015. učinile i odgovarajuće agencije UN-a.

Mada tu vrstu podataka treba uzimati s rezervom, indicije o tzv. čečenskoj vezi plastično ilustruju kako se militanti kreću s ratišta na ratište, a i kako Turska primenjuje duple standarde u borbi protiv terorizma, ali se u tome ne razlikuje suštinski od mnogih drugih zemalja koje tu borbu kombinuju s "drugim ciljevima".

Konflikt u Čečenji je jedan od starih izvora tenzija između Rusije i Turske. Rusi smatraju da jedna struja (neo-osmanska, kojoj pripada i Partija pravde i razvoja Redžepa Erdogana) pokazuje naročito interesovanje za prostor bivše Otomanske imperije, u tom kontekstu i za Kavkaz, da pokazuje simpatije za muslimanske militante koji ratuju s ruskim snagama, toleriše "filantropske organizacije" koje navodno šalju novac i oružje pobunjeničkim grupama u Čečeniji.

NIJE SAMO TURIZAM I PARADAJZ: Vesti o terorističkom napadu na istanbulski aerodrom ukrštale su se, inače, s vestima o tome da je počelo pomirenje između Turske i Rusije, nakon velike zategnutosti do koje je došlo kada su 24. novembra prošle godine Turci u pograničnom pojasu u Siriji oborili ruski bombarder Su-24. Taj avion bio je angažovan u Siriji, a turkmenski pobunjenici u Siriji ubili su pilota koji se katapultirao. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je poslao Vladimiru Putinu pismo u kome se izvinio za pogibiju pilota Olega Peškova, što je do tada izbegavao. Saopštio je da je po povratku u Tursku sa severa Sirije uhapšen državljanin Turske Alparslan Čelik, pripadnik sirijskih pobunjeničkih formacija, koji je pucao na pilota koji se katapultirao.

Posle telefonskog razgovora s Erdoganom, Putin je na taj gest odgovorio ukazom o ukidanju embarga na čarter letove prema Turskoj. Tokom važenja te zabrane oko 90 odsto ruskih turista, koji su svake sezone letovali u Turskoj, promenilo je destinaciju, a posle ukidanja čarter zabrane, ponovo je naglo poraslo interesovanje Rusa za tu destinaciju. Putin je ruskim vlastima dao i nalog da s Turcima počnu pregovore i o drugim pitanjima u vezi sa normalizacijom odnosa s Turskom, s kojom je imao velike planove.

U decembru 2004. Erdogan je posetio Moskvu, Putin Ankaru u januaru 2005, u decembru 2005. njih dvojica su promovisali gasovod "Plavi tok", izgledalo je da se privredno povezivanje dve zemlje ubrzava. U 2004. trgovinska razmena između dve zemlje je iznosila 11 milijardi dolara, a do 2007. je uvećana na 25 milijardi dolara. Rusija je nagoveštavala da u Turskoj želi da ulaže u oblasti energetike, isporuke i distribuciji gasa, i u instalacije za ruske isporuke električne energije. Izgleda da je Rusija očekivala i da učestvuje na tenderima za modernizaciju turske vojske.

Rusija je u to vreme bila drugi po veličini turski trgovinski partner, posle Nemačke, a Turska je bila 14. trgovinski partner Rusije. Turska je uvozila iz Rusije 72 odsto ukupne količine goriva i energije, 16 odsto metala, a u Rusiji je prodavala 30 odsto tekstila, 23 odsto mašina i vozila, 15 odsto hemijskih i 15 odsto prehrambenih proizvoda, i dominirala u industriji i prodaji piva.

Kao odmazdu za obaranje aviona i "zabadanja noža u leđa" (Putin), Rusija je 1. januara 2016. bila zabranila uvoz voća i povrća iz Turske – paradajza, luka, karfiola, brokolija, krastavaca, pomorandži, mandarina, grožđa, jabuka, krušaka, kajsija, breskvi, šljiva, jagoda, a kasnije, zbog "sanitarnih normi", i nara, bibera, plavog patlidžana, zelene salate i bundeva. Turski limun (64 odsto udela u uvozu) bio je izuzet. Pre ruskog embarga, turski proizvodi su činili 34-50 odsto ruskog uvoza "zeleniša", a paradajza čak 57,7 odsto. Posle zabrane taj udeo je pao na četiri odsto uvezenog voća i tri odsto povrća. Od januara do aprila rusko-turska trgovinska razmena je smanjena na polovinu.

Ruski premijer Dmitrij Medvedev je nakon objavljivanja Putinovog ukaza izjavio da Rusi ipak neće trčati pred rudu, već da će s Turcima pregovarati, a pregovaraće se o prekinutim privrednim odnosima koji su bili u usponu, ali u kojima su neki već zauzeli mesto koje je Turska imala na ruskom tržištu (u izvozu paradajza u Rusiju tursko mesto je zauzeo Maroko). To ne znači da sad, na primer, srpskim trgovcima jabukama u Moskvi neće reći ono što je svojevremeno čuo prota Mateja u Petrogradu: "A mi s Turkam zdjes prijatelji…"

Ruski list "Komersant" piše da nije reč samo o turizmu i turskom paradajzu, već o nizu važnijih pitanja. Pominje se da u okviru mogućeg političkog otopljavanja može da se obnovi i projekt "Turski tok", što se može ticati i nas u Srbiji, naročito zimi. U prošloj godini "Turski tok" je na listi prioriteta Kremlja i Gasproma bio potisnut na račun baltičkog konkurenta, "Severnog toka 2". Takođe, otopljenje daje šansu da se aktivira projekt izgradnje atomske centrale "Akuja" vrednosti od oko 20 milijardi dolara, koji formalno nije bio obustavljen, ali za koji u budžetu "Rosatoma" nisu bile predviđena sredstva za ovu godinu…

PRVO KURDE, A OSTALE POTOM: Ruski analitičari procenjuju da je zvanična Ankara, za koju je režim Bašara el Asada i dalje neprijatelj broj jedan, možda ipak procenila da turska ratna strategija u Siriji neće doneti očekivane plodove, i da joj je postalo očigledno da će bez interakcije sa Moskvom biti izuzetno teško da se reši taj problem, koji utiče na turske vitalne interese.

Neslaganja Moskve i Ankare oko pristupa borbi protiv terorizma izgleda da nisu otklonjena, a tu svakako spadaju zatvaranje tursko-sirijske granice i kurdsko pitanje. Turska je optuživala Rusiju da podržava pobunjeničke grupe Kurda koje se još od 1980-ih bore za autonomiju u jugoistočnom delu Turske.

Turske vazdušne snage bombardovale su nedavno omrznutu Radničku partiju Kurdistana (PKK), dan nakon ograničenog napada na Islamsku državu. Zapadni saveznici više nego Rusi tolerišu kada Turska bombarduje PKK, ali se ljute zbog turskih napada na kurdsku Demokratsku unionističku partiju i njene naoružane jedinice, ili na Jedinice narodne zaštite, koje opremaju i obučavaju Amerikanci.

Ankara tretira PKK kao terorističku i kao državnog neprijatelja broj jedan, a želi i da zaustavi sirijske Kurde koji su aktivno angažovani u borbi protiv ID, da onemogući da sirijski Kurdi formiraju vlastite nezavisne jedinice, koje bi kasnije dale neku vrstu podrške autonomiji ili državnosti Kurda u Siriji.

I između SAD i Turske postoji konstantno trenje na "kurdskom frontu" u Siriji. Vašington podržava kurdske frakcije koje Ankara smatra teroristima, a istovremeno nastoji da u koaliciju protiv ID sunitskih ekstremista uključi pretežno sunitsku Tursku, svog saveznika koga tetoši kao kontratežu Iranu, istovremeno i važnu regionalnu silu. Turska je u tom šiitsko-sunitskom verskom ratu (čije je neželjeno dete Islamska država) više povezana sa Saudijskom Arabijom i Katarom, odakle dolazi podrška militantima. I tako ukrug.

SAVEZNIK NA BOSFORU: Američki predsednik Barak Obama je protestovao zbog nedovoljnih napora Turske u borbi protiv ID, tursko-američki odnosi su se komplikovali, ali izveštaji kažu da je na putu nekakav dogovor o njihovoj koalicionoj saradnji protiv ID, koji nije bez kontroverzi. "Fajnenšel tajms" piše da Turska planira da menja svoju strategiju u Siriji, da možda napušta direktnu podršku nekim naoružanim grupama koje se protive vladi predsednika Bašara el Asada. Predsednik parlamentarne grupe turske Demokratske partije naroda Idris Bakulen tvrdi da se između sirijskog i turskog rukovodstva vode tajni pregovori.

Islamska država uglavnom nije preuzimala odgovornost za napade u Turskoj, jer Turska ostaje jedan od glavnih koridora za njene borce koji putuju od Evrope do Sirije i Iraka. Krvava statistika terorističkih napada pokazuje da su militanti ID svoj front napada proširili na meke ciljeve i u dominantno sunitskoj Turskoj, po nekim stručnjacima možda zbog toga što je Turska ustupila avio-bazu Indžirlik avijaciji SAD. Možda napad u Istanbulu predstavlja zastrašujući teroristički odgovor na turske policijske akcije protiv pripadnika i jataka ID. Turski ministar unutrašnjih poslova Efkan Ala tvrdi da je u junu uhapšeno oko 100 militanata ID, da je tokom ove godine uhapšeno 1654 osumnjičenih (791 nije imao tursko državljanstvo), a da je 663 zadržano u zatvoru. Turski mediji javljaju da su turske snage na severu Sirije ubile 230 militanata ID.

Turski izvori objavili su mnoštvo indicija koje bi trebalo da i rusko i zapadno javno mnjenje (a možda i deo domaćeg) uvere da je došlo do neke vrste vidljivog zaokreta u politici Turske prema Islamskoj državi – a i da Turska ostaje verni zapadni saveznik na južnom krilu NATO-a.

ČIJI JE GENOCID VEĆI: Sirija nije jedina tačka sporenja između "večitih suseda", kako se u trenutku početka tursko-ruskog otopljavanja na Bosforu izrazio turski ministar spoljnih poslova. U sukobima na Kavkazu Turska drži stranu Azerbejdžana, a Rusija je saveznica Jermenije, koja insistira da je Turska izvršila genocid protiv Jermena tokom Prvog svetskog rata. Takvu ocenu je izrekao i Putin još dok su odnosi Ankare i Moskve bili dobri.

Erdogan je oko tog pitanja ušao u žešće sporenje i sa Evropskom unijom, a posebno s Nemačkom, nakon usvajanja rezolucije Bundestaga o priznavanju genocida nad Jermenima u Otomanskom carstvu 1915. Turska je u znak protesta povukla svog ambasadora u Berlinu na konsultacije.

Erdoganova retorika protiv EU je bila sve više kruta i kategorična. Tako je 6. juna predsednik Turske podsetio Nemce na holokaust. Još je rekao da Nemačka nema pravo da optužuje Tursku za genocid, jer je ona kriva za genocid nad starosedeocima u Namibiji (bivšoj nemačkoj koloniji), što je zvanično konstatovano od strane UN, pa i priznanjem same Nemačke 2004. godine da su trupe nemačkog Kajzera tokom gušenje ustanka naroda Herero uništile oko 80.000 ljudi.

S Erdoganom je ušla u konflikt i Francuska, koja je prva u Evropi usvojila zakon koji uvodi krivičnu odgovornost za negiranje genocida nad Jermenima. To je bilo 2001. i 2012, ali takvu odredbu je osporio francuski ustavni sud pozivajući se na slobodu govora. U francuskoj skupštini se ponovo pokreće inicijativa da negiranje ili trivijalizacija genocida bude krivično delo.

Erdogan je odgovorio optužbama na račun Francuske za genocid u Ruandi, u kojoj je poginulo oko dva miliona ljudi. Francuska je bila uvučena u sukob između naroda Hutu i Tutsi, francuski vojni instruktori obučavali su militante Hutua, izgleda da su se u smirivanju sukoba Francuzi držali pasivnije nego Belgijanci, međutim, direktnih dokaza o učešću Francuske u genocidu u Ruandi nema.

Papa Franja je na komemoraciji povodom stogodišnjice pogroma nad Jermenima takođe upotrebio termin genocid. Odgovoreno mu je podsećanjem na krstaše.

ZA I PROTIV EU: Zvaničnom Berlinu je usred imigrantske krize bilo neugodno sporenje s Turskom, koju je Berlin u ključnim oblastima njene spoljne politike podržavao čak i kada je to značilo da o tome mora da pregovara sa Velikom Britanijom i drugim evropskim zemljama. Nemačka je igrala ključnu ulogu u obezbeđivanju novca EU za kontrolu protoka migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike.

U EU su uznemireni zbog procene stepena opasnosti kojom Evropskoj zajednici preti "izbeglički cunami" i nagoveštavali su da su spremni da plate Turskoj za svoju bezbednost. Izgleda da su, paralelno s tim, apetiti turskog rukovodstva rasli.

Dok se u tom kontekstu, a posebno tokom rasprava o Brexitu, učestalo tvrdilo da su praktično svedene na nulu šanse da će Ankara u doglednoj budućnosti dobiti dugo očekivani poziv za EU, Erdogan je sa svoje strane poručivao da Turska više treba EU nego EU Turskoj.

Usred krize oko Brexita Brisel je odlučio da malo odobrovolji i Tursku. Evropska komisija je odlučila da toj zemlji do avgusta dodeli 1,4 milijarde evra za izbeglice. To je deo sume od obećane tri milijarde dolara, od kojih su evropske zemlje do sada izdvojile 700 miliona, od kojih je ugovoreno 115 miliona, a distribuirano 105 miliona.

Pregovori Turske i EU traju inače veoma dugo, kako zapadnjaci vole da kažu Ad kalendas Graecas "po grčkom kalendaru". (U zapadnoj retorici i pored insistiranja na političkoj korektnosti pridevi balkanski, vizantijski, grčki i turski imaju i dalje negativan predznak).

Ređaju se pitanja da li je Turska spremna za EU, ali u podtekstu stoji i pitanje da li je EU spremna za Tursku. Zagovornici proširenja EU na Tursku govore o tome da će Turska kao prosperitetna muslimanska demokratija poslati jasan signal da je Evropa otvorena prema islamskom svetu, da je Turska jak i odani saveznik NATO-a. Van EU, Turska bi sa svojim rastućom ekonomskom snagom mogla da se razvije u neprijatnog rivala evropskih interesa u osetljivom regionu…

EKONOMSKI BUM I SUMNJE: Turska ekonomija je u procvatu. Rast u 2014. iznosio je oko 3,5 odsto, Turska je prebrodila svetsku finansijsku krizu mnogo bolje od većine zemalja EU. Njene javne finansije su bolje nego u zemljama južne Evrope, svakako bolje nego u novim članicama EU Rumuniji i Bugarskoj. Samo Njujork, London i Moskva imaju više milijardera nego Istanbul.

Kao član EU, Turska bi uticala na brzi razvoj regiona kao što su energijom bogati Kavkaz i centralna Azija, pa i Bliskog istoka koji izlazi iz arapskog proleća. Jedinstven geostrateški položaj Turske, plus snaga druge po veličini vojske NATO bi u velikoj meri ojačala evropsku bezbednosti, kažu zagovornici proširenja.

Istanbul je veliki evropski grad, ekonomski i kulturni centar Turske, neprocenjivo vredan most između Evrope i Azije. Turci inače prave treći most preko Bosfora, a Erdogan je u jednom predizbornom govoru objavio i nameru da do 2023. iskopa 45 kilometara dug, 150 metara širok i 25 metara dubok kanal koji bi zamenio Dardanele za saobraćaj teških tankera. Ta ideja je malo starija od naših ideja o kanalu Morava-Vardar, pominjali su je još Sulejman Veličanstveni i slavni arhitekta Mimar Sinan. Erdoganovi kritičari projekta to pak smatraju megalomanskim obećanjem.

Protivnici prijema Turske u EU kažu da uprkos nedavnom rastu Turska ostaje nerazvijena ekonomija, da je njen BDP od 13.000 evra po glavi stanovnika manji od polovine proseka EU; da i pored toga što je Turska prebrodila ekonomsku krizu mnogo bolje od većine, nije uspela da progura neophodne reforme i da ekonomski rast opada, dok nezaposlenost raste. Smatraju da je Turska, sa sadašnjih stanovništvom od 75 miliona, odnosno 91 milion stanovnika do 2050. godine, prevelika da bi EU mogla da je apsorbuje.

Bogatstvo Turske se nejednako širi, što znači da će se armija siromašnih imigranata pridružiti masi od oko deset miliona Turaka koji sada rade i žive u EU. Istraživanja stavova oko tri miliona Turaka koji žive u Nemačkoj (800.000 uzelo državljanstvo) ukazuju na njihovu veliku etničku i religioznu distancu prema hrišćanima i ateistima.

Turska bi, po tom shvatanju, bila dominantna članica EU, a da nije postala zrela demokratija evropskog stila. Njena politika je rvanje između ohole vojske i islamista u različitim nijansama. Protivnici brzog priključenja Turske ističu i da nije problem u tome što je Turska muslimanska, a većina Evropljana su hrišćani, već da je problem u tome što Turska, posebno njena vladajuća stranka, ima potpuno drugačiji pogled na nivo uticaja koji religija treba da ima na državu.

Javno mnjenje u EU je velikom većinom protiv, a Turci su mlako za pristupanje Turske EU…

Ljudska prava su rutinski ignorisana, protivnici vlasti su često zlostavljani. Na desetine novinara propada u zatvoru (više novinara je navodno u zatvoru u Turskoj nego u bilo kojoj drugoj zemlji, uključujući i Kinu). Godišnji izveštaj Amnesti internešenela je ispunjen detaljima o mučenjima, povredama slobode govora, nepoštenih suđenja, neuspeha u zaštiti žena, uskraćivanja prava manjina.

Protivnici konstatuju da Turska nije evropska zemlja jer 97 odsto njene teritorije leži u Aziji, a da EU nisu potrebne zajedničke granice sa nestabilnom Sirijom i Irakom. Evropa bi uvezla kurdsko pitanje, oko koga se krvari još od 1980-ih…