Uoči puta za Mjanmar, nekadašnju Burmu, skoro da je bilo nemoguće pronaći turističke knjige o toj zemlji. Burmu su mnogi specijalizovani svetski izdavači škrto ugurali u ediciju o Jugoistočnoj Aziji, a neki su otišli i korak dalje, pa državu od oko 60 miliona stanovnika smestili u skromni antrfile u okviru bedekera za celu Jugoistočnu Aziju, u kojem naglašavaju da je zemlja pod sankcijama Amerike i Evropske unije i da je treba izbegavati. Do daljnjeg. A ako se iko na to odluči, neka to čini po svojoj savesti i na vlastitu odgovornost. Kao da bi stranci došli zbog režima, a ne zbog zemlje i ljudi.

Turisti uglavnom borave u Jangonu, najvećem mjanmarskom gradu koji je nekada bio glavni, ali su vlasti u novembru 2005. godine administrativni centar države preselile 320 kilometara severnije, u Najpjidav. Nova prestonica je u osnovi zatvorena za strance, pa su zato, valjda, ambasade i dalje u Jangonu, svojevremeno poznatom kao Rangun.

PARALELNI SVETOVI: Zvuči paradoksalno, ali je istinito. Dan sakriva, a noć otkriva siromaštvo i nemaštinu. Noću ne šljašte sijalice, ljudi sede u mraku svojih stanova ili legnu čim izađe mesec. Osvetljene su po pravilu glavne saobraćajnice, a ostale čekaju jutro da im svane. Mjanmar kuburi sa strujom i upražnjava rigorozne restrikcije. Vremenom se čovek navikne na buku agregata. Navodno, gradiće nuklearnu centralu da trajnije reše problem.

Traženje restorana koje preporučuju prestižni svetski turistički vodiči može se pretvoriti u pravu neizvesnost. Često se ispostavi da knjige kaskaju za stvarnošću. Lokal može biti bog te pita kada zatvoren. Ako više volite šetnju umesto jeftinog taksija, noćno pešačenje do kafana sa spiska podrazumeva tabananje po mrklom mraku, po džombama i raspalom asfaltu. Nema čak ni automobila da vam osvetle put. A kad se napokon domognete cilja i uđete u kafanu, dešava se pravo čudo, kao da ste se preselili na neki drugi deo planete. Nestvarna raskoš i elegancija, kao da se radi o scenografiji za neki film, plene isto kao i savršena usluga. Još jedan dokaz da postoje paralelni svetovi. Izlazite iz jednog veka, ušetate u drugi i tako napred-nazad dok vam ne dojadi.

Strah za ličnu bezbednost može vam biti poslednja briga. U zvezdanoj noći sami samciti usred ničega u stranoj zemlji, možete da budete sasvim mirni. Niko vas tamo ne bi ni pipnuo, a kamoli napao bambusovom motkom. Nije im u prirodi.

NESTAŠICA: Mjanmar je bogat prirodnim gasom i naftom. Ali, narod i nema neke velike koristi od gasa. Uglavnom se izvozi, a ljudi kuvaju na ugalj. Pogađa ih i nestašica goriva. Od države se dobijaju bonovi za gorivo, ali pošto dodeljena količina nije dovoljna za duža putovanja ili češće ture, vozači moraju da za velike pare kupuju benzin na crno. Ograničen je i uvoz automobila. Drumovima paradiraju neki prastari rasklimatani modeli. Ako vam se posreći, Jangon i okolinu možete obilaziti odlično očuvanim, klimatizovanim "nisanom laurel" iz 1988. godine, na primer.

Razvijaju i vlastitu auto-industriju, a najpopularniji su džipovi. Pošto se nema para za uvoz, džipove sklapaju sami od delova automobila koje dopremaju iz susednog Tajlanda. Motor je od jednog proizvođača, karoserija od drugog, gume od nekog trećeg i tako redom dok ne montiraju gotov proizvod koji uglavnom dobija ime po gradu u kojem je nastao. Ulicama Jangona najčešće je krstario džip jaza. Nije ličio na auto-frankenštajna, nego na ozbiljnu mašinu sa identitetom. Koštao je oko deset hiljada američkih dolara.

SLIKA NORMALNOSTI: Na prvi pogled ne možete zapaziti ništa neuobičajeno, da u državi postoji neka politička tenzija, bunt protiv režima, međuetničko trvenje. Većinu – po nekima 60, a po drugima 68 odsto – čine Burmanci (Bamer), a slede Šan, Kajin, Mon i ostali narodi i narodnosti. Oko 90 odsto Mjanmaraca upražnjava budizam (teravada škola), a ima i hrišćana, muslimana, hindu vernika, animalista… Narod šeta, trguje, obilazi svetilišta, sedi po kafanama, ide u bioskop… Sve izgleda sasvim normalno. Bar strancu. Vojske nema na ulicama, sede po kasarnama koncentrisanim po periferiji Jangona, a od policajaca možete da zapazite jedino saobraćajce. I to povremeno.

Dijamantski kišobran

Švedagon (vidi i veliku sliku), najsvetija mjanmarska pagoda, po nekim legendama temelji se na dve, a po drugima na osam Budinih vlasi kose. Sagrađena je pre 2500 godina i suvereno dominira Jangonom. Stupa u obliku zvona, visoka 98 metara, sazdana je od 40 tona zlata. Njeno blještavilo pojačava više od 5500 dijamanata i oko 2500 rubina, smaragda, safira, topaza… načičkanih oko "krune" odnosno svetog kišobrana ("hti"), metalne kružne konstrukcije pričvršćene na vrh stupe. Bosonogi narod, od jutra do mraka, u smeru kazaljke na satu, cirkuliše oko centralne svetinje i njene 64 manje zlatne stupe, tražeći spokoj i sreću. Deca trčkaraju razdragana, igraju se i vrište kao da su u vrtiću. Niko ih ne dira niti prstom preti da prestanu. Zašto? Pa, da ne bi nahvatali strah od budizma i pagoda, objasniće vam upućeni. Ako bi im branili da se igraju, mališani ne bi dolazili ili bi im bilo mrsko da se približe sakralnim objektima.

Kao strancu ili turisti sve vam je dozvoljeno, osim pak ono što nije. Na primer, ako zamolite da vam pokažu Univerzitetski bulevar u Jangonu u kojem se na broju 54 nalazi vila najpoznatije mjanmarske pritvorenice, prodemokratske ikone Aung San Su Či (64), odgovor će glasiti: Može, ali sa bezbedne distance. Je l’ vidite onaj skver, e tu počinje Avenija dobitnice Nobelove nagrade za mir. Ali, pošto ste stranci, ne možete tuda da prođete. Ako pokušate da prošetate, zaustaviće vas i pitati šta tu tražite i posle legitimisanja vratiće vas nazad. Ako pokušate da se provezete kolima, opet će se desiti isto. A onaj ko vas je vozio, takođe će iskusiti informativnu torturu jer će morati da objasni zašto vas je uopšte dovozio. Uhvatili bi ga po broju tablica, ako ga već na licu mesta ne zaustave.

Lista "Šta ne smete da radite u Mjanmaru ako ste stranac" ne iscrpljuje se u Univerzitetskoj aveniji. Na kilometar od rezidencije prvog čoveka zemlje, generala Tan Šveja, predsednika Državnog saveta za mir i razvoj, skreću vam pažnju da "ne gledate prema kući" i da vam ne padne na pamet da je slikate. A šta ovekovečiti? Vojnu stražu ispred metalne kapije i krov kuće?

AUNG SAN SU ČI: Oronula rezidencija Su Či nalazi se u srcu grada između Univerzitetske avenije i jezera Inja koje je početkom maja ove godine, pod okriljem noći, preplivao Amerikanac Džon Jetav (54), nepozvan se ušunjao u njen dom i ostao u njemu dva dana. Bizarni incident je iskorišćen kao povod da je privedu i optuže za kršenje uslova kućnog pritvora, u kojem se s prekidima nalazi već 14 godina. Osuđena je na novih 18 meseci pritvora i time onemogućena da uđe u izbornu trku 2010. godine, a Jetav je deportovan u Ameriku. Mormon iz Misurija osuđen je na sedam, odnosno tri i po godine teškog rada, a munjevitom diplomatskom akcijom oslobođen i izručen. Iz zatvora ga je 16. avgusta izbavio lično američki senator Džim Veb. Demokratski senator, blizak predsedniku Baraku Obami, nezvanično se susreo sa generalom Tanom Švejom, a dozvoljeno mu je bilo i da se vidi sa Aung San Su Či, što u julu nije bilo dopušteno generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban Ki Munu. Spekuliše se da bi senatorova poseta mogla biti uvertira umekšavanja međunarodnog stiska oko Burme. Intervencija senatora Veba ogorčila je burmanske disidente u egzilu koji su je okarakterisali kao režimski "propagandni puč".

"To će svakako ostaviti negativan utisak na burmanski narod", izjavio je gospodin Aung Din, izvršni direktor Američke kampanje za Burmu i bivši politički zatvorenik koji je 1988. godine vodio protest protiv režima. Nacionalna liga za demokratiju nije kritikovala Vebov postupak, ali je ocenila da je trebalo da generali, kada i Džona Jetava, oslobode i njihovu liderku.

SANKCIJE: O potrebi da se ukinu sankcije njegovoj zemlji nedavno se u "Vašington postu" zalagao i Tan Mjint U, unuk Burmanca U Tanta, trećeg po redu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Autor knjige Reka izgubljenih koraka: Lična istorija Mjanmara (The River Of Lost Footsteps: A Personal History Of Myanmar) poručuje Zapadu i Americi. Ukinite sankcije i uspostavite nove odnose, vakuum nastao vašim višedecenijskim odsustvom ispunjavaju drugi. Podseća i da stasava generacija oficira koja uopšte ne zna šta je Zapad, jer nisu posetili ni Evropu ni Ameriku.

Mjanmar, kojim upravlja vojna hunta od 1962. godine, nalazi se pod sankcijama Amerike i Evropske unije zbog kršenja ljudskih prava u toj zemlji, zbog zarobljeničke sudbine opozicione liderke Su Či i nepriznavanja parlamentarnih izbornih rezultata iz 1990. godine na kojima je, tvrdi se, pobedila njena Nacionalna liga za demokratiju. Sankcije podrazumevaju zabranu trgovinske razmene, embargo na oružje, bilo kakve investicije u tu zemlju, suspenziju svake vrste pomoći osim humanitarne. Prestižnim kompanijama Tifani i Kartije, na primer, zakonom je zabranjeno da koriste vrhunsko mjanmarsko drago kamenje za asambliranje svojih proizvoda, pa čak i posredno, preko trećeg lica. Najkvalitetniji svetski rubini i safiri dolaze upravo iz Mjanmara. Čim ponestane para u državnoj kasi, režim organizuje aukcije dragog kamenja i žada i ceo svet uprkos sankcijama sjati se da pokupuje prvoklasnu "geologiju", i tako bar dva puta godišnje.

Koristeći rupe u zakonima, neke zapadne sile i dalje nesmetano posluju sa državom pod embargom. Italijani na severu zemlje grade luksuzno zimovalište, a drugi evro-investitori merkaju morsku obalu i projektuju ekskluzivna letovališta.

Nema doduše Mekdonalds restorana, nema Kentaki fraj čikena (KFC), ali postoji lokalni lanac restorana brze hrane koji se zove Tokio fraj čiken. Ima pepsija i koka-kole. Uz režim Mjanmara su Rusija, Indija, Kina i ostatak Azije, mnogi delovi Evrope i Latinske Amerike, što uznemirava prozapadnu opoziciju jer slabi obruč oko režima, ostavljajući mu širok manevarski prostor i obezbeđujući dugovečnost.

ŽIVOT NA ULICI: Ljudi su nasmejani, ljubazni, predusretljivi. Jedan singapurski univerzitetski profesor, srpskog porekla, tvrdi da su Burmanci najobrazovaniji, najvaspitaniji i najfiniji svet u Aziji. Uz dobre veze i malo sreće, možete u Jangonu sresti izuzetne intelektualce, razmeniti misli o budizmu, zapadnoj i azijskoj istoriji i umetnosti, muzici, pa čak i o politici, uz izričit zahtev da konverzacija ostane u strogoj diskreciji, da ih nipošto ne citirate po imenu, kako ne bi imali problema.

Jangon kao takav je atraktivan, ali tragično oronuo. U strogom centru su koncentrisane raskošne kolonijalne zgrade i kad bi im umili i doterali fasade, izgledalo bi kao da ste zašli u neku mediteransku zemlju ili nabasali na repliku Pariza. Centar nije zagušen saobraćajem. Prolaze isključivo automobili. Navodno, pre nekoliko godina, motoristi su presekli generalsku kolonu i od tada im je strogo zabranjen ulazak u srce grada. I njima i biciklistima.

Trotoari u centralnom Jangonu po danu su zakrčeni tezgama i lavorima punim ribe ili nekim drugim morskim živuljkama koje napadaju rojevi muva. Čitav život se odvija na ulici. Sa tezgi ili direktno sa zemlje prodaju se voće i povrće, piratski holivudski filmovi, veš i garderoba, knjige, brza hrana… U predvečerje dnevni korisnici trotoara temeljno očiste svoj prostor i ustupe ga noćnoj smeni. Grad se pretvara u veliku kafanu i roštiljadu, živahno je do sitnih sati.

Kome nije do folklora i uličnih specijaliteta, može da se opusti u nekom od uglađenih restorana uz odličnu nacionalnu kuhinju. Kažu da nigde na svetu nema tako ukusnih škampa. Valjda zato što su divlji, uhvaćeni u moru, a ne tovljeni u uzgajalištima.

ZAUSTAVLJENO VREME: Gradsko pristanište na reci Jangon, koje je ujedno i luka, vrhunac je velegradske autentičnosti. U njemu kao da je vreme zaustavljeno. Svi su užurbani, a časovnik se ipak lenjo pomera, kao da je u ranom XX veku. Nema dizalica, kontejnera, svi utovari i pretovari obavljaju se na starinski način, kičma-transom. Žilavi muškarci uprte džakove na leđa i nose ih povijeni stotinama metara preko uskih dasaka izdignutih iznad vode i mulja. Kad izbace vreće pirinča, kokosa i koječega u kamion, amalini iz šake ispuste štapić koji u stvari služi kao registrator njihovog učinka.

Opšti utisak je da u Burmi postoje malobrojne dobrostojeće, veoma dobrostojeće i ekstremno dobrostojeće grupe ljudi. Sve ostalo je sirotinja koja se snalazi da preživi. I Jangon ima svoje Dedinje, koje se drugačije zove. Niču luksuzne vile, živi se lagodno u senovitim baštama opasanim visokim zidovima i šapuće o promenama. A šta je, spolja gledano, svima zajedničko, ma kojeg etničkog i socijalnog porekla bili? Tanaka maska za lice i telo, valjda pramajka svih zaštitnih krema protiv UV zraka. U osnovi čarobnog balzama je prah od tanaka drveta u koji se dodaju još neki prirodni sastojci da učine kožu mekšom. Tanaka ne poznaje ni polne ni starosne razlike, svi je nanose izdašno.

Na mobilni možete da zaboravite. Nemaju roming sa spoljnim svetom, a interna mobilna mreža je tek u povoju i posedovati džepni telefon zvuči kao nemoguća misija. Svakog meseca mora da se menja broj mobilnog, valjda iz bezbednosnih razloga, a kartica basnoslovno košta.

Strance poštuju i željno očekuju i tretiraju ih sa naglašenom pažnjom. U muzejima, u kompleksima svetilišta i hramova nalaze se toaleti za strance, uredne prostorije sa tekućom vodom, sapunom i pratećom papirnatom galanterijom, u koje se ulazi sa ključem. A kako je tamo gde idu Mjanmarci kad ih pritera? "Ne želiš da znaš", odgovaraju.