U kafeu IO na Piata Revolutiei, gradskom trgu na kojem se dobrim delom odigrala Revolucija, već u oktobru skoro da nema gostiju. Nalazi se u nekadašnjoj zgradi Sekuritate u kojoj je najčešće boravio Čaušesku i sa čijeg je balkona on pokušao da održi svoj poslednji govor pred smrt.

Kad nema turista, IO ("Ja") nema mnogo gostiju, iako je kafe veoma lep: prozračan, pomalo hladan, sa crno-belim foto-tapetom razrušenog Trga revolucije na dan kada je pao Čaušesku. Prozori gledaju na Trg na kojem se nalazi spomenik Revoluciji koji Rumuni uopšte ne vole, i zovu ga "krompir", mada ima i lascivnijih kolokvijalizama.

Na devetnaestu godišnjicu pada režima Nikolaja Čaušeskua (21. decembra 1989), malo ko od građana želi i ima potrebu da išta kaže o tome; u čitavoj zemlji ostao je mali broj onih koji se bave krvavim zaostavštinama jednog od najodvratnijih komunističkih režima na svetu, iako to znači i ostavljanje po strani traženja pravde za stotine hiljada njegovih žrtava. Ne može se reći da Rumunija ništa nije učinila po ovom pitanju, ali je proces bavljenja komunističkom prošlošću odavno prepušten individualcima i tek ponekoj gotovo protokolarnoj instituciji. Prošlost nije tema u Rumuniji, osim možda za nekolicinu ekstremnih desničara koji romantizuju period Čaušeskua kao prošlost u kojoj je bilo bolje. Većina je pak indiferentna.

RAVNODUŠNI PREMA EU: Teško je zapravo utvrditi šta je to što uopšte dotiče jednog prosečnog stanovnika Rumunije. Jedno od najvećih iznenađenja, bar kada se u Rumuniju dolazi iz pravca Srbije, donosi velika preovlađujuća ravnodušnost prema članstvu u Evropskoj uniji. Skoro niko od desetine upitanih stanovnika Bukurešta nije imao šta da nam kaže o tome kako teče život od kada je zemlja (1. janura 2007) postala članica EU.

Možda se pripadnost EU ponajviše ogleda u ganc novim policijskim uniformama i uopšte zavidnoj policijskoj opremi. Osim toga, hodajući ulicama teško je uočiti nešto od onoga što zamišljamo kao standarde EU.

Čini se kao da je Rumunija tek jedno od mnogih lica tranzicije koje gledamo po Istočnoj Evropi; kao karakteristični za Rumuniju pak izdvajaju se brojni veoma stari ljudi koji prose i lutaju ulicama. Kao da ih je tranzicija ispljunula iz sopstvene utrobe, u onom intervalu razvoja zemlje u kojem najpre propada ono što najviše zavisi od države.

KORUPCIJA: Najveći problem zemlje – odmah posle neverovatne skupoće koja prevazilazi i najbogatije evropske metropole – predstavlja korupcija.

Iako istraživanja pokazuju da je 59 odsto Rumuna ubeđeno da korupcija u zemlji raste čak i nakon ulaska u Evropsku uniju, ona gotovo uopšte nije bila tema parlamentarnih izbora ovog novembra, koji su prilično jedinstveno ocenjeni kao "takmičenje pojedinaca", a ne kao politička borba za birače suočavanjem sa gorućim problemima. Korupcija je daleko najveći problem Rumunije, i stepen do kojeg je ona razvijena je fascinantan, pogotovo kada se ima u vidu da će ova zemlja prvog januara proslaviti dve godine članstva u Uniji: ona je duboko prožela sve državne institucije, a pre svih ostalih zakonodavnu i izvršnu vlast. Ovu ocenu potvrđuje i istraživanje prezentovano u godišnjem izveštaju "Konrad Adenauer" fondacije o Rumuniji koje je sprovelo nekoliko nevladinih organizacija: članovi parlamenta su ocenjivani po četiri parametra koja nedvosmisleno ukazuju na korupciju ili indiferentnost prema njoj. Od 334 člana parlamenta, 244 su ispunila sva četiri kriterijuma koja direktno ukazuju na korumpiranost. Izveštaj EU o korupciji na poslednjim rumunskim izborima biće objavljen u januaru ili februaru sledeće godine.

Korupcija nije nova tema rumunskog društva. Ona je bila jedan od ključnih mehanizama kontrole za vreme vladavine bračnog para Čaušesku. Da bi se obavile i najosnovnije svakodnevne potrebe jedne porodice, bila je potrebna razvijena mreža veza: od osobe u lokalnoj prodavnici kod koje se mogu obezbediti mleko, ulje ili kafa, pa nadalje. Život mimo uslužne razmene u Rumuniji praktično nije bio moguć.

Šteta je zapravo što je za ovu zemlju Čaušeskuovo doba ostalo do danas ključni sinonim. Rumunija ima mnogo toga da ponudi: neverovatan broj regionalnih autohtonih kultura i tradicija, a spomenici i tragovi istorije zaista ostavljaju bez daha svojim bogatstvom i lepotom. Bilo da je to Bukurešt, ili Transilvanija, Banat ili Moldavija, rumunsko društvo nije preterano zainteresovano za druge oko sebe, i to bi iz ugla ovog posmatrača bila njegova najveća mana. Rumuni su izuzetno konzervativni i zatvoreni, i o tome na svoj način govore i strukture gradova u kojima – a naročito u prestonici – skoro da nema javnih prostora, ili ih ima jako malo. Ipak, konzervativizam se lako zaboravlja kada je reč o novcu. Bukurešt vikendom opsedaju Britanci i Skandinavci; kocka i prostitucija jedni su od glavnih izvora prihoda sivih tokova rumunske prestonice.