Pauza u dinamici borbenih dejstava prijala je ruskoj vojsci. Primetno je da se taktika pomalo usavršila, jedinice su diversifikovane, bolje se štite od protivničke vatre. Ukrajinska vojska je preopterećena i posebno je pod teškim pritiskom oko Bahumta, i to već više nedelja. Obe strane taj odsek fronta vide kao klanicu. Stradali se množe, ali Rusi ne odustaju od pokušaja da uđu u Bahmut. Verovatno i ako padne, neće biti radikalnog scenarija, neće se srušiti front, ali za muzikante uzeti taj grad je simbol prestiža i moći. Poruka treba da glasi – mi možemo da uradimo ono što odlučimo, za cenu se ne pita.

Pohvalili su se muzikanti saradnjom sa organizacijom iz Srbije nazvanom Orlovi. Kod nas su uzburkane medijske vode analizama i procenama ko šta radi u prodoru ruske meke moći odnosno propagande, ali po svemu sudeći, radi se o ruskoj “internoj” aktivnosti pritiska na državljane koji su se sklonili od rata i mobilizacije na Balkan. S obzirom da je od početka invazije do 2. novembra, prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, 140.141 državljanin Rusije prijavio boravište u Srbiji, ima tu posla za Orlove koji su se ustremili na tzv. liberale, odnosno one koji nisu oduševljeni širokom primenom sile za rešavanje političkih problema.

DEFICIT KADROVA

U sastavu ČVK Vagner ima Srba. Oni se, naravno, neće javno pojaviti jer zakon predviđa da se za ratovanje u stranoj oružanoj sili može dobiti i do pet godina zatvora, a ako se organizovano krene u tuđi rat, predviđena je kazna od jedne do osam godina. Zato dobrovoljci kriju identitet, isto kao što su to činili ruski u vreme ratova 1990-ih godina kada su dolazili da se bore na Balkanu. Ranije su samo ČVK Vagner i Narodne milicije DNR i LNR primale strane državljane, ali od mobilizacije odnos Moske prema toj temi je relaksiran i obećana su državljanstva onima koji učestvuju u ratu, pardon SVO.

Dejan Berić, koji je iz Putinaca još 2014. otišao u Donbas, pohvalio se na Jutjubu da su sada na obuci neki novodošli dobrovoljci od kojih nekolicina nije prikrivala svoj lik. Oni su radikalni nacionalisti koji cene da je Vučićeva politika izdajnička, kako kažu, i došli su da se za Kosovo bore u Ukrajini. Iz Berićevog snimka može se saznati da oni koji dođu do Rusije sa voljom da ratuju ulaze formalno u sastav ruske vojske kao kontraktnici (ugovorci), prolaze kroz obuku na nekom poligonu u Podmoskovlju i zadužuju standardnu rusku uniformu i automatske puške Ak-74M 5,45 mm, kao i ostalo naoružanje za pešadijsko odeljenje.

Ako neko ne želi u vojsku a hoće da postane ratnik, tu su muzikanti koji vode žestoku akciju prikupljanja kadrova, i to porukom da se traže oni koji žele da zaštite otadžbinu “u zoni SVO”. Neobičan način pokazivanja patriorizma, moramo da primetimo, s obzirom da postoji zvanična ruska vojska, ali oligarsi očigledno više veruju plaćenicima.

Prema ponudi ČVK, Vagner sada traži kandidate starosti od 22 do 50 godina, nije nužno da su prošli vojnu obuku, ali nisu potrebni oni koji su zaraženi sidom i astmom. U ponudi su tronedeljna obuka, zatim ugovor sa platom od 240 hiljada rubalja mesečno (oko 3.600 evra), plus dobre premije za posebne rezultate u borbi i sve što treba ratniku – ishrana i smeštaj o trošku poslodavca, prevoz do mesta rada, što će reći do fronta, zatim osiguranje. Kažu muzikanti da je jedna od ponuda i rad u kolektivu, koji je usredsređen na efikasan rad. U to nema razloga da se sumnja kada se krene u juriš i dođe se do premije ili, kako se kod Rusa kaže, ili dvestoti (mrtav) ili tristoti (ranjen). Nije precizirano kako se uvažava petstoti – izbačen iz stroja zbog psihičkih problema.

Kadrovi iz zatvora su i dalje dobrodošli, ali ponuđene su i neke alternative na “državnom” programu – fabrikama se, kao u vreme Staljina, šalju radnici iz zatvora da pomognu vojnu proizvodnju. Navodno, Uralvagonzavod iz Nižnjeg Tagila u kojem se prave i novi tenkovi T-90M, i najnoviji Armata i moderniziju stari T-72, u prvoj tranši primio je 250 zatvorenika da razrade svoj patriotizam. Radnici zavoda rade u tri smene, ne gubi se vreme jer front traži tenkove. Rusi će morati sami sve da izrade, a ne kao Ukrajinci da predaju liste potreba stranim saveznicima i ljute se što roba kasni.

BELORUSIJA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA

Čitav NATO (bez Mađarske) od početka rata svrstao se iza Ukrajinaca i bez savezničke vojne pomoći odavno bi prilike na istočnom frontu bile dramatično drugačije. Rusi su dobili tehničku pomoć od Irana, ali sada žele i širu političko-bezbednosnu bazu. Primetni su česti sastanci sa predstavnicima u prvom redu Kazahstana, Tadžikistana i posebno Belorusije, koja je predstraža na vratima NATO-a i Rusije, zavisno odakle se gleda.

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko imao je neke dileme oko toga gde je njegovo mesto i mesto države u kojoj se on pita za sve. Sve se promenilo leta 2020, kada su predsednički izbori bili povod za pokušaj tzv. obojene revolucije. Vratio se brat Lukašenko u čvrsti stisak braće iz Moskve. U to vreme, jedna vežba na kojoj je treća učesnica trebalo da bude Srbije poslužila je kao dokaz da će ruska vojska štititi saveznicu. Planirana rutinska trilateralna vežba “Slovenski štit 2020” povećana je sa bataljon-dva, i to onih padobranskih malobrojnih, na zvanično 6.000 ljudi i od tog broja samo je oko 60 trebalo da dođe iz Srbije. Znamo šta se desilo – manevar izbegavanja političkog problema bio je zamrzavanje vojno-vojne saradnje Srbije sa svima, i na tu foru izostalo se sa vežbe koja je bila velika provera združene borbe protiv zamišljenih prodora mehanizovanih NATO brigada iz Poljske u dubinu Belorusije. Uzvratili su Rusi strategijskim bombarderima, prebacili su avionima padobrance i sa Belorusima uvukli natovce u potkovicu, i razvalili protivnika do poslednjeg.

Taj dve godine stari scenario sada je vrlo aktuelna tema jer su se Moskva i Minsk dogovorili da se formira združena grupacija snaga. Ukrajinci cene da je to pretnja njima i da će ruske bataljonske taktičke grupe možda ponovo iz Belorusije da pređu u novu ofanzivu. Za sada, Rusi su zadovoljni prikazom moći jer tehnika i ljudi su potrebni na frontu na kojem se sada vode borbe, a Belorusi su čak pružili neku tehničku pomoć. Tokom jeseni su ruskoj vojsci za popunu gubitaka poslali ekvivalent jedne tenkovske brigade – tri bataljona sa 98 tenkova T-72 i bataljon od 40 borbenih vozila pešadije BMP-2.

Belorusi nemaju izbora jer su sada između čekića i nakovnja. Ruska politike nije u prilici da pokazuje senzibilitet prema dilemama saveznika, a EU i SAD osudili su Lukašenka kao proputinovca na izolaciju. Zatim, u tri pribalitičke državice narasta potencijal NATO. U svakoj državi je bio združeni multinacionalni bataljon, sada se prikuplja po jedna brigada, a priča se o diviziji. Poljska vodi izrazito militarističku politiku, dovoljno se vidi iz ugovora za nabavku neverovatnih 1.366 tenkova iz SAD i Južne Koreje. Manevri su česti i izvode se na vežbovnim prostorima blizu poljsko-beloruske granice. Na istočnom krilu NATO sada se nalazi oko 35 hiljada vojnika, što lokalnih vojski što savezničkih jedinica.

Nije lako Lukašenku. Pride su ljuti politički protivnici aktuelne vlasti vrlo živahni i oslonili su se na podršku stranog faktora. Nije iznenađenje da su sada pokreti koji žele promene u Minsku od koristi NATO-u i vrlo verovatno su uključeni u psihološko-propagandna dejstva. Antivladine organizacije su preživele leto 2020. i stvorile su novi sistem vrednosti, koji se zasniva na distanciranju od neobične mešavine sovjetske i ruske tradicije koju njeguje Lukašenkova vlast. Protivnici su stvorili svoj imidž i identifikuju se sa belo-crveno-belom zastavom koja nema neki snažni oslonac u istoriji, ali korišćena je u vreme Drugog svetskog rata od strane kolaboracionista. Svaka sličnost sa ukrajinskim primerom stavljanja nacističkih simbola na tenkove i uniforme sasvim je namerna. Beloruski dobrovoljci su prisutni na ratištu, bore se protiv Moskve, verovatno ne za ukrajinsku stvar kao svoj primarni cilj, kao što i Poljaci u Putinovoj Rusiji vide rizik po sebe i zato neštedimice darivaju ukrajinsku vojsku tenkovima.

Saveznici su se ujedinili oko zajedničke ideje i ruska propaganda ima snažan problem kako da uzvrati. Insistira se na stvaranju paranoje u Ukrajini oko potencijalnog ulaska poljske vojske na njen prostor, i to onaj koji je nekada bio u sastavu Poljske. Pretpostavljamo da je za Kremlj jedan od elemenata koji su bili važni pre početka rata bila procena da će izazovi krize narušiti odnose u EU i NATO-u, da će dovesti do visokih tenzija između članica tih organizacija i drastično oslabiti ili čak srušiti savez protiv Rusije. Za sada, dokaza o tome nema i odnos Poljske prema Ukrajini, odnosno izdašna pomoć u sredstvima ratne tehnike, pokazuje da antiruski diskurs može da bude održiva osnova za saradnju tih zemalja.