Pre trideset godine, na katolički Božić 25. decembra 1991, prestao je da postoji Sovjetski Savez, prva zemlja socijalizma na svetu kojom je vladala Komunistička partija. Vrhovni Sovjet potvrdio je tog dana da će novi naziv države biti Ruska Federacija. Nešto pre 19 časova sovjetski predsednik Mihail Gorbačov potpisao je Ukaz o povlačenju svojih ovlašćenja vrhovnog komandanta Oružanih snaga SSSR i ukidanju Saveta za odbranu pri predsedniku SSSR. Tačno u 19 časova po moskovskom vremenu, Gorbačov je uživo govorio na Centralnoj televiziji i najavio prestanak svojih aktivnosti kao predsednika SSSR.

“Čvrsto sam se zalagao za nezavisnost naroda, za suverenitet republika. Ali u isto vreme za očuvanje savezne države i integriteta zemlje. Događaji su krenuli drugim putem”, saopštio je Gorbačov, potvrđujući nestanak sovjetske imperije koju je pravno gledano nekoliko nedelja ranije, 8. decembra, već bio izbrisao Beloveški sporazum između Rusije, Ukrajine i Belorusije.

Čim je završeno Gorbačovljevo obraćanje naciji u 19.38, na Kremlju je spuštena sovjetska crvena zastava, a podignuta ruska trobojka. Gorbačov je s nekolicinom prijatelja otišao u restoran gde su zajedno večerali. Tako je velikim političkim zemljotresom, čije posledice traju i danas, ukinuta država koja je određivala sudbinu 20. veka. Predsednik Rusije Vladimir Putin raspad SSSR nazvao je nedavno najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka.

TAJKUNI SA DOKTORATIMA

Rasprave o mestu, ulozi i značaju sovjetske proleterske države u svetskoj istoriji, kao i o uzrocima njene propasti i nestanka, i dalje traju. Trijumfalistička struja naglašava da su Zapad i demokratija pobedili u Hladnom ratu i da je poraz Sovjetskog Saveza bio neminovna posledica slabosti i nedostataka komunističkog sistema.

Realisti, koji su pažljivo pratili sovjetsko ponašanje u poslednjim decenijama njegovog postojanja, ukazuju da su se Sovjeti i te kako pripremali za reforme svog sistema i usvajanje prakse zapadnih društava, a da su se iz Hladnog rata prosto povukli, kao što se njihova vojska povukla iz Istočne Evrope.

Sovjetska i ruska elita ovakav apokaliptični epilog SSSR nisu dočekale nespremne. Sovjetska Komunistička partija davno pre toga bila je preduzela korake za doba kada ona više neće biti na vlasti i kada će biti potrebno stvarati kapitalizam, društvo upravo suprotno od onoga koje je sama gradila. Tako se pojavila čitava generacija mladih “reformatora u crvenim čarapama”, zbog njihove crvene prošlosti, komsomolske ili komunističke. Njih su pratili novopečeni ruski bogataši, tajkuni ili oligarsi, kako ih je već ko zvao, koji su bili praktičan oslonac i pokretač ruskog kapitalizma i privatnog vlasništva. Kuriozitet je bio da je impozantan broj tih “tajkuna” imao doktorate iz matematike, ekonometrije ili kibernetike, što svakako nije ni približan model “heroja” tranzicije istočnoevropskih društava.

Ma kako se činilo da je raspad SSSR bio haotičan proces u kome je svako grabio što mu se našlo pri ruci i da su se raznorazne ličnosti spontano pojavile iz tog nereda, sada se može reći da je to samo u delimičnim crtama bilo tako, ali ne i u dominantnim kretanjima i strukturama.

ANDROPOVLJEV PLAN

Pripreme za zbacivanje jednog i prihvatanje drugog sistema počele su prvo u ideologiji, afirmacijom i prihvatanjem socioloških teorija o “konvergenciji sistema” i sistemskih teorija prema kojima su SSSR i SAD razvijena “industrijska društva” koja imaju zajedničke i nedeljive globalne probleme. To je zamenilo ranije nemilosrdno sučeljavanje na liniji komunizam–antikomunizam.

U pripremanju nove ruske elite koja je nastala kroz dijalog Istok–Zapad, ali i puta koji će Sovjetski Savez da odvede do njegovog kraja, kolapsa i dezintegracije, veliku ulogu su imali tada tek formirani Rimski klub i njegov osnivač Aurelio Pečei, italijanski Fijat, američka Pepsi-Kola, a pored njih “zlatni izlog zapadnog sveta” – Beč, u kome je bio smešten Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu, bečki kardinal Franc Kenig i austrijski kancelar Bruno Krajski.

Ruski istoričari danas navode da su dvojica sovjetskih rukovodilaca Jurij Andropov i Aleksej Kosigin radili na pripremi budućih reformatora. Andropov (1914–1984) bio je jedan od najmoćnijih ljudi u posleratnom SSSR. Bio je sekretar CK KPSS-a (1962–1967) zadužen za međunarodna pitanja, šef sovjetskih tajnih službi – predsednik Komiteta državne bezbednosti (1967–1982), a na kraju generalni sekretar CK KPSS-a (1982–1984). Smatra se pravim tvorcem procesa “perestrojke” koji je vodio Gorbačov.

Aleksej Kosigin (1904–1980) bio je dve decenije predsednik Ministarskog saveta SSSR, odnosno predsednik sovjetske vlade (1960–1980), u više navrata je pokušao da sprovede ekonomske reforme kako bi prebacio težište sa teške industrije i vojne proizvodnje na laku industriju i proizvodnju potrošačkih dobara, ali sovjetski lider Leonid Brežnjev nije podržavao ove Kosiginove zamisli.

Iako se u mnogim stvarima nisu slagali, oni su bili stari poznanici: Kosigin je tokom rata radio u opkoljenom Lenjingradu, a Andropov u isto vreme u Petrozavodsku. Budući šef KGB-a nekim čudom je spasen od “lenjingradske afere” kada je Staljin likvidirao gotovo celo rukovodstvo ruske Komunističke partije.

Oni su imali još jednog zajedničkog poznanika, generala Mihaila Gvišijanija, koji ih je spasao da ne stradaju u “lenjingradskoj aferi”. Sa Kosiginove strane, projekat je nadgledao njegov zet i sin Mihaila Gvišijanija, Džermen Gvišijani, a sa strane Andropova vodeći ruski specijalista u oblasti teorije organizacije i upravljanja, doktor ekonomskih nauka i akademik Boris Milner.

Džermenov otac Mihail je pod rukovodstvom Lavrentija Berije počeo da radi u službama bezbednosti 1920-ih godina u Gruziji. Kada je Berija postao šef KGB-a 1938, poveo je sa sobom i Gvišijanija i postavio ga za načelnika nekoliko regionalnih odeljenja KGB-a, da bi 1945. postao general-potpukovnik. Posle hapšenja Berije u čistkama njegovih najbližih saradnika stradao je i Gvišijani koji je lišen čina i položaja. Njegov sin Džermen nije krenuo očevim stopama, već je radio u Državnom komitetu za nauku i tehniku, da bi 1965. postao zamenik predsednika sa reputacijom stručnjaka za probleme upravljanja i društvene organizacije.

Čitav ovaj proces u ruskoj publicistici naziva se “Andropovljev plan” i odnosi se na projekat reforme SSSR, koji je podrazumevao eliminaciju socijalističkog sistema, sprovođenje modernizacije i tržišnih reformi u teškoj diktaturi i stvaranje moćne konkurentne kapitalističke države. Prema istraživačima, ovaj plan je postao mapa puta tržišnih reformi u Rusiji od 1990-ih do 2000-ih, iako se njegova implementacija nije odvijala onako jasno kako je planirano.

INICIJATIVA LINDONA DŽONSONA

Ključnu ulogu u tome imao je Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (The International Institute for Applied Systems Analysis, IIASA, tj. Международный институт прикладного системного анализа). Da bi se sproveo plan reformi, mladi ekonomisti su 1980-ih poslati u ovaj institut, koji je potom zajedno sa saradnicima sovjetskog ogranka – Svesaveznim naučnoistraživačkim institutom za sistemska istraživanja – odigrao važnu ulogu u sprovođenju reformi u Rusiji.

Institut je osnovan 1972. kao diplomatska inicijativa koja je bila rezultat akcije najviših američkih i sovjetskih zvaničnika. Lindon Džonson je predložio stvaranje istraživačkog centra East West, a sovjetski premijer Aleksej Kosigin je prihvatio njegov predlog.

Priča o nastanku ovog instituta, međutim, počinje šest godina pre njegovog zvaničnog osnivanja. U njegovoj istoriji navodi se da je njegov zametak bio neobičan govor američkog predsednika Lindona Džonsona koji je usred Hladnog rata predložio da naučnici iz SAD i SSSR zajedno rade na problemima koji nisu vojni, poput kosmičkih pitanja i problema koji su brinuli sva napredna društva – energije, okeana, životne sredine, ishrane, zdravstva. On je pozvao na povezivanje naučnika Istoka i Zapada.

Džonson je zadužio nekadašnjeg Kenedijevog savetnika za bezbednost Mekdžordža Bandija, tada predsednik Fordove fondacije, da se bavi ovim pitanjem. Bandi je 16. decembra 1966. održao konferenciju za štampu u Njujorku na kojoj je objavio da ga je predsednik ovlastio da radi na uspostavljanju međunarodnog centra za proučavanje problema sa kojima se suočavaju napredne zemlje. Takvi problemi, naglasio je Bandi u svom govoru, predstavljeni su potrebom za efikasno upravljanje velikim sektorima: velikim preduzećima, gradovima, sistemima podzemnih i vazdušnih komunikacija, bolnicama i farmama. Nema nacije, nastavio je, koja ima ili bi eventualno mogla da ima monopol na takve metode upravljanja. Zamišljeni centar bi, dakle, ujedinio “inženjere, ekonomiste, menadžere, stručnjake za industrijsku proizvodnju i druge” i evoluirao u obrazovnu organizaciju.

Štampa je odmah reagovala krsteći predloženi institut u “Istok-Zapad RAND” i “tink-tenk centar Istok-Zapad”. Zaista, paralele sa RAND-om iz Santa Monike nisu bile slučajnost: šezdesetih godina prošlog veka i američka vlada i naučnici tražili su nove organizacione forme kojima bi se predsednik i administracija snabdevali stručnim znanjima i ekspertizama. RAND je nastao kao stručno konsultativno telo američkog vazduhoplovstva, da bi se ubrzo proširio na celu oblast bezbednosti, a posebno na nuklearno oružje.

SAMIT U GLASBOROU

Obrazovanje instituta formalno je predloženo Sovjetskom Savezu na samitu u Glasborou 1967. godine gde je SSSR predstavljao predsednik Ministarskog saveta SSSR Aleksej Kosigin. Američki predsednik Lindon B. Džonson snažno se oslanjao na nauku kao instrument diplomatije, pri čemu su geofizičke nauke igrale posebno važnu ulogu. Slično tome simbolično je bilo i fokusiranje SAD na sistemski pristup: Institut Istok-Zapad je bio jasna inicijativa da se Sovjeti uključe u bližu saradnju na vrhunskom polju političkih nauka.

Samit u Glasborou bio je važna tačka u istoriji Hladnog rata, jer je tokom ovog sastanka prvi put bila izneta ideja da bi međusobne slabosti i ranjivosti oba rivala mogle da donesu stabilnost. Džonson i Maknamara su pokušali da ubede Sovjete da smanje svoj arsenal balističkih raketa, a Džonson je i formalno predložio osnivanje Instituta “Istok-Zapad”. Kosigin je prihvatio ovu ideju.

Vrativši se sa svog prvog putovanja u Sjedinjene Države, Kosigin je izrazio oduševljenje predlogom za osnivanje Instituta “Istok-Zapad”. S njim je putovala njegova ćerka Ljudmila, koja je bila udata za zamenika predsednika Državnog komiteta za naučnu i tehnološku saradnju Džermana Gvišijanija.

Još jedna zanimljiva činjenica: Laura Vasiljevna Haradze, ćerka generala NKVD-a Mihaila Gvišijanija i rođena sestra Džermena Gvišijanija, bila je prva supruga Jevgenija Primakova. Primakov se njome oženio 1951. u Tbilisiju. Primakov je kasnije bio predsednik KGB-a i predsednik ruske vlade.

U svojim memoarima Gvišijani piše da je od Kosigina prvi put čuo za Institut “Istok-Zapad” nakon sastanka u Glasborou. Kosigin je obećao zetu da će, ako bude bilo potrebno, iskoristiti svoj lični kontakt sa predsednikom Džonsonom i uverio ga da “neće dozvoliti da sovjetska birokratija zakopa ovu stvar”. Po službenoj proceduri predlog je podnet Politbirou. Tada je, kako se priseća Gvišijani, odluka da se on imenuje za sovjetskog pregovarača doneta “neobično brzo”.

IZBEGAVANJE PUBLICITETA

Stvarni i intenzivni pregovori o Institutu “Istok-Zapad” vodili su se iza kulisa. Bandi je pisao Kisindžeru da Rusi prepoznaju i hvale Džonsonovu politiku “building bridges” (“izgradnje mostova”), ali da nastoje da izbegnu politiku i publicitet, da imaju podršku vlade, ali da žele da nastave na neformalan način. Bandi je zatražio od Vašingtona da se nastavi “tihim putem” kako bi i Bela kuća i Stejt department bili zaštićeni od uznemiravanja.

Još jedan značajan događaj pojačao je sovjetski interes za Institut “Istok-Zapad”. Bio je to niz odluka koje je sovjetska vlada usvojila 1969. u vezi sa budućim razvojem računarske industrije kada je odlučila da napusti razvoj sopstvenog računarskog sistema i da klonira IBM sistem umesto toga. Shodno tome, Sovjeti su aktivno nastojali da izvuku svu moguću inovativnu kompjutersku tehnologiju sa Zapada.

Na ovaj način neobični naziv Međunarodnog instituta za analizu primenjenih sistema bio je tehnokratski kriptogram koji je sadržao ključne reči koje su pomogle u postavljanju instituta visoko na sovjetskoj agendi međunarodne saradnje. Za Sovjete se kategorija “sistemske analize” nije odnosila samo na intelektualni pristup, već je služila i kao skraćenica za kompjuterske tehnologije. Gvišijani je bio prilično iskren kada opisuje nade da će Institut pomoći da sovjetski naučnici “pristupaju najsavremenijim metodama rada i kompjuterskoj tehnologiji čiji je izvoz u Sovjetski Savez zabranio američki kongres”.