Afere – Istraga u Dojče banci
RACIJA: Petsto službenika policije i poreske uprave upalo je u centralu Dojče banke u Frankfurtu na Majni / foto: reuters
Ringe-ringe raja
Nemačkoj banci se na teret stavljaju pranje para, utaja poreza i ometanje pravde. U "aferi trgovine CO2-sertifikatima" uhapšeno je petoro službenika. Istraga je u toku, a niko ne može ni da pretpostavi kakvi će sve prljavi poslovi isplivati na površinu. Na njih najveća banka Nemačke očigledno nije bila nimalo gadljiva
U sredu, 12. decembra, oko 500 službenika nemačke kriminalističke policije, poreske uprave i savezne policije upali su nenajavljeno u centralu Nemačke banke (Deutsche Bank) u Frankfurtu. Kolone policijskih vozila blokirale su obližnje ulice. Zaposleni privremeno nisu smeli da napuštaju zgradu niti da koriste liftove. Ulaze su kontrolisali naoružani uniformisani policajci. Istovremeno je izvršen pretres u mnogobrojnim poslovnim prostorima i stanovima u vlasništvu najveće nemačke banke, pored ostalog u Berlinu i Diseldorfu. Policija se nimalo nije trudila da bude diskretna, naprotiv: država je demonstrirala silu u nameri da okonča mutne rabote za koje se godinama sumnjiče službenici i vrh jednog od najprestižnijih finansijskih instituta na svetu.
U prvom naletu izdat je nalog za hapšenje petorice službenika zbog sumnje da su "utajivali porez, prali novac i pokušavali da ometaju pravdu". Ukupno se sumnjiči 25 saradnika. Zbog "utaje poreza" još u proleće 2010. je izvršena racija u Nemačkoj banci. Tada su očigledno imali dojavu: službenici banke su imali vremena da zataškaju sumnjiva poslovanja. Ovoga puta nije bilo upozorenja.
RINGIŠPIL: Tužilaštvo je povelo istragu zbog takozvanog ringišpila sa porezom na promet prilikom trgovine tzv. CO2-sertifikatima za emisiju štetnih gasova (vidi okvir Trgovina sertifikatima), principa kakav su ranije uspešno primenjivale bande prilikom trgovine automobilima ili mobilnim telefonima: prividne firme bi u inostranstvu kupovale robu i uvozile je bez izjave o porezu na promet, zatim ih preprodavale u više navrata, sve sa računom u koji je uključen i porez. Poslednja firma u ovakvom trgovinskom lancu zatim ponovo izvozi robu i od finansijskih vlasti traži povraćaj poreza na promet koji je navodno plaćen prilikom uvoza. Dok bi finansijska uprava u jednom trenutku postala sumnjičava, nestale bi i firme i novac. Reč je o nekoliko stotina miliona evra.
Ranije je ovaj sistem bio prilično rogobatan, jer su automobile ili mobilne telefone ipak morali da prvo uvoze, a zatim izvoze. A onda je došao pravilnik o pravima na zagađivanje čovekove okoline. Preduzeća koja koriste čistu, ili čistiju tehnologiju, mogla su da višak CO2-sertifikata bace na tržište. Tako je sada roba mogla da se prodaje samo na papiru, za nekoliko sati da promeni na desetine vlasnika. A usred svega toga: Dojče banka.
"CO2-bande" su, prema nemačkim novinama, ranije bile aktivne u Velikoj Britaniji. Kada je tamo leta 2009. ukinuto tržište emisionim sertifikatima, kriminalni posao se preselio u Nemačku.
Prema optužnici, trgovci Nemačke banke su u sprezi sa kriminalcima iz pola Evrope i Persijskog zaliva takvom brzinom ukrug kupovali i prodavali sertifikate za emisiju štetnih gasova, da se finansijskim vlastima zavrtelo u glavi, da su izgubili uvid u to što se dešava i firmama koje su učestvovale u "ringišpilu" davale veći povraćaj poreza na promet nego što su one prethodno platile.
Istraga se vodi i protiv šefa Nemačke banke Jirgena Fičena i šefa finansijskog odbora Štefana Krauzea, zato što se njihov potpis nalazi na izjavi za porez na promet Nemačke banke iz 2009. godine. A upravo je Fičen trebalo da popravi imidž Nemačke banke, da bi glavni čovek za investment banking Anshu Jain mogao nesmetano da se bavi riskantnim poslovima. Tužilaštvo tvrdi da se u toj izjavi pojavljuje 310 miliona evra od povraćaja na porez, što je moglo da bude ostvareno samo manipulacijama lanca prevaranata. I brokeri Nemačke banke navodno su sarađivali sa njima prilikom trgovine spomenutih sertifikata za emisiju štetnih gasova.
DOBRODOŠLI U DOJČE BANKU: Nakon međunarodne istrage zbog manipulacija sa liborom i optužbi da je da je u bilansima prikrivala gubitke od američkih hipotekarnih papira, sada Nemačku banku bije glas da je otvorena za prljave poslove, samo ako donose profit. Neka nekredibilna firma hoće da se upusti u prljave poslove, ali joj je za to potreban račun u banci. Dok su drugi finansisjki instituti bili daleko obazriviji, Dojče banka nije bila nimalo gadljiva na očigledno sumnjive poslove, dapače, saradnici ove banke su aktivno pomagali u realizaciji ilegalnih poslova.
Prema jednoj presudi Frankfurtskog suda iz prošle godine, Nemačka banka jednostavno nije htela da zna u kakvu vrstu trgovine se upušta. Na primer, neka firma za proizvodnju nameštaja hoće da se bavi trgovinom sertifikata za emisiju štetnih gasova i navodi iz vedra neba gigantski obim trgovine; neka druga firma hoće poslovni račun, iako nema ni kancelariju; šef neke firme, koji ne govori nemački, potpisuje bankarske papire na nemačkom, koji prethodno nisu prevedeni…. Nikakav problem! Svi su bili dobrodošli u Dojče banci. Nisu traženi ni papiri za menadžment rizika.
U decembru 2011. pokrajinski sud u Frankfurtu osudio je šestoricu muškaraca na zatvorske kazne. Oni su priznali da su preko trgovine pravima za zagađivanje vazduha koja prevazilazi granice Evrope utajili najmanje 230 miliona evra poreza na promet. Poslovi su se odvijali preko Nemačke banke. Još prilikom istraga 2010. godine su službenici ove banke sumnjičeni za poresku prevaru. Trgovci Nemačke banke su, navodno, sarađivali sa jednom međunarodnom bandom prilikom trgovine sa CO2-sertifikatima, što je Nemačku oštetilo za više stotina miliona evra.
Za Nemce nije nimalo utešno što raznorazne afere potresaju i susednu Austriju (vidi okvire), čije je tržište najdirektnije povezano sa nemačkim. A možda je mala uteha za građane Srbije kada vide šta se dešava u dve zemlje, koje spadaju među najuređenije pravne države na svetu.
Pri svemu tome još nije utvrđeno da li je pravilnik o trgovini sa CO2-srtifikatima uopšte doprineo da se smanji zagađenje vazduha.
Afera "Ernst Štraser"
Austrijski političar Ernst Štraser, rođen 1956. godine, bio je od 2000. do 2004. ministar unutrašnjih poslova, od 2009. šef poslaničke grupe austrijske hrišćansko-narodne partije ÖVP u Evropskom parlamentu. Bio je i član saveta Austrijske državne štamparije, koja štampa sve pasoše, legitimacije, vozačke i saobraćajne dozvole u Austriji, ali i za naručioce iz inostranstva. Već je u tom svojstvu bio optužen za nekorektno vođenje poslova. Ostavku na sve političke funkcije je morao da podnese 2011. pošto ga je engleski list "Sandej tajms" optužio za korupciju. Afera je nazvana "pare za zakon" (Cash–for–Laws). Štraser je, navodno, pristao da za novac, po 100.000 evra godišnje sa pet različitih strana, znači, pola miliona evra godišnje, utiče na evropsko zakonodavstvo po želji svojih nalogodavaca.
Novinari su svoje teze dokazivali tajno snimljenim video-filmovima sa sastanaka sa Štraserom, na kome je on od novinara koji su se lažno predstavljali primio mito, to jest keš.
Pred sudom u Beču proces je počeo 26. novembra ove godine. On se brani na originalan način, tvrdi da je odmah shvatio da ponuda nije ozbiljna, ali je posumnjao da iza nje stoje "određene obaveštajne strukture", a hteo je da povede sopstvenu istragu i sazna ko su. Međutim, tužilac je izveo dokaze i svedoke, članove Evropskog parlamenta i njihove sekretarice, koji potvrđuju da se Štraser interesovao za tok internih diskusija o nekim evropskim zakonima i odredbama i podnosio predloge u kontekstu svojih tajanstvenih partnera, osim toga je neverovatno da nikog drugog nije obavestio o svojim sumnjama i radnjama.
Suđenje je u toku. Na osnovu austrijskih zakona Štraseru preti do deset godina zatvora ako se dokaže makar samo namera da za honorar pokušava da utiče na donošenje zakona u Evropskom parlamentu, čak iako ni u jednom slučaju nije postigao neki konkretni uspeh.
Austrijski mediji tom procesu posvećuju veliku pažnju i ukazuju na nekoliko drugih afera u koje je Ernst Štraser navodno bio umešan, a koje se nisu završile presudom suda. Napisi o tome obavezno se završavaju rečenicom: "Do pravosnažne presude važi pretpostavka da je optuženi nevin."
Trgovina sertifikatima
Ideju da bi moglo da se trguje pravom za emisiju štetnih gasova prvi je još 1966. imao ekonomista Tomas Kroker sa univerziteta Viskonsin-Milvoki. Potom je J. H. Dejls u svojoj knjizi Pollution, Property and Prices predložio da se uredi tržište za prava na zagađivanje.
Trgovina pravima za emisiju štetnih gasova danas se ustoličila kao instrument politike za očuvanje čovekove okoline i zaštite klime. Svako preduzeće koje emituje štetne gasove mora da poseduje validan sertifikat koliko tona, na primer ugljendioksida, sme da emituje. Na osnovu toga se određuje porez na zaštitu čovekove okoline.
Prethodno se utvrđuje kolika je količina emisije štetnih gasova u kom vremenskom periodu maksimalno dozvoljena u određenoj regiji. Ako, na primer, neko preduzeće uvede zelene tehnologije, može svoj sertifikat za emisiju štetnih gasova da proda na tržištu. Cenu određuje odnos ponude i potražnje.
Afera "Julius Majnl"
"Julius Majnl" je jedna od najpoznatijih firmi u Austriji. Osnovana 1862. u Beču kao pržionica kafe, malo-pomalo izrasla u imperiju koja je pred početak Drugog svetskog rata 1939. širom Evrope imala preko hiljadu filijala, objekata maloprodaje ili samoposluga. U Beču postoji čak i ulica Juliusa Majnla.
Vlasnici, a kasnije, kad je osnovano akcionarsko društvo "Julius Majnl", predsednici upravnog odbora, redom su postajali najstariji sinovi očeva koji bi uvek bivali kršteni Julius. Julius Majnl V, rođen 1959, preuzeo je rukovodstvo posle smrti svog oca 1983. godine. Njemu je dosadio posao na malo pa je sve prodavnice prodao drugim lancima prehrambenih proizvoda kao što su "Špar" i "Bila" zadržavši samo jednu uglednu i superluksuznu prodavnicu delikatesa sa kafanom, mogućnošću degustacija i restoranom u centru Beča na Grabenu.
Već je ranije postojala "Majnlova banka", osnovana su i razna druga preduzeća kao što je Investmend fond Majnl european land, koje je promenilo ime u Atrium Real Estate, Meiln international power, Majnl airport international sa sedištima u egzotičnim zemljama, pored ostalog i na otoku Džersi koje je donekle povezano sa Velikom Britanijom, ali je nezavisna državica sa manje od 100.000 stanovnika.
Julius Majnl V iznenada je uhapšen 1. aprila 2009. u svojoj vili u Beču. Javni tužilac je tvrdio da ga je tog trenutka njegov privatni avion tipa "falkon-2000", spreman za poletanje, već čekao na aerodromu, što su advokati posle porekli. Optužba je veoma komplikovana, uglavnom se zasniva na prevari i pravnom pojmu "nevernosti".
Untreue, što donekle odgovara našem pravnom pojmu zloupotrebe službenog položaja. Prema optužbi je posle poreskih mahinacija i međusobnog otkupljivanja raznih Majnlovih preduzeća sam Julius na svoj privatni račun izvukao 225 miliona evra.
Optuženi je pušten da se brani sa slobode za najveću ikada izrečenu kauciju u Austriju – za 100 miliona evra. Preko svojih advokata iz zatvora uspeo je da taj iznos čim je određena visina kaucije pribavi za jedan sat iz Lihtenštajna. Ta suma posle tri i po godine još uvek leži na posebnom računu države, a proces nije završen.
Afera "Mensdorf-Puji"
Alsfons Mensdorf-Puji rođen je 1953. godine u porodici koja je vekovima nosila grofovsku titulu (u Austriji je od 1918. plemstvo ukinuto i plemićke titule ne smeju da se koriste). Za prijatelje je gospodin Alfons ipak i nadalje grof Mensdorf-Puji.
Posle brojnih afera u koje je bio umešan, pa i izvođen pred sudove, 12. decembra je u Beču počeo novi proces zbog pranja novca, lažnog svedočenja i unošenja lažnih dokaznih predmeta u drugim procesima. Njemu se na teret stavlja i da je između 2006. i 2009. godine preko Mađarske oprao 3,126 milijardi evra, uglavnom novca kojim su se korumpirali političari u raznim državama.
Mensdorf-Puji navodi da je veleposednik i vlasnik lovišta, međutim, pretežno se bavio prodajom, lobiranjem i podmićivanjem političara u vezi sa nabavkom naoružanja i vojnih aviona. Tako je izvesno vreme kao "lobista" radio za britansku firmu BAE-Systems, koja je sa 93.500 zaposlenih u 20 država drugi najveći izvoznik oružja na svetu. Zbog poslova u vezi s tom firmom je 2010. uhapšen u Londonu, pa pušten uz kauciju od 570.000 evra. Taj proces je umrtvljen navodno na osnovu pritiska engleske vlade u interesu Velike Britanije.
Mensdorf-Puji se pominje u vezi sa korupcijama u Švedskoj i Švajcarskoj, Češkoj i Mađarskoj, za prodaju aviona lovaca "SAAB-gripen" i "Eurofighter" i afera u brojnim preduzećima od evropskog značaja, kao što su Siemens, Austrijski telekom, austrijska naftna kompanija ÖMV i druga.
U žutoj štampi bilo je mnogo podataka i fotografija čuvenih lovova i terevenki priređenih na porodičnom imanju Mensdorf-Pujievih.
Alfons Mensdorf-Puji oženjen je četiri godina starijom damom, koja je zadržala svoje devojačko ime Marija Rauh-Kalat, a koja je bila ministarka zdravlja, za zaštitu prirode i van portfelja u nekoliko austrijskih vlada, kako sa predsednicima iz socijaldemokratske tako i iz hrišćanske Narodne partije.
Optuženi po običaju poriče svaku krivicu, govori da je reč o klevetama sa političkom pozadinom. Zasada se brani sa slobode.
