Presuda bivšem iračkom diktatoru
Sadamov život o konopcu
Presuda je, kako se očekivalo, podelila ionako podeljeni Irak, koji polako klizi ka građanskom ratu. Ako su suniti i šiiti u nečemu bili ujedinjeni te nedelje (kada je presuda izrečena), bila je to činjenica da su i jedni i drugi ostavili kod kuće svoje žene i ćerke – bila su to čisto muška posla
Husam Muhamed, sunit i bivši službenik Sadamovog ministarstva poljoprivrede, zatvorio se te nedelje sam u sobu i naredio porodici da ga ne uznemirava. "Znao sam da ću zaplakati", rekao je Muhamed, "a sramota je da plačem pred porodicom." Isto je učinio njegov šiitski komšija Mahmud Abdula, koji živi dve ulice dalje. "Neću da me iko prekida, hoću na miru da uživam u ovom trenutku", izjavio je Abdula koji živi od prodaje bele tehnike.
Sat kasnije, Muhamed je zaplakao, a Abdula se razveselio.
Svrgnuti irački diktator Sadam Husein osuđen je na smrt vešanjem zbog zločina protiv čovečnosti. Uprkos policijskom času koji su iračke vlasti uvele iz straha od krvoprolića koje bi ovakva presuda mogla da izazove, od Nadžafa na jugu, preko Bagdada i Tikrita, na ulice se slio narod. Dok su šiiti slavili, suniti su žalili i pretili.
U Tikritu, Sadamovom rodnom mestu, jedan mladić se pred novinarima opasao eksplozivom i zarekao se da će se osvetiti za Sadamovu smrt. Na drugom kraju zemlje, na pretežno šiitskom jugu, vest o presudi zatekla je Abasa na putu do groblja. On se zaputio da pokopa posmrtne ostatke svog sina koji je imao samo četiri godine kada je nestao u vihoru Sadamove odmazde na jugu Iraka 1991, nakon prvog rata u Zalivu.
KATALOG ZLOČINA: Pretežno šiitski jug, sada uporište uticajnog militantnog klerika Moktada el Sadra, tada se digao na pobunu protiv Sadamovog režima, ohrabren od Amerikanaca. Pobunjenici su ubrzo potom ostavljeni na cedilu i na milost i nemilost brutalnom diktatoru. Abas je izgubio sva svoja četiri sina. Nedavno je slučajno otkrivena grobnica u kojoj su pronađeni ostaci najmlađeg Hasana. Umesto na groblje, Abas se pridružio kolektivnom slavlju u Nadžafu, sve sa sinovljevim kostima.
Presuda je, kako se očekivalo, podelila ionako podeljeni Irak, koji polako klizi ka građanskom ratu. Ako su suniti i šiiti u nečemu bili ujedinjeni te nedelje (kada je presuda izrečena), bila je to činjenica da su i jedni i drugi ostavili kod kuće svoje žene i ćerke – bila su to čisto muška posla.
Katalog Sadamovih zločina za vreme vladavine duge bezmalo četvrt veka je podugačak, ali je slučaj hteo da bude osuđen za smrt jer je naredio ubistvo 148 muškaraca i mladića iz Dudžaila, gradića koji se nalazi pedesetak kilometara severno od Bagdada, gde je u julu 1982. na njega izvršen neuspeli pokušaj atentata. Sadamovi advokati su tokom suđenja tvrdili da su atentatori bili iz redova militantne šiitske grupe, potpomognute iz Irana, i da je Sadam Husein opravdano naredio da se otpor slomi u Dudžailu, jer je Irak tada bio u ratu sa Iranom. Svedoci na suđenju ispričali su da je potom uhapšeno na desetine ljudi, i da ih je blizu pedeset podleglo ranama od mučenja, kao i da su na smrt osuđeni po kratkom postupku – posthumno. Na stotine ih je poslato u logor u pustinji na jugu Iraka, uključujući žene i decu, njihova imanja i voćnjaci su spaljeni, a potom i poravnati buldožerom.
Za ovaj zločin specijalni irački sud je na smrt vešanjem osudio još i Barzana Ibrahima, Sadamovog polubrata i bivšeg šefa obaveštajne službe, i Avada Hameda al Bandara, bivšeg predsednika Sadamovog prekog suda koji je nesrećne žitelje Dudžaila osudio na smrt vešanjem po kratkom postupku. Bivši potpredsednik Iraka Taha Jasin Ramadan osuđen je na doživotnu robiju, dok su još trojica optuženika osuđena na po petnaest godina zatvora. Jedan optuženik je oslobođen zbog nedostatka dokaza.
Ironija sudbine htela je da se suđenje odvija u bivšem sedištu Sadamove nekada moćne i zloglasne partije Baas. Prema rečima njegovog glavnog branitelja, Sadam je bio pripremljen za ovaj ishod, ali je tražio da ga izvedu pred streljački stroj, a ne da ga osude na smrt vešanjem, jer je bio vrhovni zapovednik iračke armije; sud je to odbio s obrazloženjem da je Sadam civil i da je streljanje po iračkom zakonu rezervisano samo za vojna lica. Predsedavajući sudskog veća, sudija Raouf Rašid Abdel-Rahman, bukvalno se nadvikivao sa iračkim diktatorom dok mu je čitao presudu, a Sadam mu je poručio da "ide do đavola i on i njegovi zakoni", uzvikujući još i "živeo narod", "dole izdajice" i "Bog je veliki", sve mašući Kuranom.
DOSLEDAN SEBI: Ugledni novinar BBC-ja Džon Simpson, koji je pratio suđenje u Bagdadu, posvedočio je kasnije pred kamerama da je Sadam Husein ostao do kraja dosledan sebi i da je brižljivo pripremao nastup. Dok su ga stražari izvodili iz sudnice, Sadam je naposletku još uzviknuo: "Živeli Arapi, živeli Kurdi". Kako je bio samo nekoliko koraka od osuđenog iračkog predsednika, Simpson tvrdi da je čak uhvatio blagi samozadovoljni osmeh na Sadamovom licu dok je napuštao sudnicu.
Irački premijer Nuri al Maliki zatekao se u poseti šiitskom vođi Moktadu el Sadru u trenutku objave presude. "Era Sadama Huseina sada pripada prošlosti, baš kao i Hitlerovo i Musolinijevo doba", s neskrivenim zadovoljstvom prokomentarisao je događaj kasnije na iračkoj televiziji. Radost što je suđenje okončano nisu krili ni glavni tužilac u postupku i jedan član sudskog veća, koji su uz osmeh na licu odgovarali na pitanja na konferenciji za novinare. Oni su objasnili da će valjanost presude da razmotri žalbeno veće, što može da potraje. U slučaju da potvrde presudu, ona se mora izvršiti u roku od trideset dana.
Vest je munjevito obišla svet, a do Amerike je stigla u jeku same završnice predizborne kampanje. Predsednika Buša zatekla je u njegovom rodnom Teksasu, jednoj od američkih država gde je smrtna kazna još na snazi. Buš je presudu Sadamu Huseinu ocenio kao "prekretnicu u naporima Iračana da umesto vladavine tiranina dođu do vladavine prava" i iskoristio priliku da se zahvali američkim vojnicima bez kojih ovog suđenja ne bi ni bilo.
PRAVO I PRAVDA: No, ne slažu se svi da je ovo suđenje bilo uzorno sa stanovišta vladavine prava. Mnoge organizacije za zaštitu ljudskih prava odavno upozoravaju da su učesnici u procesu pod jakim političkim pritiskom, što iz iračke vlade, što od Amerike, koja najvećim delom ovaj sud i finansira. Suđenje, koje je uz prekide trajalo oko devet meseci, više puta je bivalo ozbiljno uzdrmano. Samo dan po početku, 20. oktobra prošle godine, otet je glavni Sadamov branilac iz svoje kancelarije. Nedugo potom nađeno je njegovo telo u blizini mesta otmice. Nakon samo nekoliko nedelja predsedavajući sudskog veća podneo je ostavku, jer nije imao adekvatnu zaštitu. Iako je njegov identitet bio držan u tajnosti iz bezbednosnih razloga, prvog dana suđenja dobio je niz pretnji smrću. Čak su trojica Sadamovih branilaca ubijena tokom procesa, poslednji krajem juna ove godine. Posebnu osudu izazvala je i sama presuda, jer su organizacije poput Amnesty Internationala (AI), Human Rights Watcha (HRW) principijelno protiv smrtne kazne.
Malkolm Smart iz AI-ja objasnio je u razgovoru za BBC zašto njegova organizacija smatra da postupak nije bio pravičan. Osim ubistva trojice Sadamovih pravnih zastupnika i odsustva adekvatne zaštite svedoka, Smart smatra da je problema bilo i u pretkrivičnom postupku, jer je gotovo godinu dana Sadam bio u pritvoru bez prava da vidi advokata. To je bilo vreme dok su se američki obaveštajni eksperti upinjali iz petnih žila da od Sadama izvuku bilo kakvu informaciju o postojanju oružja za masovno uništenje, što je bio jedan od neposrednih povoda za invaziju na Irak. Kada su zaključili da im je u tom smislu postao beskoristan, predali su ga iračkim vlastima.
U međuvremenu, nova iračka vlast vratila je smrtnu kaznu, prepisavši taj deo bukvalno iz Sadamovog zakona, a koju je bio ukinuo Pol Bremer, američki "guverner" Iraka, koji je nadgledao prenos vlasti na lokalne institucije koje ni do danas nisu uspele da se razviju.
Ako ćemo već da brojimo zajedno sa američkim predsednikom, ovo bi trebalo da bude bar peta "prekretnica" za Irak. Bio je to najpre trenutak kada su Iračani rušili Sadamovu statuu u Bagdadu, posle toga su bili izbori za ustavotvornu skupštinu, pa je još jedna "prekretnica" bilo hapšenje Sadama Huseina na samom kraju 2004, pa su opet bili izbori i donet je Ustav. Dani u kojima su se ovi događaji odvijali umeli su da budu i mirni, ali je iza svake "prekretnice" Irak sve dublje klizio u bezakonje.
Bez kopanja po prošlosti
Ima mnogo onih, u Iraku i van njega, kojima bi bilo draže da je Sadamu sudio neki međunarodni sud, poput novoosnovanog Međunarodnog krivičnog suda, među čijim osnivačima nisu SAD. Sama ta činjenica i obilna finansijska pomoć Amerike radu specijalnog suda pred kojim je suđeno Sadamu Huseinu isključile su već na startu takvu mogućnost. Iako su Sadamovi zločini brojni, sud se usredsredio na slučaj Dudžail, između ostalog i zbog toga što je bio relativno lak za procesuiranje. Završetkom ovog suđenja sud je praktično odustao od procesuiranja drugih teških zločina koji se stavljaju Sadamu na teret.
U Iraku se svakodnevno otkrivaju masovne grobnice sa telima nedužnih Iračana. Među njima je oko 100.000 kurdskih muškaraca i dečaka koji su ubijeni 1988, u takozvanom anfal-genocidu, a protiv kojih je prethodno bilo upotrebljeno hemijsko oružje. Nakon rata sa Iranom ubijeno je na hiljade šiitskih muslimana i Sadamovih političkih protivnika zbog sumnje da gaje simpatije prema Teheranu. Oko 20.000 Iranaca tokom osmogodišnjeg iračko-iranskog rata ubijeno je bojnim otrovom. U to vreme, SAD su sarađivale sa Sadamom, smatrajući ga efikasnom branom od iranskog fundamentalizma. Neki analitičari smatraju da je suđenje zbrzano i da je naišlo na odobravanje SAD (uz Veliku Britaniju) upravo zato da se ne bi previše kopalo po mračnoj Sadamovoj prošlosti jer tu Amerika nije sasvim čistih ruku.
Nakon Zalivskog rata 1991. ubijeno je oko 30.000 Kurda i muslimana šiita koji su se digli na pobunu u pokušaju da dokrajče Sadamov režim. Stradalo je na hiljade drugih Iračana koji su prošli kroz Sadamove zatvore, ili su ubijeni zbog političke neposlušnosti, uključujući i oba njegova zeta.
Odviše ljudski, a humano
Vešanje kao oblik izvršenja smrtne kazne potiče, navodno, iz Persijskog carstva, otprilike s područja na kom će, ako do toga dođe, biti obešen i Sadam Husein
Što se Evrope tiče, prvi podaci o vešanju kao obliku smrtne kazne datiraju sa početka V veka nove ere, u današnjoj Velikoj Britaniji. Lista državnih dželata vodi se od oko 1360, detaljna od 1500. godine: prvi je bio Tomas de Varblinton, poslednji Robert Lesli Stjuart i Hari Alen, 1964.
Stručnjaci razlikuju četiri vrste vešanja, mada je omča uvek oko vrata osuđenog, a precizna uputstva američkih država nalažu da se čvor konopca namazanog voskom ili parafinom, "da lako klizi", postavlja neposredno iza levog uha osuđenika.
Prvi način vešanja je vezivanje užeta za konja, zapregu ili motorno vozilo, koje pokretanjem zateže omču. "Short drop" je na Zapadu kao način izvršenja smrtne kazne – ili linča – korišćen do oko 1850; danas ga primenjuju neke od zemalja Bliskog istoka. U Iranu se veša podizanjem grede vešala, čemu korisno služe tenkovske cevi ili građevinski kranovi; ako ih nema pri ruci, poslužiće i jednostavna sprava nalik na đeram.
"Obično" ili "standardno vešanje" uvedeno je krajem XIX veka i podrazumeva da osuđenik (pro)padne s platforme. Uobičajena dužina pada iznosi četiri do šest stopa, što je ponekad nedovoljno da osuđeniku slomi vrat, a ponekad dovoljno da mu otkine glavu. Na ovaj način pogubljeno je 11 nacista osuđenih u Nirnbergu – većina je umrla polako. "Long drop" uveo je u praksu Vilijem Marvud 1872. godine inovacijom proračuna neophodne dužine užeta u odnosu na težinu osuđenika. Humanost njegovog metoda sastoji se u izvesnijem lomu vratnih pršljenova i brzom gubitku svesti osuđenika; mana je veličina "sigurnosne margine" zbog koje je veliki broj vešanja između 1892. i 1913. godine završavao otkidanjem glave, pa je propisana dužina užeta smanjena.
Kao oblik izvršenja smrtne kazne vešanje se primenjuje u Indiji, Iranu, Iraku, Singapuru i Japanu. U martua ove godine u Iraku je obešeno 13 pobunjenika, na osnovu ponovnog uvođenja smrtne kazne 2004. godine.
U (bivšem) Sovjetskom Savezu poslednja egzekucija vešanjem obavljena je u avgustu 1946: stradali su Andrej Vlasov i još 11 oficira Crvene armije.
Smrtnu kaznu vešanjem u SAD propisuju države Vašington i Nju Hempšir, dok osuđenici u Delaveru kojima je kazna izrečena pre 1996. mogu da zahtevaju vešanje umesto novouvedene smrtonosne injekcije. Običaj javnog vešanja za razonodu publike u Sjedinjenim Američkim Državama ukinut je 1936; poslednje vešanje obavljeno je 1996. godine.
Standardni postupak vešanja u SAD obuhvata merenje osuđenika dan pre izvršenja, testiranje vešala, određivanje dužine užeta upotrebom vreća s peskom i proveru da li čvor na omči "lako klizi" (prema priručniku američke vojske iz 1969). Osuđeniku se vezuju ruke i noge i stavlja vreća na glavu. Pre izvršenja može mu se, ako pravosuđe dopušta, dati deset do trideset miligrama dijazepama (valijuma), zavisno od telesne težine. Za dželata se ne traži nikakva kvalifikacija, jer je njegov posao da otvori kapak na kom osuđenik stoji. Pošto lekar ustanovi smrt (rad srca može da potraje i do 45 minuta, zbog čega su praktični Englezi imali običaj da osuđenika ostave jedan sat da visi), telo se isporučuje u vreći.
Zvanično uputstvo za vešanje države Delaver (Execution by hanging,
Operation and instruction manual, 1990) počinje konstatacijom daje to jednostavan postupak i da je tabele za određivanje dužine užeta uspešno sistematizovane od strane Armije SAD; autor posebno zahvaljuje komandi Fort Livenvorta, Kanzas, na neprocenjivoj pomoći u pripremi priručnika.
A. Ć.
Sudbina diktatora
Čak i kada se ostave po strani surovi vladaoci koji su zločinima obeležili XX vek, poput Musolinija (pogubljen 1945), Hitlera (izvršio samoubistvo 1945), ili Staljina (umro prirodnom smrću 1953), galerija njihovih "naslednika" širom planete je začuđujuće bogata. Za razliku od Sadama Huseina, koji se zbog svojih nepočinstava našao pred sudom, većina je uglavnom prošla samo sa nasilnim svrgavanjem sa vlasti i izgonom iz zemlje.
Izuzetak je svakako Nikolae Čaušesku, šef rumunske države i partije koji je neprikosnoveno upravljao Rumunima i njihovim životima gotovo četvrt veka (od 1965. godine). Na talasu sloma evropskih komunističkih režima 1989. godine, jedino je Nikolae, sa suprugom Elenom, izašao pred preki sud i pred televizijskim kamerama streljan na katolički Božić te godine.
Iste godine kada i Čaušesku, vlast je u Centralnoafričkoj Republici preuzeo Žan Batist Bokasa, bizarni vladalac i samoproglašeni car. Njega su, međutim, pratile grozne priče o uživanju u zločinima, uključujući i ljudožderstvo. Svrgnut je sa vlasti 1979. godine i prognan iz zemlje.
Sam je pobegao, kada je za to došlo vreme (1989), njegov legendarni "kolega" sa Haitija Žan-Klod Duvalije zvani Bejbi Dok. Iako je on zapravo samo nastavljao tradiciju svojih pohlepnih i korumpiranih prethodnika, za Bejbi Doka važi i to da je u svojoj samovolji imao i stila: na primer, kada se ženio, TV monitori su bili postavljeni u svim glavnim ulicama u mestima širom zemlje, pa su u ceremoniji mogli da uživaju i brojni podanici.
Najdugovečniji diktator u prošlom stoleću bio je Kim Il Sung koji je Severnom Korejom brutalno upravljao od kraja Drugog svetskog rata, sve dok nije mirno sklopio oči 1994. godine. Šta više, pre nego što je umro, za naslednika je postavio svog sina Kim Džong Ila, koji i sada, na istovetan način upravlja ovom devastiranom zemljom i usput preti svetu nuklearnim oružjem.
Ferdinand Markos (možda poznatiji po rasipništvu i obesti supruge Imelde) vladao je Filipinima gotovo 20 godina – od 1965 do 1986. godine. Njegov "primenjeni" upravljački metod bila su vanredna stanja i politička ubistva protivnika. Na neki način to ga je i stajalo vladarske stolice jer je zbačen u narodnoj revoluciji koju je predvodila supruga njegove ubijene opozicione žrtve, Korason Akino.
August Pinoče bio je na čelu puča koji je 1973. godine zbacio sa vlasti legitimno izabranu socijalističku vladu Salvatora Aljendea. Podržan od vojne hunte (i Amerike) vladao je Čileom do 1990. godine kada je izgubio na izborima. Iako živi pod pretnjom suda i robije zbog počinjenih zločina i masovnih progona, to se verovatno nikada neće dogoditi jer je već u dubokoj starosti.
Iako je upravljao zemljom veoma kratko, samo četiri godine (1975-1979), verovatno najkravaviji lider druge polovine XX veka bio je Pol Pot. Masakri, progoni i masovna raseljavanja ostavili su neizbrisivi trag nepojamnog zločina u Kambodži, koja se od toga dugo i teško oporavljala. Proteran iz prestoničke palate, nakon vijetnamske okupacije zemlje, prešao je u ilegalu i kao gerilski borac umro 1998. godine.
Toliko o njima, a moglo bi i o Idiju Aminu Dadi, Mao Cetungu, Gadafiju, Kastru…
Komentari: 1
