Iračka kriza
Rat – pre rata
U rešenost SAD da krenu u rat ne treba sumnjati. U Zalivu se već nalazi četvrt miliona vojnika, a američki predsednik je nedavno na televiziji izjavio da Americi od Sadama Huseina preti neposredna opasnost i dodao: "Ako treba da delujemo, delovaćemo, i za to nam nije potrebno odobrenje UN-a"
Dok traje igra nerava oko početka rata protiv Iraka, jedan drugi već je počeo. Ratno poprište nisu iračke pustopoljine, već stranice glavnih medija i studiji velikih televizija, ali je glavna arena ipak sala Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Varnicu su nehotice zapalili šefovi inspektorske misije za razoružanje Iraka Hans Bliks i dr Muhamed el Baradej, kada su pred Savetom bezbednosti biranim rečima pohvalili saradnju iračkog režima u pogledu razoružanja i ustanovili napredak. Obojica su pri tom, ipak, birali reči i naglasili da im je za potpun uspeh misije neohodno još vremena. El Baradej, šef Međunarodne agencije za atomsku energiju zadužen za kontrolu nuklearnog arsenala Iraka, izjavio je da inspektori nemaju "nikakvih dokaza da Irak razvija nuklearne programe niti da obnavlja stare", ali je dodao da su to "trenutne ocene" i da mu je za konačan sud potrebno još nekoliko meseci. Njegov kolega Bliks izvestio je o uspešnom procesu uništavanja raketa "samud" koje su inspektori nedavno otkrili, a čiji je domet veći od 150 km, limit koji su Iraku nametnule UN nakon rata u zalivu 1991.
ZAHUKTAVANjE: "Te rakete nisu čačkalice, pa da ih potezom malog prsta uništite", objašnjavao je Bliks i istakao da je umesto većeg broja inspektora na terenu, za uspeh misije važnije dodatno vreme za obavljanje razgovora sa iračkim zvaničnicima i ekspertima koji su učestvovali u uništavanju oružja za masovno uništenje. Nakon zasedanja Saveta bezbednosti, predstavnici oba tabora, ratne koalicije koju predvodi SAD i antiratne sa Francuskom na čelu, počeli su neverovatnu diplomatsku aktivnost. Njihova pažnja najviše je usmerena na one članice Saveta bezbednosti koje se do sada nisu nedvosmisleno priklonile nijednom carstvu. Da podsetimo, Francuskoj su čvrstu podršku za sada pružile Nemačka i Sirija, i donekle Kina, a Sjedinjenim Državama, pored Britanije, Španija i Bugarska. Za izglasavanje nove rezolucije potrebna je saglasnost najmanje devet od petnaest članica Saveta bezbednosti, pod uslovom da nijedna od stalnih članica ne uloži veto.
Međutim, otkako su francuski predsednik Žak Širak i ministar inostranih poslova Rusije Igor Ivanov najavili da će uložiti veto u Savetu bezbednosti UN-a na rezoluciju koja zahteva upotrebu sile protiv Iraka, diplomatski rat se zahuktao, a diplomate na sve četiri strane sveta zasukale su rukave u potrazi za kompromisom. Francuski ministar inostranih poslova Dominik de Vilpen već je posetio tri afričke zemlje koje su trenutno u Savetu bezbednosti – Angolu, Gvineju i Kamerun, dok američki zvaničnici pokušavaju da povrate poljuljano poverenje Meksika i Čilea.
Međutim, čitava stvar umnogome nadilazi krizu oko Iraka. Iako su SAD i Britanija više puta jasno ponovile da će, ukoliko izostanu nepobitni dokazi da je Sadam Husein razoružan, krenuti u rat protiv Iraka i bez saglasnosti Saveta bezbednosti, harmonija u svetskoj organizaciji svima je jednako potrebna, čak i Americi. Reč je o borbi za prestiž i moralni autoritet u sporu. Ovo poslednje najpotrebnije je odnedavno britanskom premijeru Toniju Bleru, koji je suočen sa sve snažnijom opozicijom kod kuće, i to u okviru sopstvene stranke. Ministarka za međunarodni razvoj Kler Šort upravo je zbog neslaganja s Blerovom politikom prema Iraku podnela ostavku, nazivajući je "izuzetno nepromišljenom". Ostavku su podneli i Blerovi savetnici nižeg ranga, ali je sva prilika da se stvar neće samo na tome završiti. Osim toga, za razliku od Buša, Bler uistinu ima problem da objasni domaćoj javnosti kakva mu opasnost preti od Iraka, naročito ako se ima u vidu ocena šefova misije UNMOVIC da razoružanje iračkog režima teče sporo, ali po planu. S druge strane Altlantika, stvari su znatno jednostavnije.
Većina američkog stanovništva i dalje pruža podršku administraciji da se u rat upusti i bez odgovarajuće rezolucije SAD, ali za takvo raspoloženje objašnjenje treba tražiti u činjenici da se katastrofa od 11. septembra dogodila na američkom, a ne na britanskom tlu. Tako, od svih demokratskih nacija u Savetu bezbednosti, jedino SAD nemaju problem sa biračima i pritiskom demokratske javnosti. Nemački kancelar Gerhard Šreder, čija je vlada slabija nego u prvom mandatu, ima obavezu da se drži predizbornog obećanja datog biračima da će se suprotstaviti ratu protiv Iraka. Međutim, nemački biznismeni strahuju da će nemačko "ne" u Savetu bezbednosti imati pogubne posledice po trgovinsku razmenu između ovih dveju zemalja.
Sirija, koja je u taboru protiv rata, ne mora da se brine zbog javnog mnjenja. Njen autoritarni predsednik Bašar Asad najveći je saveznik iračkom režimu u arapskom svetu, a Sirija se nalazi na američkoj listi država koje sponzorišu terorizam. Sirija, za razliku od Nemačke, ima i znatno racionalniji razlog za rat protiv Iraka jer će u slučaju svrgavanja Sadama Huseina Sirija izgubiti povlastice oko šverca iračke nafte. Osim toga, SAD bi u toku rata, "onako uzgred", mogle potkačiti i Siriju za koju se zna da poseduje hemijsko oružje.
S druge strane, konzervativni španski premijer Hoze Maria Asnar čvrsto daje podršku Americi, iako ga to košta popularnosti. Za razliku od Blera, opasnost mu ne preti od pristalica njegove partije, već od opozicionih socijalista, ali oni nisu bili dovoljno jaki da obore vladu na iračkom pitanju.
Bugarska bi glasala za rezoluciju koja odobrava rat više iz zahvalnosti što je nedavno primljena u NATO, iako se to kosi s njenim interesima da unapređuje odnose s glavnim partnerima u EU-u na čije članstvo pretenduje 2007.
KOME JE NAJTEŽE: Najteže je Pakistanu. Predsednik Pervez Mušaraf najradije bi da Pakistan ostane suzdržan prilikom glasanja, ali ga parlament i stalni protesti islamista na ulicama primoravaju da se nedvosmisleno prikloni antiratnom taboru. Međutim, to će razgneviti SAD koje od Pakistana očekuju upravo suprotno, odnosno jasno "da". Amerika je nedavno obećala Pakistanu pomoć u iznosu od 305 miliona dolara i podržala paket zajmova u okviru MMF-a. Pakistanski premijer Zafarulah Han izjavio je početkom nedelje "da će biti veoma teško podržati rat protiv Iraka".
U taboru neodlučnih, za čiju se naklonost bore SAD, nalaze se Meksiko i Čile koji bi najradije da ih niko ne pritiska previše. Obe države imaju jaku antiratnu i antiintervenističku tradiciju s jedne strane, ali ne žele da pogoršaju odnose sa svojim najznačajnijim trgovinskim partnerom – SAD. Čile nestrpljivo očekuje da američki Kongres ratifikuje sporazum o slobodnoj trgovini. Meksiko, koji takav sporazum sa SAD već ima, pod pritiskom je španskog premijera jer je Španija jedan od najvećih investitora u Meksiku.
Od afričkih zemalja, na strani SAD ponajpre bi se mogla naći Angola, jer ova država praktično živi od američke pomoći. Međutim, Angola je pokolebana nakon nedavne posete francuskog šefa diplomatije Vilpena. Premijer Angole Žoao Bernardu de Miranda izjavio je da "Angola ne može da podrži ni SAD ni Francusku". Kamerun, s druge strane, potpuno je podeljen između Britanije i Francuske. Članica je Komonvelta, ali ima intenzivnije ekonomske odnose s Francuskom, koja je u protekloj godini Kamerunu poslala deset puta veću ekonomsku pomoć od Britanije. Gvineja je islamska zemlja i bivša francuska kolonija, ali njen diktator Lansana Konte dobro sarađuje sa Amerikom, naročito u trgovini oružjem.
DO POSLEDNjEG DAHA: Prema tome, svaka od zemalja članica Saveta bezbednosti ima jake interese i zato će se beskompromisna diplomatska borba voditi do poslednjeg trenutka. Međutim, ako se diplomatski rat rasplamsa i sednica Saveta bezbednosti o novoj rezoluciji pretvori u debakl, svetska organizacija će ponovo izgubiti legitimitet i autoritet koji je donekle povratila kada je njoj i njenom agilnom generalnom sekretaru Kofiju Ananu prošle godine dodeljena Nobelova nagrada za mir. Jezičak na vagi u sporu nedavno je pokušao da pomeri i sam generalni sekretar, koji je izjavio u Hagu, gde je boravio u mirovnoj misiji povodom Kipra, da će SAD prekršiti Povelju UN-a ukoliko same krenu u rat protiv Iraka, bez odobrenja UN-a. "Ukoliko članice SB-a ne uspeju da pronađu zajednički stav i usledi delovanje bez odobrenja SB-a, legitimitet i podrška takvoj akciji biće ozbiljno ugroženi."
Na ove reči odmah je reagovala Bela kuća da će Ujedinjene nacije "s moralnog stanovišta" u slučaju da uskrate podršku SAD da krenu u rat "ponovo pokazati svoju nedelotvornost kao što je to bio slučaj na Kosovu". Dok američki zvaničnici u svojim izjavama uveliko omalovažavaju UN, američki predsednik Džordž Buš obavlja telefonske razgovore sa svetskim liderima – kineskim predsednikom Đang Ceminom, japanskim premijerom Juničirom Koizumijem, predsednikom JAR Taboom Mbekijem i liderom vladajuće partije u Turskoj Tajipom Erdoganom jer se i dalje nada saglasnosti Turske da SAD koriste njene baze za invaziju sa severa. U rešenost SAD da krenu u rat ne treba sumnjati. U Zalivu se već nalazi četvrt miliona vojnika, a američki predsednik je nedavno na televiziji izjavio da Americi od Sadama Huseina preti neposredna opasnost i dodao: "Ako treba da delujemo, delovaćemo, i za to nam nije potrebno odobrenje UN-a". Doista nije, s vojne tačke gledišta, pa čak ni s diplomatske. Uprkos vetu Francuske ili Rusije, SAD očekuju da će uvrtanjem ruku u poslednji čas onih članica kojima svrstavanje teško pada dobiti dovoljno jaku podršku i time dati kakav-takav legitimitet vojnoj akciji. Pod uslovom da ostale članice grupisane oko Francuske ostanu u ubedljivoj manjini.
Iračka kriza: francusko-američki razvod
Specijalno za "Vreme" iz Iraka
"Francuska će se suprotstaviti rezoluciji kojom bi se odobrila upotreba sile protiv Iraka", izjavio je predsjednik Širak u ponedjeljak u televizijskom obraćanju francuskoj javnosti. Nemali broj onih koji nisu vjerovali da će Širak ostati dosljedan – drugim riječima svi oni koji dobro poznaju "ravnu krivulju" političke karijere aktualnog francuskog predsjednika – priznaju da su i sami ugodno iznenađeni.
Ipak, promatrajući izbliza razvitak francuske vanjskopolitičke akcije u posljednjih devet mjeseci, od Širakove trijumfalne pobjede na izborima i oslobođenja od okova kohabitacije lako je uočiti prepoznatljiv galski ton koji će se vremenom samo razvijati do urnebesnog krešenda kad se prošloga tjedna šef francuske diplomacije Dominik de Vilpen, na javnoj sjednici Vijeća sigurnosti, preko glava svojih kolega obraćao svjetskoj javnosti, više nego visokim predstavnicima neodlučnih zemalja ili glasnogovorniku ratobornog tabora, britanskom kolegi Džeku Strou.
Francuski je predsjednik zgrabio boga Kairosa za njegov čuperak i za nekoliko tjedana burne diplomatske aktivnosti i vještih zakulisnih poteza nametnuo se kao lider antiratne koalicije koja legitimno izražava raspoloženje svjetskog javnoga mnijenja, otvoreno neprijateljskog prema "preventivnom ratu" i sve arogantnijem nastupu nove američke administracije.
Već koncem jula prošle godine, za susreta s njemačkim kancelarom Šrederom, Širak je izrazio stanovite rezerve prema unilateralnoj akciji SAD i automatizmu vojnog odgovora koji bi proistekao iz unilateralne procjene o ometanju ili neuspjehu misije inspektora UN-a u Iraku. "Preventivni rat je izvanredno opasna ideja", izjavio je Širak, mjesec dana kasnije, na tradicionalnom susretu s francuskim ambasadorima u Elizejskoj palači. No, paralelno s ovim predznacima samostalnijih tonova u francuskoj vanjskoj politici – koji su u sve većem suglasju s izrazito pacifističkim, da ne kaženo neokantovskim tonovima što su odjekivali s druge strane Rajne – bilo je i nespretnih izjava i gafova, poput onog u povodu novogodišnjih čestitki upućenih francuskim oružanim snagama kad je Širak zatražio da budu "pripremne na svaku eventualnost". No, odlučujući se trenutak zbio 21. januara za proslave 40. obljetnice Elizejskog ugovora. Bilo je jasno da su Njemačka i Francuska odlučile okrenuti novu evropsku stranicu.
Ipak, u ambiciji da obuče De Golovu odoru, Širaku je najviše pomogla sama američka administracija, od Ramsfeldova napada na "staru Evropu" do "Pisma osmorice" i "Deklaracije desetorice iz Vilnjusa". Širak nije propustio priliku da okorjelim demokracijama "nove Evrope" spočitne proatlantski, drugim riječima antievropski izbor.
Francuska je zbog niza povijesnih razloga, poglavito zbog stoljetnog savezništva s Amerikom, dobila ulogu kormilara, dok su Berlin i Moskva prionuli uz vesla "da nevolji zloj uteknu", što je posebno došlo do izražaja za Putinova posjeta Parizu 11. februara. Burni aplauzi koje je pak na otvorenoj sceni Vijeća sigurnosti, tri dana kasnije, izmamio Vilpen bili su jasan znak da je preokret moguć, da je na dohvat ruke, i da se Pariz našao u rijetko povoljnoj situaciji da govori "u ime četiri milijarde ljudi", kako odnedavno vole reći francuski diplomati u privatnom ćaskanju. Takva se prilika ne propušta.
Širak je osjetio ovaj novi plimni val podrške, ne samo kod kuće – gdje 85 posto građana ima negativno mišljenje o Džordžu Bušu, a 81 posto njih smatra da odgovornost za pogoršanje prekoatlantskih odnosa leži na američkoj strani – već i u inozemstvu, posebno za posjeta Alžiru, gdje mu je priređen trijumfalan doček.
Ono što posebno iritira francusku javnost, pa i samu političku klasu koja je gotovo jedinstvena u osudi američke hegemonije, jest činjenica da osim političkih lekcija koje dijele Donald Ramsfeld, Kolin Pauel, Pol Volfovic ili Ričard Perl, dakle američka službena lica, s druge obale Atlantika stižu i mnogobrojne elukubracije na temu "evropskoga izlaska iz historije", s potpisom Roberta Kagana, nove megazvijezde novokomponiranih američkih geostrateških studija na koje ste svojedobno – malo "prije rusvaja" – mogli nabasati u bilo kojoj zadimljenoj balkanskoj krčmi. Nema dnevnika ili tjednika koji drži do sebe a da nije iskidao po nekoliko listova njegove dvoglave kupusare pod naslovom O Raju i Moći. "Oko velikih strateških i međunarodnih pitanja koja se danas postavljaju, Amerikanci se ponašaju kao da su stigli s Marsa, Evropljani s Venere", jedni su, dakle, oličenje muškosti i ratničke snage, drugi mekuputni puzavci pod skutima boginje svih mogućih naslada. "Američka je moć omogućila Evropljanima da misle kako sila više ništa ne znači", kaže Kagan i u stilu Dejvida Kroketa analizira francusko-američku ili, bolje reći, evropsko-američku razlikovnu psihologiju: "Čovjek naoružan samo jednim nožem može pomisliti da medvjed koji tumara šumom predstavlja prihvatljivu opasnost, budući da je alternativa – loviti medvjeda jednim jedinim nožem – mnogo pogibeljnija od odluke da se čovjek sakrije u nadi da ga zvijer neće napasti. Ipak, ako ima pušku, isti će čovjek drugačije razmišljati o tome što znači prihvatljiv rizik. Zašto riskirati da bude raskomadan, ako to može izbjeći?" Silan je bio… Robert Kagan.
No, ovoga puta, za razliku od "nesebične i uzvišene" akcije NATO-a protiv Jugoslavije 1999, nema francuskih intelektualnih snaga za brzu intervenciju da smjesta prevedu ova američka lovačka uputstva u humanitarne kategorije i ljudsko-pravaške bojne pokliče. Ispalili su nekoliko probnih hitaca (Paskal Brukner, Andre Gliksman, Bernard Anri Levi i dr.), na Putina i slične "čečenske mete", ali odjednom su zašutjeli. Njihova omiljena tribina, pariški večernjak "Le Mond", treba priznati, upravo je ovih dana proglašena glasilom "antifrancuskih stajališta", i to na temelju ankete ispisane na 630 stranica knjige (Skrivena strana Le Monda), koja do u tančine razotkriva načine na koje je ovaj nekoć najugledniji francuski dnevnik postao ekspres–gazetom jedne ideološke sekte.
Kako je ovih dana u "Figarou" podsjetio Žan-Žak Roš (francuski teoretičar međunarodnih odnosa), nastupio je trenutak da se Kagan i njemu slični pozovu neka razmišljaju o upozorenju jednog "starog Evropljanina": "Nacija koja bi polagala pravo na takvo carstvo postavila bi se u situaciju koja je pogibeljnija i od one u kojoj se nalazi najslabija nacija. Postala bi predmetom sveopćeg užasavanja" (Benžamen Konstan: O duhu osvajanja i duhu otimačine u njihovim odnosima s evropskom civilizacijom).
Bolji odgovor na pitanje o razlozima prekoatlantskoga razvoda ne znamo.
Frano Cetinić
