Slomivši pučiste i pomirivši se 9. avgusta sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je nekoliko letnjih nedelja zatezao uže sa Evropljanima, a naročito sa Amerikancima. Onda je u Ankaru došao potpredsednik SAD Džo Bajden koga je, kako zapaža agencija Blumberg, na aerodromu u Ankari dočekao niko manji do zamenik gradonačelnika Ankare. Turski list "Sabat" je na dan posete pisao da Bajden uzalud putuje, a da Turska gubi vreme.

Erdogan je sedeo u stolici kamenog lica dok je govorio američki predstavnik najvišeg ranga koji je posetio Tursku posle puča 15. jula. A govorio je apologetski i pomirljivo i, za razliku od Baraka Obame, pučiste nazvao teroristima.

Erdogan je kasnije američko-turske odnose nazvao "partnerstvom za primer", da bi ponovo osuo paljbu po islamističkom kleriku koji se sklonio u Pensilvaniju, Fetulahu Gulenu. Turski mediji su se posle hvatali za Bajdenove reči da Amerika neće štititi pučiste (uz objašnjenje da je po američkom ustavu sudska vlast odvojena od izvršne) i tumačili ih kao obećanje da će tog Erdoganovog neprijatelja broj jedan izručiti Turskoj jednog dana.

Praktično u toku Bajdenove posete Turska je 24. avgusta pokrenula vojnu kampanju u Siriji i na granični grad Džarabulus, koji je bio pod kontrolom oko 1000 militantata Islamske države, poslala oko 40 tenkova i oko 1500 vojnika (među kojima i dosta specijalaca i obaveštajaca).

Ako je uopšte moguće razabrati ko je ko u sirijskom konfliktu, izgleda da su "pešadiju" (u belim tojotinim pikapovima karakterističnim za bliskoistočne meteže) činili pripadnici Slobodne sirijske armije.

"Njujork tajms" piše 29. avgusta da neke, ali ne sve, frakcije Sirijske slobodne armije podržavaju američka CIA i obaveštajne agencije, pa i Turska. Tu tzv. "umerenu opoziciju" čine i odbegli oficiri Asadove vojske, i sekularisti i islamisti, ponekad podjednako brutalni kao militanti Islamske države. Iranska agencija Fars, na primer, za grupu Nuraldin al Zinki, navodno angažovanu tokom najnovije turske intervencije, kaže da je prošlog meseca pred kamerama odsekla glavu jednom dvanaestogodišnjem palestinskom dečaku.

Amerikanci pokušavaju da razlikuju i razdvoje umerene ustanike od tvrdokornih radikalnih grupa kao što su bivši Nusra front, povezan sa Al Kaidom, i Ahrar al Šam. Iranski izvori pak naglašavaju da Turci kada tvrde da su od terorista očistili zonu od oko 400 kvadratnih kilometara, u teroriste ne ubrajaju baš pripadnike grupacije Ahrar al Šam, koju su navodno upravo instalirali u Džarabulusu.

Između Rusa i Amerikanaca mesecima su trajala preganjanja oko toga koje grupe su terorističke, a koje su umerene. Prošlonedeljni pregovori američkog državnog sekretara Džona Kerija i ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova završeni su bez konačnog sporazuma.

Rusi su davali izjave u kojima se izražava zabrinutost zbog turske vojne intervencije bez saglasnosti sirijske vlade, ali ništa više od toga. Mada se iz Kremlja poručuje da akcija nije koordinisana između Ankare i Moskve, izgleda da je postignuta neka prećutna saglasnost. Posle pomirenja 9. avgusta kada je Erdogan Putina oslovio sa "moj dragi druže uvaženi Vladimire", oni su razgovarali telefonom i 26. avgusta, u jeku turske intervencije. Srešće se ponovo na samitu G-20 3. septembra. Izgleda da tempo normalizacije nije mnogo poremećen. Prvi ruski čarter turisti stižu u turska odmarališta 3. septembra.

Bilo je doduše vesti bez posebne intonacije da će najavljena poseta ruskog generala Turskoj radi vojne koordinacije biti odložena, a da Putin ipak ne može da prisustvuje prijateljskom fudbalskom meču fudbalskih reprezentacija Turske i Rusije.

CILJEVI KAMPANJE: Vojna intervencija je na domaćoj sceni korišćena za ocrnjivanje gulenista uz tvrdnje da je turska vojska posle čišćenja od izdajnika pokazala da je jaka. Turski list "Hurijet" piše da je Erdogan ranije planirao da vojno interveniše u Siriji, ali da su to ometali gulenisti u vojsci tako što su stalno ponavljali da nemaju dovoljno sredstava, a na kraju tako što su oborila ruski Su-24, zbog čega su Rusi dovukli sistem S-400 i zatvorili nebo nad Sirijom.

Asada, koga je tokom čitavog rata pokušavao da obori, Erdogan je sada, navodno preko Rusa, obavestio o vojnoj intervenciji u Siriji. Vlada u Damasku je protestovala zbog turske povrede sirijskog državnog suvereniteta, ali nije preduzimala ništa, jer u toj zoni koja je van njene kontrole nije imala ni čime.

Između turskih i Asadovih snaga tokom rata je, inače, bilo povremenih graničnih čarki, obaranja aviona i helikoptera, pa i prizivanja intervencije, za šta su naročito navijali Saudijska Arabija i neki zapadni "humanistički intervencionisti". Turska je jednom vojno intervenisala na teritoriji Sirije: početkom 2015. konvoj od 572 vojnika, 39 tenkova i 57 oklopnih vozila je preko Kobanija ušao Siriju da evakuiše 38 pripadnika turske vojne posade koji su čuvali grob Sulejmana Šaha. Posmrtne ostatke su pomerili bliže granici do mesta pod kontrolom turske vojske, a mauzolej su posle demolirali pripadnici Islamske države. Kurdi, koji su ih bili okružili osvojivši okolna sela, tvrde da su tada propustili turski konvoj, ali turska strana je negirala da je ikada napravila takav aranžman sa snagama sirijskih Kurda, koje naziva teroristima.

Erdogan je sada u Siriju poslao više vojnika i oklopnih vozila nego što je potrebno za osvajanje pograničnog grada Džarabulusa, pa se uglavnom spekuliše kuda će dalje krenuti. Jedna verzija govori da Turska želi da formira neku zaštićenu zonu na tlu Sirije, kakvu je zahtevala pre dve godine, ali nije naišla na podršku.

Druga govori o zaštiti Turkmena, kojih u Siriji prema popisu stanovništva ima oko 80.000, prema nekim procenama oko 200.000, a prema turkmenskim aktivistima oko 1,5 miliona. Jedan njihov komitet već nekoliko godina deluje u Istanbulu. Pobunjeničke brigade Sirijska turkmenska, Sultan Murat, Sultan Mehmed, Mučenik Zaki i druge borile su se zajedno s borcima islamističkog Fronta Al Nusra protiv sirijskih vladinih snaga.

Kada se posle obaranja suhoja Putin javno jadao da mu je Erdogan zabo nož u leđa, rekao je, usput, i to da je tokom prethodnog "medenog meseca" Erdogan govorio nešto što je teško uklopivo u međunarodno pravo: o zaštiti Turkmena u Siriji za čije postojanje Putin tvrdi da ranije nije znao, ali da je dopuštao da i pitanje Turkmena u Siriji treba razmotriti. U ubistvu ruskog pilota koji se katapultirao učestvovali su turkmenski gerilci, a u Turskoj je uhapšen izvršilac.

Prema Robertu Fisku, komentatoru "Indipendenta", dobrom poznavaocu bliskoistočnog krvavog kaleidoskopa, Turska se odlučila da zauzme Džarabulus pre svega zato što su na taj grad krenuli Kurdi, koji su uz podršku SAD konsolidovali svoje redove i 12. avgusta isterali pripadnike Islamske države iz Manbidža, grada pretežno naseljenom arapskom populacijom koji leži južno od Džarabulusa, a tridesetak kilometara istočno od Eufrata.

S jedne tačke gledišta, to je značilo presecanje linije snabdevanja Islamske države preko Turske. S druge tačke gledišta, pripadnik Slobodne sirijske armije, inače bivši major sirijske vojske Sadelin Soma, koji se sada našao u sukobu s Kurdima, sa kojima se do juče borio protiv Islamske države, kaže u razgovoru za "Njujork tajms" da pozdravlja to što se kurdske jedinice bore protiv Islamske države, ali ne i to da pritom zauzimaju arapsku teritoriju.

Većina zapadnih analitičara uglavnom nagađa da Turska pre svega namerava da spreči da se faktička kurdska autonomija na severoistoku Sirije, koja se naziva Rožava ili Zapadni Kurdistan, spoji s Afrinom, sedamdesetak kilometara udaljenom kurdistanskom enklavom na severozapadu Sirije, koja se u vreme Otomanske imperije zvala Kurdski Sandžak. U tom slučaju, duž sirijske granice pružala bi se kurdska autonomna oblast.

Turci su ranije tražili da se kurdske naoružane formacije odvoje od Slobodne sirijske armije. Erdogan se suprotstavljao i zahtevu da Kurdi učestvuju u ženevskim mirovnim pregovorima sirijskih zaraćenih strana, iz kojih su isključeni Islamska država i Front al Nusra.

Neki izveštači Kurde nazivaju drugim bliskoistočnim Palestincima, a protiv formiranja kurdskih autonomnih teritorija su Turska, Iran, Irak i Sirija (poslednje dve ne kontrolišu svoju teritoriju, a ni za Tursku se ne može reći da uprkos žestokim intervencijama ima punu kontrolu nad istokom zemlje zahvaćenim kurdskim pobunama, o čemu govori razrušeni grad Dijabakir).

Turska štampa piše da će se Amerikanci kajati ako ne ispune obećanje da Kurdi odu preko Eufrata. Prema turskim medijima, Erdogan je pre intervencije u Siriji razgovarao sa vođom iračkih Kurda, a turska vojska je na teritoriji iračkog Kurdistana u međuvremenu intervenisala protiv baza Kurdske radničke partije, što je činila više puta u prošlosti, očito uz prećutnu saglasnost tamošnjih vlasti i Amerikanaca.

Asadov režim je tokom rata naoružane Kurde negde tolerisao, negde s njima sarađivao, kao na primer u podeljenom Alepu, gde Kurdi drže jedan kvart i bore se protiv Fronta Al Nusra, dominantnog u istočnom delu Alepa, a negde je s njima vodio borbu, kao na primer u nacionalno mešovitoj, pretežno kurdskoj provinciji Hasaka na severozapadu Sirije, gde je garnizon lojalista ostao u kurdskom okruženju. Nedavno su sklopili primirje.

Rezerve Damaska prema kurdskoj autonomiji nisu nove. Svojevremeno je Abdulah Očalan, lider Kurdistanske radničke partije (PKK), koja koristi oružje u borbi za nezavisnost Kurdistana, delovao iz Sirije, pa ga je 1998. tadašnja sirijska vlada, da ne bi kvarila odnose s Turskom, proterala, a on otišao u Rusiju, pa u Grčku, pa je na kraju uhapšen u Keniji.

Kada su turski tenkovi 24. avgusta 2016. ušli u Siriju, a turski avioni počeli da bombarduju Džarabulus, pripadnici Islamske države su se brzo povukli, a Kurdi, koji sumnjaju u svaki turski potez, tvrdili su da je to bilo u dogovoru sa turskom obaveštajnom službom. Turci i pripadnici Slobodne sirijske vojske su zauzeli 21 selo u okolini. Izgleda da su iz više sela isterali naoružane Kurde, a ne naoružane pripadnike ID. Turska artiljerija je gađala položaje koje kontroliše Kurdski demokratski savez, koji Amerikanci smatraju svojim saveznikom, a Turci blizancem Kurdske radničke partije, koju smatraju terorističkom. Nekoliko dana posle početka intervencije, u turskim medijima je prikazan osvojeni kurdski logor u kome su navodno našli legitimacije dve kurdske ratnice rođene u Turskoj.

DEMARKACIONA OBALA EUFRATA: Nakon prvih čarki, Amerikanci su pokušali da ugase plamen sukoba između svojih saveznika i naložili su ("savetovali") Kurdima da se povuku na istočnu obalu Eufrata, a obema stranama da se usredsrede na borbu protiv Islamske države. Vođstvo Kurdskih jedinica narodne zaštite (YPG) tvrdilo je da su se jedinice kojima komanduje povukle na istočnu obalu Eufrata, a da vlast u Manbidžu kontroliše lokalni vojni komitet u čijem sastavu verovatno ima i Kurda koji, navodno, nisu pod komandom kurdskog političkog rukovodstva. Taj komitet je tvrdio da su se borci pod njegovom komandom utvrdili na reci Sadžur koja se sa zapada uliva u Eufrat, ali sudeći po vestima iz kurdskih izvora, koje govore o civilnim žrtvama na severu Manbidža, izgleda da su Turci napredovali prema tom gradu. Provladin sabesednik sirijske agencije Sana kaže da su u Džarabulusu jedni teroristi zamenili druge.

Kurdski pokret za demokratsko društvo izdaje proglas u kome kaže da tursku intervenciju smatra okupacijom. Sirijske pobunjenike koji su se pridružili turskoj vojsci naziva gangsterskim bandama. Sa druge strane Turci, koji sve kurdske jedinice nazivaju teroristima, ponavljaju da će nastaviti s napadima na Kurde sve dok se ne povuku preko Eufrata. Kurdski i iranski izvori tvrde da Erdoganova glavna meta uopšte nije Islamska država, mada nije sasvim isključeno da ofanziva ide i protiv nje.

Pre početka turske intervencije u Siriji, jedan dečak se razneo ubivši pedesetak osoba na jednoj svadbi u Turskoj, što je pripisano Islamskoj državi. Prema nekim izveštačima, posle serije terorističkih akata, među kojima je i onaj na aerodromu u Istanbulu 29. juna 2016, Turska se našla u zamci u kojoj se svojevremeno našao Pakistan, kada je jednom rukom pomagao avganistanske talibane, a drugom sarađivao s Amerikancima. Takve situacije obično izazivaju jake polarizacije u društvu. U takvoj kontroverznoj situaciji Erdogan se direktno umešao u rat u Siriji, u kome svaka strana ratuje na po tri fronta. Kad su turski avioni počeli da bacaju bombe u slobodnu Sirijsku armiju, prebegli sirijski major je mislio da su američki i rekao: "Ne zna se ko koga bombarduje."