Na početku sukoba, zapadne zemlje koje učestvuju u intervenciji, prvenstveno Velika Britanija, Francuska i Sjedinjene Američke Države, očigledno su polagale nadu da će sami ustanici brzo srušiti Gadafija. Međutim, ispostavilo se da su početni uspesi pobunjenika bili kratkotrajni i da oni, čak i uz obilatu pomoć NATO-a, teško zadržavaju u svojim rukama ono što osvoje, tako da je na linijama sukoba već nedeljama situacija gotovo nepromenjena. Mučan i iscrpljujući rat traje već više od sedamdeset dana, a snage koalicije najavljuju novu fazu svog učešća u tom sukobu. Velika Britanija stavila je na raspolaganje NATO-u helikoptere "apač", dok je Francuska već poslala u Libiju 12 helikoptera tipa "tigar" i "gazela". Interesantno je i da su francuske letelice stigle do obala Libije na ratnom brodu na kome se, osim helikoptera, nalaze i tenkovi i desantne snage, ali zapadni zvaničnici još uvek ponavljaju da nikakve kopnene intervencije neće biti. Tvrde i da uvođenjem helikoptera u borbu žele da okončaju rat pre početka velikih vrućina u Libiji i pre svetog muslimanskog meseca ramazana, koji počinje krajem jula.

PRLJAVI RAT: Što se tiče vrućina, leto u Libiji jeste pakleno toplo. U gradu Al Azizijahu, 50 kilometara južno od Tripolija, izmerena je do sada najviša temperatura na svetu, teško zamislivih 57,8°C u hladu. Međutim, nejasno je zašto bi se zapadni zvaničnici brinuli zbog vrućine ako ne planiraju kopnenu intervenciju. Da ratovanje tokom ramazana nije problem, pokazale su prethodne godine u Iraku i Avganistanu, tako da bi možda pre trebalo verovati izjavi ministra odbrane Velike Britanije Lijamu Foksu. On je sredinom maja rekao da su NATO i njegovi saveznici pripravni za dugu vazdušnu kampanju u Libiji, makar ona trajala i više meseci, i da međunarodna zajednica "neće stati dok zadatak ne bude valjano urađen". Foks nije pomenuo koji je to zadatak, ali je iz svega što se do sada dešavalo jasno da je u pitanju rušenje Gadafija sa vlasti, i da zapadni saveznici nisu baš zadovoljni onim što se na terenu dešava.

Stanovnici Libije i vlasti u Tripoliju trebalo bi da budu zabrinuti i zbog nekih drugih najava i događaja. Komandant britanskih oružanih snaga general Dejvid Ričards pozvao je NATO da proširi ciljeve bombardovanja u Libiji na infrastrukturu, kako bi se "pojačao pritisak na režim Moamera Gadafija". Mornarica koalicije presrela je 21. maja tanker sa gorivom ne dozvoljavajući mu da priđe Tripoliju, uprkos činjenici da embargo na gorivo nije uključen u rezoluciju 1973 Saveta bezbednosti UN, uz cinično objašnjenje da će svakom brodu onemogućiti ulaz u libijske luke "ako ima pouzdanih informacija da će teret biti korišćen, direktno ili indirektno, protiv civila". Dan pre toga, avioni NATO-a su potopili osam libijskih brodova u luci u Tripoliju.

Uz bombe NATO-a koje razaraju i ubijaju Libiju, u zemlji besni i građanski rat u kome, kako to u takvim ratovima biva, nijedna strana ne bira sredstva. Posle bezbrojnih izveštaja zapadnih medija o zločinima Gadafijevih snaga, od kojih su se neki ispostavili kao potpune laži, poput vesti o avionima koji su bombardovali nenaoružane demonstrante u Tripoliju, stotinama vojnika koje su streljali Gadafijevi oficiri kada su odbili da se bore "protiv naroda", stidljivo se pojavljuju i prve vesti o zločinima na pobunjeničkoj strani. Na obodima Bengazija je poslednjih nedelja pronađeno više tela navodnih Gadafijevih agenata koji su noću hapšeni, vezivani i ubijani mecima u glavu. Lideri pobunjenika tvrde da su ti ljudi bili na listama sumnjivih osoba, ali da ih nije hapsila policija koju su organizovali ustanici jer bi policiju uvek "neko pretekao". Na početku sukoba je bilo retkih izveštaja o ubijanju, pljačkanju i maltretiranju nesrećnih afričkih imigranata crne boje kože na "oslobođenim" teritorijama pod kontrolom pobunjenika, zbog laži da se na Gadafijevoj strani bore divizije crnih plaćenika iz afričkih zemalja, ali su te priče brzo utihnule. Afričke imigrante malo ko pominje, osim kada se piše o nadolazećoj humanitarnoj katastrofi u Libiji.

Amnesti internešnel zatražio je od libijskih vlasti prestanak korišćenja zabranjenog oružja poput nagaznih mina i granata u civilnim oblastima, kao i ukidanje restrikcija vode, struje, goriva i drugih životnih namirnica u regionu Džebel Nafuza, navodeći pritom da se zna da su i pobunjenici u više navrata postavljali nagazne mine na frontu kod Brege i Adždabije. Inače, pojedini izveštaji navode da neki video-snimci pokazuju da je i zapadna koalicija upotrebljavala nedozvoljenu municiju i bombe zabranjene Ženevskom konvencijom.

ZAŠTO JE POČELO: Na jednom od medijskih sajtova, neko je kao komentar na vesti iz Libije napisao: "Možda je glupo pitanje, ali da li se neko seća zašto ih uopšte bombarduju? Imam neki osećaj, kao da kažu ‘povod nam je prošao, pa sada cepaj godinama’… Sličan utisak verovatno imaju mnogi nezainteresovani posmatrači, što znači da su kreatori medijske kampanje koja je dovela do početka intervencije dobro odradili svoj posao. Vesti iz Libije u većini medija prati završni komentar da je "međunarodna intervencija u Libiji počela u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN u cilju zaštita civila, a NATO je komandu nad ovim operacijama preuzeo krajem marta".

U realnosti, vojna kampanja se odvija uporedo sa instaliranjem novih vlasti. Pomoćnik američkog državnog sekretara Džefri Feltman, u svojstvu američkog izaslanika, bio je u poseti Bengaziju i sastao se sa predstavnicima Nacionalnog prelaznog saveta (NPS), čiji je najeksponiraniji član bivši Gadafijev ministar pravde Mustafa Abdel Džalil. Šefica evropske diplomatije Ketrin Ešton bila je takođe u Bengaziju, kako bi otvorila misiju EU u tom gradu. Eštonova je sa odobravanjem prokomentarisala i vest da je ambasador Libije pri EU Hadejbe Hadija odlučio da, zajedno sa svojim osobljem, napusti dužnost i priključi se borbi za demokratiju. Sa broda koji tone su već ranije pobegle njegove kolege ambasadori u SAD, Francuskoj, Portugalu, bivši šef obaveštajne službe Musa Kusa, a većina bivših grešnika je dobila važne funkcije i u novoj vlasti.

Ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin izjavio je da NATO u Libiji ispunjava sopstvene ciljeve i da je moguće da se međunarodna koalicija priprema za kopnenu intervenciju, naglašavajući da postoje i izveštaji o dopremanju oružja u zone sukoba i bombardovanju stambenih oblasti, umesto zaštite civila. Međutim, kao što nije glasala protiv rezolucije kojom je odobren napad na Libiju, Rusija je u Dovilu na samitu G-8 prihvatila da potpiše zajedničku deklaraciju kojom se traži odlazak Gadafija sa vlasti. Tom prilikom, ruski predsednik Dmitrij Medvedev je ponudio svojim zapadnim partnerima ulogu posrednika u rešavanju libijske krize. Francuski predsednik Nikola Sarkozi rekao je da je zapadnjacima potrebna pomoć ruskog predsednika za Libiju, ali je odbacio tvrdnje da je pristao na rusko posredovanje u Libiji u zamenu za dogovor da Rusi kupe francuske nosače helikoptera "mistral". Čini se da je u barter trgovini među velikim silama Rusija odavno pustila Gadafija niz vodu, možda i pod uslovom da Zapad manje pažnje obrati na sukobe u Siriji, bližem ruskom savezniku od Libije. Karakteristično je da je retorika zapadnih sila upadljivo manje zapaljiva kada se komentarišu višemesečni unutrašnji sukobi u Siriji nego što je to bio slučaj sa Libijom.

Što se tiče libijskog lidera, SAD su zatražile od Moamera Gadafija ne samo da se povuče sa vlasti već i da napusti zemlju. Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen kaže da gotovo svakodnevno bombardovanje kompleksa u kome živi Gadafi u Tripoliju nema za cilj likvidaciju libijskog vođe, već da se kompleks bombarduje samo kao komandni centar, uz opasku da ako Gadafi tokom noći ostaje u komandnom centru, sam sebe izlaže riziku. Izvesno je da brutalna kampanja ima jasan cilj – svrgavanje Gadafija sa vlasti, isključivo zbog interesa zapadnih zemalja koje učestvuju u intervenciji, među kojima je nafta na prvom mestu. Za razliku od Iraka, gde su za pripremu intervencije bile potrebne godine, u slučaju Libije to je svedeno na nedelje, što je promena koja bi trebalo da zabrine svakoga u međunarodnoj zajednici.

NESUVISLI PREGOVORI: Kada bi znao da je to realno, Gadafi bi verovatno pokušao da traži izlaz, zbog sebe i porodice, i po cenu davanja ustupaka. Pukovnik je mnogo puta u prošlosti pokazao pragmatizam kada je bio pritešnjen okolnostima, kao kada se izmirio sa Zapadom i pristao da isplati odštetu poginulima u terorističkim napadima za koje je bila optužena Libija. Gadafi je i u ovim okolnostima više puta ponudio primirje, ali to deluje kao očajnički pokušaj. Iz Tripolija su stigle izjave da su vlasti spremne da prihvate ruski predlog o povlačenju vojske iz gradova, ako to učine i pobunjenici, pod uslovom da deo dogovora bude da NATO zaustavi bombardovanje. Ovih dana se pominje i da su libijske vlasti i određeni britanski krugovi otvorili tajne kanale za pregovore sa ciljem postizanja kompromisa i prekida ratnih dejstava, što su Britanci demantovali. Nijedan od dosadašnjih Gadafijevih predloga do sada nije prihvaćen, a ustanici od samog početka sukoba tvrde da nikakvih pregovora sa Gadafijem i ne može biti. NATO je najavio da će otvoriti novu fazu vazdušnih operacija nad Libijom ukoliko ne uspe trenutna mirovna misija predvođena predsednikom Južne Afrike Džejkobom Zumom. Tužilac Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu zatražio je da se raspiše poternica za hapšenje Gadafija i njegovog sina Seifa al Islama, kao i šefa obaveštajne službe Abdulaha al Sanusija zbog "raširenih i sistematskih napada na civile". Za ovakve optužnice ranije su bili potrebni meseci pa i godine, u slučaju libijskog vođe sve je ekspresno odrađeno.

Izvesno je da će nadmoćna, gola sila na kraju slomiti Gadafija. Kada zna da ga verovatno čeka sudbina Sadama Huseina, pukovnik će se boriti do kraja, baš kao i oni koji su za njega, a nije ih malo u podeljenoj Libiji. Tačan broj dosadašnjih žrtava u ratu u Libiji se ne zna. Teško ih je prebrojati i u Tripoliju, a kamoli u ubogom i zabitom gradiću Jefrenu, oko koga se ovih dana vode žestoke borbe. Ginu vojnici, sa obe strane, ali mnogo više civili kojima je najveća briga kako će oni i njihovi najbliži dočekati kraj rata koji se ne nazire. Slične brige more i sudanskog doktora Nuredina, crne puti, koji je iz svoje nesrećne domovine sa ženom i dve ćerke pre 20 godina došao u Libiju, a sada ne zna na koju stranu da krene.