Rusija čini što svetske sile čine kada su im ugroženi interesi, pogotovo u sopstvenom predvorju: kažnjava, zavrće ruke, stavlja protivnike pred svršen čin, tumači međunarodno pravo kako joj odgovara, primenjuje pravo jačeg, demonstrira silu… Poruka razmeštanja ruskih trupa na Krimu: Oni vaši haotični proevropejci su doduše osvojili vlast u Kijevu, ali se na Krimu pita Moskva, tamo gde žive Rusi odluke donosi Vladimir Vladimirovič Putin, mi smo spremni da ratujemo za našu stvar, ima li ko jači? Hoće li možda neko da nam izađe na crtu?

Odgovor je, naravno: Ne. I pored svog škrgutanja zubima, teških reči i uvreda na račun Putina u Vašingtonu, Pentagonu, Briselu, Berlinu, Londonu i Parizu, i pored ritualnih pridika o povredi međunarodnog prava, kršenju međunarodnih sporazuma i normi i zahteva da Moskva "smesta" povuče trupe sa Krima, odmah su svi jasno stavili do znanja da Zapadu ni na kraj pameti nije da vojno pritekne u pomoć prozapadnoj privremenoj vladi u Kijevu ne bi li ona povratila ingerencije na istoku zemlje i sačuvala teritorijalni integritet Ukrajine. Po tom pitanju nedvosmisleni su čak i poslovično ratoborni republikanski "jastrebovi" u Vašingtonu, koji inače predsednika Baraka Obamu prozivaju da je "neodlučan, slab, kukavica", da je "predsednik koji se stalno povlači". Čulo se, tako, na CNN-u, da Rusija nije Srbija, Irak ili Libija, već atomska sila. Kad smo već kod povreda međunarodnog prava.

PRETNJE PRAZNOM PUŠKOM: Veliki rat je isključen, nove žrtve, dakako, nisu. Problem kontrolisanom prepucavanju velikih sila, uz asistenciju EU, mogu da prave naoružane ekstremno desne ukrajinske snage, koje niko ne kontroliše, a koje su iznele prevrat u Kijevu. Nepoznanica je i da li u ovom trenutku postoji civilna kontrola nad ukrajinskom armijom, da li su pojedine jedinice spremne da se odmetnu i samoinicijativno nešto preduzmu protiv ruske de fakto okupacije Krima, kakvo je u opšte raspoloženje u vojsci. Posle samoubilačkog pokušaja Gruzije 2008. godine da vojnom silom povrati kontrolu nad Južnom Osetijom koja se pripojila Rusiji, malo je verovatno da bi se oružane snage Ukrajine zvanično upustile u nešto slično. Zato je, pod jedan, Rusija preventivno poslala na Krim ozbiljne snage (obaška što je tu i inače Crnomorska flota), a pod dva, Zapad je odmah naglasio da neće čak ni da zvecka oružjem zbog Ukrajine, a kamoli da ratuje sa Rusijom, ili pruža nekakvu logističku vojnu pomoć, da slučajno neko u Ukrajini, kao nekoć u Gruziji, ne bi gajio lažne nade. Dapače, uglavnom se, uz očekivane retoričke pretnje, govori o neophodnosti deeskalacije situacije.

Posle sednice komisije zadužene za odnose NATO-a i Ukrajine prošle nedelje, generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen izjavio je da nije bilo reči o konkretnoj pomoći pakta Ukrajini. O škakljivom pitanju prijema Ukrajine u NATO, što je zemlji principijelno stavljeno u izgled, Rasmusen je više nego jasno rekao: "Članstvo u NATO-u nije trenutno prioritet Ukrajine." Na to su se posle ruske intervencije na Krimu nadovezali evropski političari, rekavši da Rusiji u ovom trenutku ne treba zabijati prst u oko pričama o pristupanju Ukrajine NATO-u.

Ono čuveno Fuck the EU (Obamina savetnica za Evropu Viktorija Nuland u "privatnom" telefonskom razgovoru sa američkim ambasadorom u Ukrajini Džofrijem Pajatom) posle invazije Rusije na Krim dobija novu dimenziju. Sa američkog (ne samo) stanovišta, Evropska unija je zapržila čorbu na kijevskom Majdanu i sada, kada su evropski puleni na kakvoj-takvoj vlasti, (po običaju) ne zna šta da radi. Moskva neće prezati od toga da, pored provokativnog opkoljavanja kasarni ukrajinske vojske i sličnih demonstracija moći, u slučaju zaoštravanja situacije finansijski i ekonomski udavi Ukrajinu, ne bi li kaznila prozapadni Kijev i pokazala kako u regionu prolazi neko ko se kači sa Rusijom – EU na to ne bi imala odgovor, mada je podsticala antiruske demonstrante da se bore na "svoje pravo na EU".

Traži se, dakle, liderstvo SAD. Samo što je sve to zapravo problem evropski, što ni Amerika, pošto je vojna opcija isključena, zapravo nema ekonomske poluge da naškodi Rusiji. Iza silnih pretnji, krije se nemoć Zapada.

MUKE PO BARAKU OBAMI: Prošlog petka Barak Obama kao lider slobodnog sveta preti svom kolegi Vladimiru Putinu da bi vojna intervencija na Krimu mogla skupo da ga košta. Već početkom ove nedelje ruske trupe kontrolišu Krim, a parlament u Moskvi daje Putinu ovlašćenje da šalje vojsku na Ukrajinu po sopstvenom nahođenju.

To je (još jedan, setimo se "crvenih linija" u slučaju Sirije) debakl američkog predsednika. Putin ne daje pet para na Obamine pretnje. Bela kuća zaoštrava retoriku (šta joj drugo preostaje). Ministar spoljnih poslova Džon Keri govori o "neviđenom aktu agresije", hoće da izbaci Rusiju iz G8, grupe najvećih industrijskih zemalja sveta, govori o ciljanom ukidanju viza za predstavnike Rusije, o zamrzavanju ruskih računa, ograničavanju trgovinske razmene, finansijskim sankcijama. Keri aludira na Krimski rat (1853–1856), koji Rusija nije dobila, i govori o slanju ruskih trupa na Krim kao o "činu XIX veka u XXI veku". Vašington preti izolacijom Rusije, ukidanjem vojne saradnje, zajedničkih vojnih vežbi i konferencija, obustavljanjem pregovora o tešnjoj trgovinskoj saradnji, o pokrenutom bilateralnom ugovoru o investicijama.

Sam Obama, posle Putinovog šamara, pritisnut ismevanjem republikanaca zbog toga na šta je izašlo njegovo "restartovanje" odnosa sa Rusijom, demonstrira odlučnost. Kaže da je "Rusija na pogrešnoj strani istorije", i da će je, ako ne promeni kurs, "izolovati i ekonomski je oštetiti".

Sve to zvuči neverodostojno. Nemački "Špigl" piše da SAD bez EU ne mogu da pritisnu Moskvu, jer je EU glavni trgovinski partner Rusije. Novac ruskih oligarha nalazi se u evropskim bankama. Ali, piše "Špigl", i Evropljani zavise od Rusije, i to ne samo zato što oko četvrtina gasa i nafte u Evropu stiže iz Rusije. Nemačka zbog svojih tesnih privrednih odnosa sa Rusijom ima mali manevarski prostor. Zaključak: Obama se ponovo preigrao, jer može više da izgubi od Putina. Upućen je na saradnju sa Rusijom po pitanju razmirica sa nuklearnim programom Irana, po pitanju Sirije, pa i povlačenja NATO snaga iz Avganistana.

Tako je "čovek XIX veka Putin", što reče Keri, svojim krimskim potezom izazvao popriličnu pometnju i zbunjenost u Vašingtonu.

EVROPSKE PACKICE: Evropska unija po službenoj dužnosti kritikuje upad ruske vojske u Ukrijinu i preti raznoraznim sankcijama ukoliko Moskva ne povuče trupe sa Krima. Kancelarka Nemačke Angela Merkel, britanski premijer Dejvid Kameron i predsednik Francuske Fransoa Oland u ponedeljak na telefonskoj sednici razgovaraju o ukrajinskoj krizi. Kameron nakon toga izjavljuje da su postupci Rusije u Ukrajini "apsolutno neprihvatljivi", te da međunarodna zajednica treba da govori jednim glasom. Britanski mediji, međutim, izveštavaju, da London u startu ne namerava da ekonomski sankcioniše Rusiju – isuviše je ruskog kapitala u britanskim privrednim tokovima. U četvrtak, 6. marta, šefovi država i vlada EU razmatraće na vanrednom zasedanju šta im je činiti.

U međuvremenu, Angela Merkel u telefonskom razgovoru poručuje Putinu da je njegova intervencija na Krimu "neprihvatljiva i da krši međunarodno pravo". Kancelarka podseća na Memorandum iz Budimpešte iz 1994. u kome se Rusija obavezuje da će poštovati nezavisnost i suverenitet Ukrajine unutar njenih postojećih granica.

Međutim, istovremeno, nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer upozorava da niko ne sme da izgubi živce, te da se ne smeju rušiti mostovi ka Rusiji, da bi potpuna izolacija bila pogrešna, da je nužan kontakt sa Moskvom i da diplomatskim sredstvima treba naći političko rešenje.

Oklevanje Berlina je razumljivo: U 2012. ukupan nemački izvoz je porastao za 3,4 odsto, dok je u istom vremenskom periodu izvoz u Rusiju porastao za 10,4 odsto, pa je trgovinska razmena sa Rusijom premašila rekordnih 80 milijardi evra. Prilično je nezamislivo da bi Nemačka zbog Ukrajine ugrozila prodaju svojih automobila.

REALNA POLITIKA: Pre svega u Nemačkoj, ali i u Austriji zbog velikog učešća austrijskih banaka na prostoru nekadašnjeg SSSR, moralne pridike i političku korektnost po merilima Zapada zauzdavaju realno-politički komentari: Bez dogovora sa Rusijom nema rešenja (ne samo) ukrajinske krize, mora da se vodi računa i o interesima Rusije.

Rajner Lindner, rukovodilac Odbora za istok nemačke privrede, kaže da je "u nemačkoj privredi veoma zabrinuti", te da bi trebalo da se i Rusiji izađe u susret, ne bi li povukla trupe sa Krima i tako rešila krizu, da bi izolacija i uvođenje sankcija Rusiji bile kontraproduktivne.

On predlaže, na primer, da EU pritisne Kijev da odustane od namere da ukine ruski kao drugi regionalni službeni jezik, da se potvrdi ugovor o Crnomorskoj floti koji važi do 2042. godine, da se proširi autonomija Krima, sve u svemu, da treba naći balans između očuvanja teritorijalnog integriteta Ukrajine i ruskih interesa u Ukrajini. On upozorava da je razgovor o članstvu Ukrajine u NATO-u "crvena linija" za Moskvu i da to pitanje ne treba potezati, čak predlaže da se nanovo pregovara Ugovor o slobodnoj trgovinini između EU i Ukrajine i da se u te pregovore uključi i Rusija. Nekakav trgovinski rat sa Rusijom bi, po Lindneru, naneo veliku štetu EU (Nemačkoj) i uništio Ukrajinu kao tranzitnu zemlju. Rusija je globalni partner i kao takvu je treba tretirati.

Posmatrano realno-politički (i ekonomski), za Zapad se ne isplati da se zbog "principa" bori za Krim, od koga nema nikakve koristi, dok je za Rusiju od ogromnog strateškog značaja, a Moskva ima snagu da izboksuje svoje interese. Pogotovo što je Krim voljom Hruščova tek 1954. pripojen Ukrajini, a i za prozapadne vlasti u Kijevu je ta regija više simboličkog (teritorijalni integritet) nego praktičnog značaja.

Baš kao što je Moskva svesna da je izgubila Ukrajinu za svoju zamisao Evroazijske unije kao pandanu EU, makar njen zapadni deo, tako su i u Vašingtonu i prestonicama EU svesni da ne mogu da spreče da Rusija zaokruži svoju interesnu zonu na Krimu i/ili delovima istočne i južne Ukrajine. Pitanje je samo da li će se do toga doći diplomatskim putem ili nakon dodatnog zaoštravanja krize i krvoprolića.

A na kraju bi mogla, opet jednom, da nagrabusi Srbija. Zamislivo je da Zapad ponudi Moskvi regulisani, na referendumu izglasani, povratak Krima u naručje Rusije, u zamenu za konačno priznavanje nezavisnosti Kosova po istom principu. Zamisliv je i dogovor po svim drugim gore spomenutim pitanjima, prosto zato što produbljivanje i rastezanje krize ni Rusiji ni EU ne ide u prilog. Takav predlog se već pojavio u nekim zapadnim medijima.

Zamislivo je, jašta, i da dođe do dalje eskalacije krize u i oko Ukrajine. Zbog toga što ta kriza ne pogađa SAD, zbog toga što su potezi raznih naoružanih desničarskih grupa u Ukrajini, možda i delova vojske, nepredvidivi. Onda bi Srbija bila idealni sporedni front za potkusiravanje i podbadanje između Rusije i Zapada.