Operacija Odisejeva zora počela je u rano po podne u subotu 19. marta, manje od 48 sati pošto je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju 1973 koja poziva na upotrebu "svih neophodnih mera za zaštitu civila kojima preti opasnost od napada".

Pomalo iznenađujuće, prvi udar izveden je u subotu rano popodne snagama francuske avijacije koja je dejstvovala avionima "miraž 2000" i najnovijim "rafalima" na ciljeve u okolini Bengazija, čime je Francuska iskoristila deo rezolucije 1973 Saveta bezbednosti koji je države članice ovlastio da "nacionalno ili u okviru regionalnih organizacija ili saveza preduzmu sve potrebne mere…" Iako su Francuzi posle akcije – u kojoj su se pohvalili da su uništili četiri tenka i zaustavili napredovanje Gadafijevih snaga ka Bengaziju koji drže pobunjenici – saopštili da je ona izvedena "u tesnoj saradnji sa saveznicima", mnogi su u ovom potezu videli politički marketing i želju predsednika Nikole Sarkozija za dokazivanjem francuske važnosti u njima tradicionalno interesantnoj Severnoj Africi. Vojni analitičari ističu kako je to bila prilika i za potvrđivanje lovačkog aviona četvrte generacije "rafala" kao pouzdanog "oružja prvog udara". Francuzi uporno i za sada bez uspeha pokušavaju da pronađu prvog izvornog kupca za "rafal" (fr.: nepogoda), i upravo je libijsko vazduhoplovstvo viđeno kao prilično izgledna potencijalna mušterija aviona.

Napade na Libiju, prvo samostalne a potom u sklopu združene akcije, Francuzi su nazvali operacija Harmatan (vrsta pustinjskog vetra). U prvom talasu, prema francuskim izvorima, učestvovalo je osam "rafala" francuske avijacije, Armée de l’Air, četiri "miraža 2000" uz podršku jednog E-3F "avaksa" i šest letećih cisterni C-135. Poletali su iz baze Solenzara na Korzici.

MASOVNI UDAR: Uveče je usledilo ono što je bilo očekivano kao prvi udar – masovni napad krstarećim raketama na stacionarne mete od strateškog značaja, odnosno libijsku protivvazduhoplovnu odbranu, komandne i komunikacione centre. Ispaljeno je više od 110 "tomahavka" iz Sredozemnog mora sa američkih razarača USS Skaut i USS Beri i podmornica USS Providens, USS Florida i USS Skrenton i jedne britanske podmornice klase Trafalgar. U misiji "globalnog dometa" pojavili su se prve noći i stelt bombarderi B-2 Spirit ("duh") leteći neprekidno 25 sati od i nazad do baze Vajtmen u Misuriju da bi isporučili četrdesetak precizno vođenih bombi na mete poput armiranih betonskih skloništa na vojno-civilnom aerodromu Gardabija, gde se pretpostavilo da je stacionirana većina libijskog vazduhoplovstva. Zanimljivo je da su tri "nevidljiva" bombardera tokom leta koristila pozivni znak "rič" (reach), koji se uglavnom dodeljuje tankerima i transportnim avionima, očito svesni opasnosti koja preti njihovoj tajnosti od armije vazduhoplovnih entuzijasta širom sveta opremljenih radio-prijemnicima i uređajima za praćenje aviona u međunarodno kontrolisanom vazdušnom prostoru koji u realnom vremenu razmenjuju osmotrene informacije preko Tvitera, Fejsbuka i sličnih servisa. Tako se neretko na internetu može naći kada i odakle koji avioni poleću, koliko ih je, čime su naoružani.

Usledili su talasi napada američkih aviona F-16 "fajting falkon", F-15E "strajk igl", AV-8B "harijera" iz baza u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj i sa brodova, uglavnom u cilju neutralisanja protivničke protivvazduhoplovne odbrane (tzv. SEAD) i patroliranja.

Britansko ratno vazduhoplovstvo takođe je demonstriralo da je sposobno za dejstva na veliku daljinu: avioni "tornado" GR4 poleteli su sa Ostrva, iz baze RAF Marham, i lansirali "storm šedou" krstareće rakete, usput dopunjavani iz letećih cisterni VC-10 i "tristar" i navođeni od strane letećih osmatračkih i komandnih centara, poznatih po nazivu "avaks". Britancima je ovo najduža borbena misija vazduhoplovstva još od foklandskog rata i nekima je možda evocirala sećanje na američki napad na Libiju 1986. kada su bombarderi F-111 poleteli upravo iz baza u Engleskoj. RAF je stacionirao svoje avione "tornado" i "eurofajter tajfun" i u italijansku bazu Đoja del Kole.

GUŽVA SAVEZNIKA: Danci su u bazu Sigonela na Siciliji poslali šest F-16 i oko 120 ljudi. Do 23. marta su obavili dvanaest letova od kojih su svi sem jednog bili napadi na zemaljske ciljeve "precizno vođenim bombama", bez navođenja više detalja.

Drugog dana operacije prvu akciju imalo je i italijansko vazduhoplovstvo, kada je šest "tornada" ECR i IDS poletelo iz baze Trapani u misiju neutralisanja libijskog PVO-a. Italija je inače, pored svojih aerodroma i teritorije za Odisejevu zoru, odvojila četiri jurišnika "tornado" i četiri najnovija "eurofajter tajfuna" uz avione za podršku, a ponuđeni su i "herijeri" sa nosača aviona "Garibaldi".

Kako je operacija odmicala, pridruživali su se avioni CF-18 "hornet" iz Kanade, "miraži 2000" iz Katara, F-16 i "miraži 2000" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, španski F-18 "horneti", holandsko i norveško vazduhoplovstvo priprema svoje F-16 "fajting falkone", a zanimljivo je da je i švedska ponudila da pošalje do osam svojih "sab gripena" čime bi Libija postala svojevrstan poligon za nadmetanje višenamenskih aviona četvrte generacije u borbi za kupce.

Noć između 21. i 22. marta donela je prvi gubitak savezničkih snaga kada se američki F-15E "strajk igl" srušio zbog – tako je bar saopštila američka afrička komanda – "tehničke greške". Skeptici će se verovatno setiti pada F-16C, 2. maja 1999. iznad Srbije, "zbog greške u radu motora" za koji se ispostavilo da je uzrokovan veoma bliskom eksplozijom rakete sistema "neva-M" lansirane od strane pripadnika 250. raketne brigade jugoslovenskog PVO-a. Bilo kako bilo, piloti su se katapultirali iznad teritorije koju drže pobunjenici i izvučeni su brzom akcijom marinaca sa brodova u Sredozemnom moru.

O CILJU NAKNADNO: Libijsko vazduhoplovstvo se od samog početka operacije držalo po strani, bilo zato jer su shvatili da ne mogu da se suprotstave tehnološki višestruko nadmoćnijem neprijatelju, bilo jer nisu imali čime zbog zastarelosti tehnike i veoma upitne osposobljenosti pilota. Nije potvrđeno čak ni ispaljivanje makar jedne rakete na savezničke avione.

Tokom prvih pet dana operacija međunarodna koalicija obavila je 336 letova, od čega 212 američkih vazduhoplova, a u 108 od njih bilo je potrebno da "dejstvo po ciljevima" navodi američko ministarstvo odbrane, dodajući da su lansirane dodatne 53 "tomahavk" rakete posle inicijalnog baraža od 114 komada. Kako je vreme odmicalo, "potrošeni" su stacionarni, strateški ciljevi i prešlo se na traženje taktičkih meta što može biti beskrajno duga igra mačke i miša, pogotovu ako metaforično rečeno miš zna s kim ima posla i baš neće da se igra. Traže se pokretni PVO sistemi i radari, koje je po pravilu jako teško locirati ukoliko nisu uključeni a na meti savezničkih aviona su i kopnene snage lojalne Gadafiju koje napreduju ka pobunjenicima (to su valjda oni ugroženi civili sa početka teksta). Ma koliko lideri zemalja učesnica uporno pokušavali da sve te aktivnosti predstave kao zaštitu civila, čisto vojno gledano NATO i saveznici imaju de facto ulogu avijacije jedne od strana u sukobu.

U međuvremenu je NATO formalno preuzeo komandujuću ulogu od SAD. Kako sad stvari stoje, upravo je ta politička dimenzija ono što će odrediti (ne)uspeh operacije Odisejeva zora.

Jer pre nego što se donese zaključak da li je cilj ispunjen, on se mora definisati, a nekako se čini da je to ostavljeno za posle.