Specijalno za "Vreme" iz Rima

U ponedeljak 28. januara Centralna banka Italije objavila je izveštaj. U njemu se navodi da je kupovna moć prosečne italijanske porodice "u osnovi" ista kao 2000. godine. Od 2000. do 2006, porodica koja ima samo jednog hranioca s platom povećala je kupovnu moć za samo 0,3 odsto. U istom periodu, povećala se koncentracija bogatstva: 2006. godine je 10 odsto najbogatijih italijanskih porodica posedovalo 45 odsto nacionalnog bogatstva a 2004. godine 43 odsto.

Pre nekoliko dana, drugo istraživanje Eurispesa, jedne od najpouzdanijih agencija za ispitivanje javnog mnjenja, pokazalo je da su Italijani veoma pesimistični: 50 odsto misli da im se ekonomska situacija pogoršala u odnosu na period od pre godinu dana, a samo 38 odsto italijanskih porodica može da zaokruži kućni budžet bez problema. Eurispes kaže da je oko 20 miliona radnika plaćeno manje u poređenju sa njihovim kolegama u drugim zapadnoevropskim zemljama. Nagriženo je čak i jedno od svetskih ekonomskih čuda, italijanska sposobnost štednje: samo 13,6 odsto porodica može nešto da uštedi od svojih mesečnih primanja. Ovo objašnjava zašto su krediti nepovoljniji, rastu čak i "porodični krediti" i "porodična zaduženost".

PO ITALIJANSKI: Svađe i žalbe su jedna od najizrazitijih odlika italijanskih društvenih i političkih prilika, ali postoji osnova za ovakav stav, bar posle pet godina neoliberalizma "Berluskonijevog puta" i gotovo dve godine "Prodijevog tretmana". Raspoloženje u zemlji je tmurno, a to je izazvala jedna reč – "pogoršanje". Nijedna od ovih činjenica nije u centru političke i institucionalne krize koja je naterala predsednika vlade Romana Prodija da se suoči sa glasanjem o nepoverenju u Senatu, glasanjem koje je bilo izgubljeno i pre nego što je rasprava počela. Ova kriza, koja bi mogla voditi do prevremenih izbora iako je prošlo manje od dve godine od prethodnih, izazvana je jednim pravim italijanskim događajem. Sudija u regionu Napulja, u pokrajini Kampanji, naredio je da se u kućni pritvor stavi Sandra Lonardo, predsednica regionalnog saveta i supruga ministra pravde Klementea Mastele. Ona je optužena zbog "preteranog pritiska" preduzetog da bi njena partija, Udeur, dobila mesto generalnog direktora lokalne bolnice. Dan kasnije, Mastela je podneo ostavku. Razlog je bio što je osećao da je lično progonjen od "nekih predstavnika zakona" koji nisu dorasli mestu na kome se nalaze i vladavini zakona. Nekoliko dana posle njegove ostavke, Udeur je istupio iz vladajuće koalicije predvođene Prodijem. To je nateralo Prodija da se suoči sa glasanjem o poverenju koje je izgubio za samo četiri glasa: 160 je glasalo protiv, 156 – za. Sledila je ostavka cele vlade.

Italijanski ustav kaže da šef države, predsednik Đorđo Napolitano, mora da konsultuje političke partije da bi utvrdio postoji li šansa da se formira nova vlada. To je praksa nasleđena iz vremena kada su politički pejzaž oblikovale velike partije koje su vladale političkom scenom – Komunistička i Demohrišćanska. One više ne postoje, ali njihove naslednice još uvek vole da igraju igru na isti način kao dok je bilo "velikih igrača". Mastelin Udeur je mala partija nastala posle cepanja Demohrišćanske stranke, do koga je došlo posle finansijskog skandala koji je pre 15 godina obezglavio čitavu vladajuću klasu. Mastela je jedini političar u Italiji, verovatno i u Evropi, koji može biti ministar pravde sa vladajućom koalicijom, a gradonačelnik u svom malom rodnom mestu sa opozicionom koalicijom.

UGAŠENA ISKRA NADE: U svakom slučaju, vlade više nema, i odjekuje zvuk raspada koalicije levog centra koja je pre dve godine upalila iskru nade među Italijanima kojima je bilo muka i od Berluskonijeve politike i od stila. Kraj vlade je bio obeležen nekim od najneprikladnijih scena ikada viđenih u Senatu. Jedan senator je iznet posle svađe sa kolegom, drugi je bio vređan i pljunut u lice, jedan je istuširao šampanjcem kolege u klupama ispred njegove kada je oglašen pad vlade. Ne baš lepa slika cele zemlje. Najgore je to što razlozi koji stoje iza ove krize izgledaju svetlosnim godinama daleko od briga prosečnog stanovnika Italije, koje su opisane u navedenim brojkama.

U poslednjih godinu dana, u italijanskom političkom žargonu pojavila se nova reč, "antipolitika". U grubom prevodu to bi značilo "odbacivanje" celokupnog političkog sistema i stila, ne od strane levih i desnih ekstremista, već od strane srednje klase, koja više ne oseća da je zastupa bilo koja od dve strane na koje je podeljen italijanski parlament. Izgleda da ni koalicija desnog centra (Berluskoni, postfašistička Nacionalna alijansa, autonomistička Liga za sever, neke druge manje katoličke partije) ni koalicija levog centra (Demokratska partija, Reformisani komunisti, Zeleni i neke druge manje katoličke i komunističke partije) nemaju političku moć da se uhvate u koštac sa teškoćama italijanskog društva.

Rasprava u kojoj se traži izlaz iz krize koncentrisana je oko dva rešenja: jedno je "tehnička vlada" čija bi osnovna dužnost bila pisanje novog izbornog zakona; drugo su prevremeni izbori, što je pre moguće. Levica je za prvu opciju, jer kaže da je deo teškoća sa kojima je vlada morala da se suoči u prethodnih 20 meseci bio posledica izbornog zakona. U stvari, jedna od poslednjih stvari koje je uradio parlament kojim je dominirao Berluskoni bio je da odobri novi izborni zakon, čija je namena bila da u Senatu suzbije predviđenu pobedu koalicije levog centra. Igra je odigrana, ali sada bivša većina kaže, ne bez razloga, da važeći zakon može dati opet iste rezultate: tesnu većinu u Senatu, što svaku vladu izlaže ucenjivanju od strane malih partija. Berluskoni, na drugoj strani, poziva na izbore "odmah". On je siguran da će pobediti sa takvom većinom da "prelomna formula" izbornog zakona može biti nadjačana. Izborna istraživanja podupiru ovaj argument: sve glavne agencije za ispitivanje javnog mnjenja njemu i njegovoj koaliciji (koja takođe nije imuna od virusa podele) daju solidnih 10 odsto prednosti u odnosu na koaliciju levog centra, koja dodatno može biti kažnjena povećanom apstinencijom među razočaranim biračima.

OSEĆAJ NESIGURNOSTI: Demokratska partija, koja je rođena oktobra prošle godine udruživanjem levih demokrata (direktnih naslednika Komunističke partije) i centrističke Margarita partije, počinje da razmišlja o prihvatanju Berluskonijevog izazova. Oni imaju svog aduta, a njegovo ime je Valter Veltroni, gradonačelnik Rima i generalni sekretar Demokratske partije. Veltroni je mudro i pažljivo proračunavao svaki politički pokret poslednjih godina, i bio je zatečen mogućnošću brzih izbora. Posle početnog šoka, izgleda da mu se vraća samopouzdanje. Njegova odluka, mada ne zvanično, mogla bi prelomiti predsednika da raspiše izbore. To je perspektiva koja užasava većinu Italijana: izborna kampanja, tvrda i glasna, kao da je juče završena. Jedini razlog da se ne glasa je zamor koji se širi među ljudima, osećanje nekorisnosti koje postaje nešto uobičajeno. U protekloj godini, zahvaljujući bestseleru Kasta koji je napisao Đan Antonija Stele, jednog od vodećih novinara najvažnijih dnevnih novina "Korijere dela sera", ojačala je ideja da su "svi političari isti".

U trenutku pisanja ovog teksta konsultacije su još u toku. Krajem nedelje, kada ovaj broj "Vremena" bude u prodaji, trebalo bi da dođe do rešenja političke šarade. U međuvremenu, pošto se politički sistem suočava sa najgorom krizom kredibiliteta u poslednjih petnaest godina, istupaju i drugi društveni činioci. Luka Kordero di Montecemolo, direktor Konfindustrije, poziva na "brzo rešavanje" da bi se zemlja vratila na put reformi koje su, po njemu, neophodne da bi izvukle Italiju iz depresije. Nije ni potrebno reći, formula je uvek ista: niži porezi za preduzetnike, kontrola plata, socijalni mir, tj. manje pregovaračke moći za sindikate. Drugi akter je katolička crkva, u stalnoj ofanzivi otkad je za papu izabran Benedikt XVI. Svake nedelje na propovedi, čak i tokom sedmice, visoki ešaloni katoličke crkve pozivaju na "moralnu obnovu" italijanskog društva, pominjući između ostalog "kugu" abortusa i "pogrešnih vrednosti" koje se propagiraju u televizijskim emisijama.

Mada izazivaju više pažnje među političarima nego među običnim ljudima, papa i njegovi biskupi ipak pogađaju suštinu. Italijani imaju neodređen osećaj nesigurnosti. Taj osećaj ima koren u ekonomskom nazadovanju mnogih porodica, ali se više doživljava kao "nazadovanje identiteta i kulturno nazadovanje". Ovakvo shvatanje često vodi ka bacanju krivice na imigrante, a među njima na muslimane i na Rome. Ako su izbori iza ugla, to će sigurno biti jedna od glavnih tema izborne kampanje. Za levicu, to je klizav teren. Međutim, ako se nazadovanje nastavi na ovaj način, ni izborna kampanja a verovatno ni buduća vlada neće uspeti da odrede glavne razloge turobnog raspoloženja koje pritiska zemlju čak i u vreme karnevala. A osnovni razlozi zaista leže u ciframa koje pokazuju rastuću ekonomsku polarizaciju, produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, zabrinjavajući pogled na budućnost. Prvi put posle Drugog svetskog rata Italijani misle da će njihovoj deci biti gore. Politička elita, ušančena u sebičnim raspravama, gubi kontakt sa zemljom i njenim stanovnicima. Izgleda da je to elita koja je mogla biti veoma dobra da vodi Italiju pre 15 ili 10 godina. Ono što plaši jeste da je ta elita sastavljena od istih žena i muškaraca kao i pre 10 ili 15 godina. Veoma retko se u istoriji dogodi da stara generacija inspiriše novu zemlju.