Samo jedan skok i mačka se nalazi na kuhinjskom stolu i napada keks na tanjiru. Šezdesetsedmogodišnja Suzana Pečura sa osmehom gleda svoju mezimicu, ni najmanje joj ne smeta ni mačka ni to što je čajnik pored nje poprilično zarđao. U ovom domu postoji samo jedna svetinja. Tri pomalo izbledele crno-bele fotografije golobradih momaka, Suzaninih školskih drugova streljanih pre ravno pedeset godina. Mladi, ali ozbiljna lica, sa kravatama, pravi gimnazijalci… Kada ih je KGB sve zajedno uhapsio, Suzana je bila srećne ruke. Kao maloletnica je osuđena na "samo" 25 godina robije i pet godina gubitka građanskih prava. Nakon Staljinove smrti, pomilovana je i puštena iz zatvora, a 1989. je i rehabilitovana.

"Bio je to zaista težak zločin", smeška se Pečura, "sudili su nam po četiri osnova, uključujući i pripremanje terorističkih dela. O tome, o bilo kakvoj borbi protiv sistema, naravno, nismo ni sanjali. Ali se jesmo organizovali u grupu koja je htela da kaže istinu o sistemu. Okupljali smo se oko šest meseci pre nego što su nas uhapsili i pričali o tome šta ne valja u Sovjetskom Savezu. Nismo bili protiv komunizma… Lenjin nam je bio idol, ali nismo bili slepi na sve što se dešavalo oko nas. Videli smo da se jednopartijski sistem nije pretvorio u diktaturu proletarijata, već u diktaturu jednog čoveka. Videli smo da u svetu postoje dve velike imperijalističke sile i da je naša zemlja jedna od njih, a ne borac za mir u svetu. Videli smo mnogo toga i nismo mogli da ćutimo. Bilo bi to isto kao i okrvaviti ruke. Znali smo šta radimo, nismo bili deca, znali smo kojoj se opasnosti izlažemo."

RETKA PRILIKA: Potrajalo je šest meseci… i čitav život. Iako je puštena iz zatvora nakon osam godina robije, Pečura je ostala obeležena za čitav život. Kao mala, sanjarila je o tome da će jednog dana biti učiteljica, ali kao osuđeni "neprijatelju naroda" nije mogla da dobije bilo kakav posao vezan za prosvetu i ceo radni vek je provela radeći po raznoraznim arhivima. Kaže da joj ničega nije žao sem trojice streljanih drugova, čije je fotografije svakoga dana prate iz njene staklene vitrine. Kaže da ju je lično teško iskustvo naučilo da ima i dobrih ljudi… i da prašta.

Pečura je jedna od retkih koja je imala priliku da pregleda celokupan dosije koji je KGB (sada FSB) imao o njoj. "Bilo je to 1995. kada se ‘kagebešnjicima’ izmaklo tlo pod nogama, a još se nisu zbližili sa novim gospodarima Kremlja. Nekom administrativnom greškom dali su mi sve, uključujući i zatvorene koverte u kojima su bile prijave drugih ljudi. Počela sam da ih otvaram i čitam. Komšije, rukovodilac literarnog kružoka, profesori, pa čak i direktor moje škole koji je uredno dojavio da sam na času postavila ‘čudno pitanje’. Pitala sam zašto su ljudi na našim selima tako siromašni."

"Usred čitanja ušao je jedan major KGB-a (FSB) i zgrozio se kada je video šta mi je u rukama. Počeo je da viče na mene, da pita da li ja znam da su to tajni dokumenti… Ja sam mu odgovorila da ne očekuje od MENE da čuvam NJIHOVE tajne. Okrenuo se i izašao, ali ne pre nego što mi je rekao da mu je savršeno jasno zašto sam robijala." Kao arhivar, Pečura je fotokopirala sve što je htela, a ostatak uredno vratila. I sada zna o sebi i ono što malo ko drugi u Rusiji zna. No, to je izuzetan slučaj, prava retkost.

ZAKONSKI LAVIRINT: Po rečima Jelene Žemove, izvršnog direktora jedne od najstarijih ruskih nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava Memorijal, pristup dosijeima KGB-a regulisan je izuzetno komplikovanim i često suprotstavljenim zakonskim normama. Avgusta 1991, dok se Sovjetski Savez raspadao, predsednik Rusije Boris Jeljcin potpisao je zakon kojim se KGB-u naređuje da preda arhivsku građu ruskoj vladi na čuvanje. Formirana je i državna komisija koja je imala zadatak da pregleda materijal i skine veo tajne sa mnogih događaja. Komisija nikada nije dovršila posao do kraja. Nekoliko meseci kasnije donet je Zakon o rehabilitaciji, koji je žrtvama državne represije i članovima njihovih porodica dao pravo na uvid u sopstvene dosijee. Sledeće godine pitanje je još više iskomplikovano donošenjem dvaju suprotstavljenih zakona. Tu je takođe i Zakon o arhivama koji predviđa da službena tajna mora da ostane zaključana bar 30 godina, u izuzetnim slučajevima i do 75, kao i Zakon o operativnom radu kojim se zabranjuje otkrivanje bilo kojih dokumenata koji bi mogli da ukažu na operativne metode tajne službe, kao i imena ljudi koji su "sarađivali sa službom".

"Ukratko", kaže Žemova, "svaki građanin ima pravo da ode na prijavnicu FSB-a i da zatraži svoj dosije. U praksi je to takav zakonski lavirint da ne postoji nikakva garancija da ćete dobiti bilo šta. Oni koji su bili osuđeni imaju veća prava. U većini slučajeva dobiće nešto na uvid, ali će to biti veoma skromna građa. Obavezno će biti izbrisana imena doušnika."

Oni koji su izbegli zatvor, ali su ljubopitljivi, neće dobiti ništa. Iako je sovjetska tajna služba imala na milione dosijea, ukoliko vam nije presuđeno, ne sleduje vam ništa. Žemova kaže da je u Staljinovo doba takvih dosijea bilo bezbroj, ali da je s kraja osamdesetih KGB počeo sa njihovim uništavanjem. "Možda ih je ostalo na hiljade… ili na desetine hiljada. Čak ni to ne znamo zato što niko nema pristup tom delu arhive."

NE, HVALA, RADIJE NE: Čak ni oni privilegovani. Vječeslav Šlikin je bivši pukovnik GRU-a, sovjetske vojne obaveštajne službe. Iako je, po službenoj dužnosti imao uvid u hiljade tuđih dosijea, pa čak i onih iz bratskog KGB-a (žestokog konkurenta, takođe), Šlikin nikada nije video svoj dosije. Čak i da može, kaže da ne bi zavirio… "Naravno da sam ljubopitljiv! Ali, s druge strane, nisam siguran da želim da saznam ružne stvari o nekim ljudima koje sam smatrao i smatram prijateljima. Neke je stvari bolje ne znati. Znate, previše je zle krvi u ovoj zemlji i bez otkrivanja svega toga."

Isto misli i Jelena Žemova iz Memorijala. "Apsolutno sam protiv! Znate, da bi se ispravno prostudirao dosije KGB-a potrebno je mnogo znanja, strpljenja, uvid u gomilu drugih dokumenata koji se ukrštaju s vašim, a nedostupni su vam. Naravno, potrebno je i temeljno poznavanje uslova iz tog vremena. U doba Berije (zloglasnog Staljinovog šefa KGB-a) ljudi su pod najstrašnijim mukama priznavali i svoju i tuđu krivicu. Smemo li nekome da presudimo zbog toga? Ljudi smo, nismo supermeni! Ti dosijei… te dostave… strašnih stvari tu ima, a ne znamo ko je zbog čega i pod kakvim terorom nešto rekao, nekoga prijavio.

Suzana Pečura se slaže. "Ja nisam svoj dosije gledala da bih saznala ko me je prijavljivao. Svima njima sam i ne znajući detalje još davno oprostila. Zanimalo me je da saznam što više o sudbini mojih streljanih drugova. A doušnici… Pa to su sada sve stari ljudi, ako su uopšte živi. Bilo bi strašno da se njihova krivica prenese na njihovu decu. Od ćerke sam čula da su se u školi potukla dva dečaka zato što je otac jednog od njih cinkario oca drugog. Ne, nikako, zašto da samo pogoršavamo situaciju. Pa, ne treba nam još jedan građanski rat u Rusiji. Tu kutiju treba držati zatvorenom."

Nijedna od brojnih organizacija za ljudska prava u Rusiji ne vodi trenutno bitku za otvaranje KGB-ovih dosijea. Zvanično, sve su za, ali se tim pitanjem jednostavno niko ne bavi. Tokom devedesetih, kada je bila velika glad za tajnim informacijama o istoriji zemlje, još se tu i tamo neko i zalagao za ukidanje ličnih tajni. Uz sve što prosečnog Rusa mori danas, a to su našim ljudima dobro poznati raznorazni problemi… mesta za bavljenje tamnom stranom prošlosti jednostavno nema. Sama država, i dalje se neodlučno kolebajući između demokratije i čvrste ruke, takođe nema ni snage ni hrabrosti da skine veo.